www.gay-serbia.com |
NEDELJA BORBE PROTIV BESMISLA Konstantin P. Kavafis (1863-1933), grčki pesnik iz Aleksandrije
Jedan od najvećih grčkih pesnika novije generacije (i svakako najpoznatiji stranoj publici), čuven po svojoj Aleksandriji u kojoj je, povučen u Rue Lepsius, čitavog svog života živeo i pisao, i po svojoj seksualnoj orijentaciji koje se sa aristokratskom prefinjenošću nije odrekao. Slavu je stekao još za života, prevashodno u Engleskoj u kojoj su njegove pesme prvo prevedene - tridesetih godina na izlozima knjižara u Londonu mogla se zateći reklama: "We have all the best, from Choser to Cavafy" - a otuda i u čitavoj Evropi. Bio je veoma poštovan i u matičnoj Grčkoj, pa su mnogi književnici, poznati i neznani, putovali da ga posete u njegovoj kući u Aleksandriji. Kavafis je pripadao bogatoj carigradskoj trgovačkoj porodici koja je sa smrću njegovog oca, kad je pesnik imao šest godina, počela naglo da opada. Životni put mu je, tako, obeležen dekadencijom od livrejisanih slugu i stranih guvernanti do selidbi, prodaja imanja i stalnog zaposlenja na mestu državnog službenika u egipatskom Ministarstvu za navodnjavanje. Zanimljivo je kako se sam pesnik opisao u pismu-predstavci koje je uputio Ministarstvu tražeći nameštenje: Iz Carigrada sam poreklom, ali sam rođen u Aleksandriji - u jednoj zgradi u ulici Šerif; napustio sam je kao dete, i dobar deo svog detinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kad sam odrastao, posetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Boravio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dve godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj.
Moje poslednje zaposlenje bilo je mesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu egipatskog Ministarstva javnih radova. Znam engleski, francuski i malo italijanski. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Carigradu, kada je imao dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, on ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafis". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao. Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja, čak i radno mesto. Posetioce je primao vrlo ljubazno (čak je mnogima smetalo njegovo "laskanje" kako su govorili), u polumraku svog salona sa uzidanim dijamantima, porodičnim nasleđem. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe (još uvek u nekim katalozima piše da je rođen 1868. kako je tvrdio, dok Patrijaršijska arhiva u Aleksandriji otkriva - 1863). S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima.
Voleo je istoriju i povučenost u knjige. Govorio je da bi, da nije pesnik, bio istoričar. Jednom mu je jedan prijatelj prebacivao što ne sklopi ugovor sa nekim osiguravajućim društvom, tako da mu ovi daju doživotno izdržavanje, a da njegova imovina posle njegove smrti pripadne društvu, pa bi tako imao vremena i novca da opremi biblioteku i piše istoriju. Kavafis je na to rezignirano odgovorio: "Hristofore! Ti koji znaš kakve sam ja loše sreće, predlažeš mi takve stvari?" "Ali kakve veze ima loša sreća sa udobnijim životom?" - insistirao je njegov prijatelj, Hristofor Nomikos".Lepo: ako danas odlučim da potpišem ugovor sa nekim društvom, sutra ću, to budi siguran, umreti, da bi društvo izvuklo dobit" - odgovorio mu je Kavafis. Umro je na svoj sedamdeseti rođendan, od raka grla, u Grčkoj bolnici u Aleksandriji. Sahranjen je 29. aprila 1933. godine. List Tahidromos doneo je sutradan nekrolog, čije patetične redove vredi navesti: Pa ipak, ako si izgubio svoju Aleksandriju, izgubila je i ona tebe, gubi te i njena inteligencija kojoj si bio skupoceni ures i dika, i duboko oseća veliku prazninu koja nastaje sa tvojim odlaskom. (..) Sa utešnim osećajem, da predaješ svoje delo