Ganimed je poznat kao klasična mitološka figura iz herojskog doba stare Grčke. Motiv priče o Ganimedu je važan za umetnički i književni prikaz ljubavi prema dečacima.

Mit se prvo spominje kod Homera koji Ganimeda predstavlja kao jednog od trojice sinova Troja, legendarnog osnivača Troje. Zbog izuzetne lepote, Ganimeda otimaju bogovi da bi bio peharnik Zevsu i uživao život besmrtnika. Homer ne pominje njegovu ulogu Zevsovog naložnika, iako kasnija predanja jasno izvode ovaj zaključak iz naglašavanja dečakove lepote, pa se kao primarni motiv otmice navodi Zevsova seksualna želja. Kao što je uobičajeno kod grčkih mitova, razvili su se različiti oblici priče - nekolicina heroja se navode kao očevi Ganimeda, otmicu vrše bogovi ili pak sam Zevs, ili neko po njegovim naređenjima. Kada je otmičar Zevs, on se pojavljuje ili kao smrtnik, ili uzima oblik orla, ili naređuje orlu da zgrabi dečaka dok vodi svoja stada na planinu Idu.

Još u ranom periodu bog i dečak su smatrani arhetipskim ljubavnicima. Sofokle (peti vek p.n.e.) piše o Ganimedu koji ''razbuktava Zevsovu moć svojim bedrima''. Ovaj par je takođe služio u svrhu opravdavanja homoerotske tradicije. Otuda Teognis iz šestog veka p.n.e. govori o Zevsu i Ganimedu kao primeru radosti ljubavi sa dečakom i završava jednu kratku poemu rečima: ''I tako, Simonide, ne budi iznenadjen što sam poklekao pred ljubavlju za divnim dečakom''. Mit je bio inspirativan za pesništvo i srećemo ga kod Ibikusa u šestom veku, te kod Pindara i Euripida u petom veku p.n.e. Kada je Ksenofon (četvrti vek) prikazivao Sokrata kako osuđuje kopulaciju između muškaraca, smatrao je da je neophodno ukloniti svu privlačnost mita o Ganimedu tumačeći Ganimedovo ime (Ganimed je u grč. složenica od prid. ganos - sjajan i medea - muške genitalije ali i razboritost, lukavost. - prim. prired.) kao da se odnosi na nekog ko je ''primamljivog rasuđivanja'' a ne ''primamljivog tela'' (odn. genitalija), što bi bilo relevantnije tumačenje. Iz klasičnog perioda su još veoma interesantna i dva Platonova pominjanja mita. Kada u ''Fedru'' još uvek (nevoljno) dopušta povremeno odstupanje od pravila celibata, Platon opisuje privlačnost među ljubavnicima kao tok ''želje'' koju je Zevs osećao prema Ganimedu. Kasnije kada u ''Zakonima'' osuđuje homoseksualno opštenje kao ''neprirodno'', Platon tvrdi da su Krićani krivi za izmišljanje mita o Ganimedu da bi opravdali svoje odavanje homoseksualnim zadovoljstvima.

Ne iznenađuje da je Ganimed preživeo Platonove stroge kritike, iako je u helenističko doba postao tek nešto više od vesele literane fantazije. Nekoliko pesnika je u grčkim antologijama izrazilo zabrinutost da bi Zevs mogao oteti njihove mlade ljubavnike poput Ganimeda: Meleager je, na primer, uzbuđen čak zbog muve koja proleće da se ne bi ispostavilo da je to prerušeni orao! Kasnije Ganimed (u periodu tzv. Druge sofistike, naročito u drugom veku n.e.) kao predmet Herine ljubomore učestvuje u nekoj vrsti sapunske opere o sudu bogova na Olimpu (v. Lukijanovi satirični Dijalozi o bogovima).

Uporedo sa književnim svedočanstvima, postoje mnogi prikazi Zevsa i Ganimeda u drevnom grčkom slikarstvu na vazama, skulpturama itd., a u renesansi je mit bio dramatično oživljen u umetnosti i književnosti.

Clifford Hindley

Bibliografija:
K.J. Dover, Greek Homosexuality, London, 1978.
James Saslow, Ganymede in the Renaisance, New Haven, 1986.

Prevod: Dragonite

Iz: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str.

<<< PRETHODNA STRANA

hghghg
Ganimed, Raffaele da Montel vvvvvGanimed, Pierre Juliene, 1731.