besmrtnosti, otpozdravljaju ti prijatelji i obožavaoci, Konstantine Kavafisu, u ovom poslednjem času, ubeđeni da će svetli oblak helenske misli primiti tvoju dušu u Jelisijum, da bi je sjedinio sa svojom besmrtnom celinom. Kavafis bi se rugao ovakvim rečima, jer je mrzeo gromopucatelne izjave i prazna naklapanja. Govorio je: "Zašto bih se selio? Ovde u blizini imam sve što mi je potrebno: bordel da zadovoljim svoje potrebe, bolnicu da održavam zdravlje a niže niz ulicu crkvu da mi oprosti grehove i opoje me kad umrem." P e s m e Za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi. Posle njegove smrti izašle su Sabrane pesme u redakciji prof. J. Savidisa, kojima su kasnije dodate Odbačene, Skrivene i Nedovršene pesme, kao i jedan tom Proze. Sve ove zbirke doživele su u Grčkoj i na strani vrlo brojna reizdanja, prevode i kritike. Kod nas su dosad izašle četiri knjige (v. na kraju ovog članka). Poslednji prevod Ksenije Maricki-Gađanski i Ivana Gađanskog (jedina knjiga koja se još može naći u prodaji) jeste dosad najozbiljniji i najpotpuniji prevod, izrađen po uzoru na grčka izdanja, sa objašnjenjima i aparatom, mada i u njoj ima brojnih prevodilačkih ogrešenja, prozaičnih i slabih mesta, a jedan broj pesama nedostaje. Drugi prevodilac, S. Blagojević je, doduše nadahnuto, prevodio sa engleskog i italijanskog. I sam priznaje da ne zna novogrčki. U daljem tekstu biće korišćen prevod KMG i IG, uz ispravke koje smo smatrali neophodnim. Na ovom mestu nećemo ulaziti u dublju analizu Kavafisove poezije. To je isuviše složen i stručan posao za članak ovog obima. Zato ćemo, onima koji do sada nisu imali prilike da se sretnu sa njegovom poezijom, dati jedan osvrt na pesnikovo delo, želeći da to bude početak jednog šireg uvida u celokupan pesnikov oevre. Dodaćemo i dve pesme koje prethodni priređivači nisu uključili u svoje prevode, tako da se ovde prvi put pojavljuju na srpskom jeziku, što će, nadamo se, prijati poznavaocima.
Čitalac će u Kavafisovim stihovima naći "pomisli, pričine i želje, zaludnost divljenja i zaludnost opijenosti i oholosti, prolaznost, predanost melanholiji pred propadanjem koju je pesnik osećao dalekosežnije od mnogih" (J. Aćin). Kavafis je pesnik tragedije, poraza, straha i razočarenja, racionalan, koji, i kad utone u iluziju, uvek ostaje van nje, i to se u njegovim dubokim, ironičnim stihovima uvek može jasno osetiti. Glas mu zvuči prefinjeno, umorno, pesimistično. Atmosfera u tim pesmama je, u najkraćem, prigušena, pomirena i tragična. Uglavnom uzima jednu scenu, bilo iz njegovih ličnih uspomena bilo iz istorije koju je zavidno dobro poznavao, i opisuje je proznim jezikom, vrlo retko sa rimom, bez imalo retorike (koja je u to vreme bila dominantna na grčkoj poetskoj sceni), tako da pesma izgleda kao statični dramski segment izraženog unutarnjeg patosa. Stih njegove poezije je jamb, koji u originalu zvuči vrlo ritmično, bogato i idiotipično. On bira reči. Jezik mu je jedinstvena mešavina tadašnjeg književnog, učenog jezika (katarevuse), svakodnevnog narodnog jezika (dimotike) i dijalekta kojim je govorila grčka zajednica u Kavafisovom okruženju u Aleksandriji, svega nekih 30000 duša. Ima kod njega i slenga i neobičnih leksičkih spojeva, što sve daje tom jeziku neponovljivu boju. Treba dodati i da mu je prvi jezik bio engleski - i grčki je, kažu, govorio sa engleskim naglaskom - ali da je na njemu napisao svega nekoliko beznačajnih pesama i nešto proze. Razume se, jedan takav pesnik ne može se svoditi ni svesti na jedno određenje, pesimistično ili ne. Na primer, njegove analize istorijskih situacija bacaju uvek novo svetlo na istorijske istine kao takve, i gone nas da razmišljamo o tome šta je istorijska istina uopšte. On je, osim toga, i pedantan psiholog, koji teži da dokuči ljudsku prirodu u maniru koji je donekle korespondentan klasicizmu: kroz istorijsku paradigmu pokušava da dopre do univerzalnih istina o svetu i ljudskom bitisanju, ili bolje, zaogrće svoja doživljavanja i misli u istorijske scene, "secira" svoje pojedine stavove izmeštajući ih u drugo vreme, i tako saznaje šta je univerzalno, svevremeno, a šta efemerno i propadljivo. To izmeštanje nekad je traženje paralele u stvarnoj istoriji, a nekad davanje fantaziji na volju. Ovaj, da ga tako nazovemo, dijahronijski pristup, (koji se u tradiciji kakva je grčka često prirodno postavljao kao imperativ), daje dva rezultata: istorijsku, odnosno pseudoistorijsku temu. Izabrani trenutak je gotovo uvek jedna određena situacija, sa jakom dramskom napetošću koja se, u kontrastu sa smirenim, čak prigušenim pesnikovim rečima, još više ističe i potvrđuje u svojim univerzalnim manifestacijama. Najbolji primer za to je sledeća pesma. Ona se odnosi na događaj iz rimskog građanskog rata posle bitke kod Akcija 31. p. n. e., poznat svima koji su čitali Šekspirov komad Antonije i Kleopatra ili bar gledali istoimeni film. Treba primetiti da "nevidljiva povorka sa muzikom" predstavlja ritualnu povorku (tijas) boga Dionisa, pod čijom zaštitom je Antonije smatrao da se nalazi. Plutarh (Ant. 75, 3-4) kaže da je Antonije video kako ta povorka odlazi ka neprijateljskim trupama, i da je u tom trenutku shvatio da mu je bog okrenuo leđa. I reči iz naslova, u originalu na starogrčkom, preuzete su iz tog izvora. BOG NAPUŠTA ANTONIJA Kad se iznenada, u ponoć, začuje nevidljiva povorka kako prolazi sa sjajnom muzikom, sa glasovima - svoju sudbinu koja te je izdala, svoja dela što nisu uspela, svoje životne planove što su svi promašili, nemoj uzaludno oplakivati. Kao da si se godinama spremao, kao junak, otpozdravi joj, toj Aleksandriji koja odlazi. Pre svega, nemoj se zavaravati, ne reci da je sve to bio samo san, da te je prevario sluh: takve zaludne nade nemoj prihvatati. Kao da si se godinama spremao, kao junak, kao što priliči tebi koji si bio dostojan jednog takvog grada, mirno priđi prozoru, i slušaj sa ganutošću, ali ne sa kukavičkim molbama i žaljenjem, kao poslednje zadovoljstvo glasove, sjajne instrumente skrivene povorke, i otpozdravi joj, toj Aleksandriji koju gubiš. Osnovna jedinica sve Kavafisove poetike je sećanje. On je pesnik starosti, kako je sam govorio. Bilo da su u pitanju njegova lična iskustva, bilo istorijske situacije koje je poznavao sa zavidnom akribijom, bilo pseudoistorijske ličnosti i događaji, on im uvek pristupa kao nečem što je prošlo i što se iz uspomene re-kreira. Ono čega se najradije seća je čulno zadovoljstvo: UŽIVANJE Radost i tamjan mog života i uspomene na sate kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo. Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio svako zadovoljstvo obične ljubavi. DA SE VRATE Jedna sveća je dovoljna. Njena titrava svetlost bolje pristaje biće prijatnije kad Senke se vrate Senke Ljubavi. Jedna sveća je dovoljna. U mojoj sobi večeras nek ne bude svetlosti mnogo. U sanjarenju sasvim i u nagoveštaju, i sa to malo svetlosti - u sanjarenju tako viziju ću prizvati da Senke se vrate Senke Ljubavi. Njegov život je sav od uspomena, jer ne može da se afirmiše u sadašnjosti. To je život koji "ne može da živi", zatvoren među "zidove", na kojima je tražio "prozore" ali je bio duboko svestan da u zajednici "uskogrudoj veoma" ne može da ih nađe (Nemoguće, Zidovi, Prozori, Dani 1896). Treba podvući da je osnovni uzrok ove otuđenosti bila njegova homoseksualna orijentacija. Doduše, u tradiciji jednog Platona i Kalimaha to i nije neka prepreka; ipak, u to vreme nije svakako mogao javno da je prizna, premda je se u svojim pesmama nije odricao. Zato se povlačio u uspomene, sanjarenje, ponovno proživljavanje i vraćanje prošlosti, koja je uvek nerazdeljivo pomešana sa fantazijom. Kroz celo njegovo pevanje provejava tragično, dostojanstveno osećanje neispoljenosti. SKRIVENO Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio neka ne nastoje da pronađu ko sam bio. Prepreka je stajala i promenila moje postupke i moj način života. Prepreka je stajala i zaustavljala me mnogo puta da kažem ono što sam hteo. Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka i mojih koprenom najskrivenijih spisa jedino će me na osnovu toga razumeti. Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje tolika briga i toliki napor da me shvate. Kasnije - u savršenijem društvu - neko drugi stvoren poput mene sigurno će se otkriti i slobodno raditi. Onoliko koliko je to osećanje slabićko - makar i neizbežno -, toliko je bilo i dragoceno za stvaranje jedinstvenog amalgama njegovog pevanja. To nikako ne znači da je Kavafis bio slaba ličnost, ma koliko bi nekim kritičarima prijalo da to dokažu. Kako je nastajala kavafijanska poezija, dobro pokazuje pesma koja pripada Nezavršenim, a odnosi se na samog pesnika, i uspomenu na vreme kad je, kao mladić, putovao u Englesku (prva stanica je bila Marselj). Ova pesma nije do sada objavljivana na srpskom jeziku. BIĆE DA JE OD ALKOHOLA Biće da je od alkohola koji sam popio uveče biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana. Nestao je ispred mene crni drveni stub sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije, i ona crvena fotelja; i mali kauč. Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju. I moja duša se slobodno, bez zadrške, tamo opet pojavila i kretala, u obliku osećajnog i čulnog mladića - iskvarenog mladića: da navedemo i to. Biće da je od alkohola koji sam popio uveče biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana. Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica, stalno oseća zadršku pod teretom godina. Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju, u obliku srećnog, iskvarenog mladića koji se ničeg nije stideo, svakako. Pozornica njegovih pesama, poetski prostor, skoro uvek je grad. Bilo da je u pitanju njegova Aleksandrija koje se pomno držao, bilo neki antički, bilo savremeni (vrlo retko), Kavafis ostaje pesnik grada, gradske kulture i urbanosti, antičke ili savremene, svejedno. Voleo je svoju Aleksandriju. Voleo je gradski pokret, bilo da je pozadina otvoren gradski prostor, bilo zatvorena soba. I zbog toga između ostalog, uvek je smatran modernim, mada se po nama on ne može povezivati sa umetnicima moderne. (V. i Grad na kraju ovog teksta.) UVEČE I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo Sudbina došla i zaustavila sve. Bio je kratak taj divni život. Ali kako moćni mirisi su bili, kako divna postelja gde legali smo, kakvome užitku tela predali smo. Odjek dana punih uživanja, odjek dana tih došao je meni nešto žara naše zajedničke mladosti; u ruke sam opet dohvatio pismo, i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo. I izašao sam na balkon setno - izašao sam da promenim misli gledajući bar malo voljeni grad malo pokreta na ulicama i u radnjama. Pesme mu se mogu grubo podeliti na tri grupe: istorijske, erotske i didaktične. Neki ovima dodaju i parenetične, ali smatramo da se one mogu svrstati u istorijske. Isto tako, neki pesme koje mi ovde zovemo didaktičnim nazivaju filozofskim, ali je naziv neopravdan jer sam Kavafis, po onome što je pisao, nije imao toliko pretenzije da iznosi filozofske tvrdnje, koliko da drugima saopšti svoja iskustva ili saznanja, pa bi naziv bio obimom preširok. Autobiografski element se jako ističe u nekim pesmama, naročito erotskim i didaktičnim, ali smatramo da se autobiografske pesme ne moraju a i ne mogu izdvajati u posebnu vrstu. I sam pesnik (v. Temet Antiohijac) govorio je da su istorijske pesme samo osnova na kojoj predstavlja svoje lične uspomene ili, kako kaže jedan grčki kritičar, "kao platno na kome igraju senke Kavafisovih sopstvenih doživljaja". Vreme helenizma ili kasne antike u koje su ove pesme smeštene, dakle vreme najneverovatnijih sinkretizama kad su se raznorodne tradicije i običaji mešali i preplitali a njihove konture gubile u sveobuhvatnom stapanju i rastakanju svetske kulture - predstavljaju idealnu pozornicu za Kavafisove likove. Dekadencija i tragičnost, koju je osećao i kao ličnost i kao pripadnik svog vremena, nalazila je prirodnu paralelu u ovoj istorijskoj epohi. U pitanju je ponovo sećanje, samo prošireno na istorijsko vreme. Isto tako, dug prema svojoj Aleksandriji, za koju se uvek osećao veoma vezanim, prirodno je oduživao pesmama čija je radnja smeštana u vreme u kome je Aleksandrija bila svetski kulturni, trgovački i svaki drugi centar. Didaktične pesme, s druge strane, uprkos svom nazivu koji je svojevrsna kategorizacija pa samim tim donekle i pejorativan, spadaju u nešto čega se grčka poezija nikad nije stidela: pesnik nam prenosi svoja iskustva i stavove o ovome ili onome. Srazmerno česte su mešavine dvaju ili i svih triju tipova (v. Orofern, zatim Itaka, Mladići iz Sidona (400. godine posle Hrista) i druge). Pored gorenavedenog primera čisto istorijske, evo i kako izgleda jedna pseudoistorijska: PO KRČMAMA Po krčmama i bordelima Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio palatu na Nilu i rezidenciju u gradu. Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. - Po krčmama i bordelima Bejruta se vučem. U bednom razvratu nedostojno provodim život. Jedino me spasava kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao na mojoj puti, to što je pune dve godine Tamid bio samo moj - taj divni mladić samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu. Primeri erotskih/autobiografskih pesama. OTIŠAO SAM Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao. U uživanja, koja su bila pola stvarna, a pola zamišljena u mojoj glavi, otišao sam u obasjanu noć. I ispio sam jakog vina, kako ih piju samo oni, smeonici pohote. I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE U kuću uživanja kad sam ušao, nisam ostao u sali gde proslavljaju s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi. U sobe sam otišao tajne i spustio se i legao na njihove krevete. U sobe sam otišao tajne koje su sramotne čim se pomenu. Ali ne za mene - jer u mom slučaju kakav bih pesnik i kakav umetnik bio? Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu mnogo više u skladu sa mojom poezijom: nego da uživam u toj banalnoj sali. DALEKO Hteo bih to sećanje da iskažem... ali tako je ugaslo već... kao da ništa ne preostaje - jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva. Koža kao načinjena od jasmina... Te avgustovske večeri - da li avgust beše tad?... Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad... Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina. SIVO Gledajući jedan opal sive boje setio sam se dva divna siva oka koja nisam video, ima tome dvadeset godina... - - - - - - - - - - - - Jednog čitavog meseca smo se voleli. Zatim je otišao, čini mi se, u Smirnu, da radi tamo, i više se nismo videli. Biće da su poružnele - ako je živ - te sive oči; biće da je propao taj divni lik. Sećanje, ti mi ovo sačuvaj kakvo je bilo. I, Sećanje, šta god možeš od ove moje ljubavi, šta god možeš vrati mi večeras. Na tekst ove poslednje pesme napisana je i muzika, što je česta sudbina Kavafisovih pesama u Grčkoj. Vredelo bi ovde navesti još tri erotsko-autobiografske pesme iz zaostavštine, sa inicijalima A. M. u uglu lista. Savidis identifikuje osobu kojoj su pesme upućene kao mladog književnika i dramaturga Aleksandra Mavrudisa, koji je kasnije neko vreme radio u Parizu pod pseudonimom Alex Madis. SEPTEMBAR 1903. Bar da se sada zavaravam iluzijama; da svoj prazni život ne osetim. A bio sam toliko puta tako blizu. A kako sam bio sapet, i kako prestrašen. Zašto da ostanem stisnutih usana, a moj prazan život u meni da plače i da mi se želje odenu u crno. Toliko puta tako blizu da budem očima, i onim čulnim usnama, tome sanjanom, žuđenom telu. Toliko puta tako blizu da budem. DECEMBAR 1903. I ako ne mogu da govorim o svojoj ljubavi - ako ne govorim o tvojoj kosi, o usnama, o očima; ipak tvoje lice koje držim u duši, zvuk tvoga glasa koji držim u mozgu, septembarski dani koji mi izlaze u snovima, reči i izraze mi obrazuju i oboje na koju god temu da pređem, koju god misao da kažem. JANUAR 1904. Ah noći onoga januara, dok sedim i ponovo umom stvaram one trenutke i sretam te, i slušam naše poslednje reči i slušam prve. Beznadne noći onog januara, kad odlazi vizija i ostavlja me samog. Kako odlazi i brzo se rastače - nestaje drveće, nestaju ulice, nestaju kuće, nestaju svetlosti; gasi se i gubi oblik tvoj čulni. Primeri didaktičnih pesama. JAČANJE Ko žudi da ojača svoj duh treba da napusti svako poštovanje i tolerantnost. Neke zakone da zadrži, ali većinom da krši i zakone i običaje i neodgovarajuće usmerenje da napusti. Mnogo čemu će ga uživanje naučiti. Razornog neće se bojati dela. Od kuće pola treba da razruši. Tako će se moralno razviti u mudrost. KOLIKO MOŽEŠ I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš, ovo bar pokušaj da postigneš koliko možeš: nemoj ga unižavati sa previše dodira sa svetom, sa previše izlazaka i razgovora. Nemoj ga unižavati izvodeći ga, često šetajući i izlažući ga svakodnevnoj gluposti veza i susreta, da ne postane dosadan kao da je tuđ. KAJANJE Reci tom kajanju da se umeri, kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom. Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko. Nemoj pridavati toliku važnost sebi. Zlo koje si učinio bilo je manje nego što pretpostavljaš; daleko manje. Vrlina koja ti je donela kajanje sada i onda je bila prikrivena u tebi. Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno vraća u sećanje, objašnjava uzrok tvog čina koji ti je izgledao nedostojan, ali sada biva opravdan. Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati: mnogo si zaboravio - razne sitnice - koje su te dovoljno opravdavale. I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena poznavao tako dobro. Verovatno je imao darove, za koje nisi znao; ni ogrebotine možda nisu ono što ti misliš (ne poznajući njegov život) da su bile strašne rane koje su mu naneo ti. Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje. Umeri kajanje koje je uvek do izmišljotine pristrasno prema tebi. Ova poslednja pesma se, takođe, ovde prvi put pojavljuje na srpskom jeziku. Brojne značajne pesme, za koje ovde nema mesta, jesu izvanredne Itaka, Očekujući varvare, Zidovi, Satrapija, itd. Ove pesme se mogu naći u pomenutim prevodima na srpskom jeziku, svega na broju ne više od dve stotine. To je sve što je ovaj veliki pesnik i prefinjeni gospodin ostavio iza sebe. Ovaj pregled završavamo čuvenom pesmom po kojoj je postao poznat, Grad. GRAD Kažeš: "Otići ću u u drugu zemlju, otići ću do drugog mora. Naći će se neki drugi, za mene bolji grad. Unapred je osuđen ovde i potkopan svaki moj rad. I srce mi je - kao mrtvac - zakopano tu. Dokle će u ovoj tmini čamiti moj um? Kud god da okrenem oči, kud kod da pogled svinem, vidim samo svog života crne ruševine, jer sam prošao tolike godine, šćerdao i upropastio." Nećeš naći drugu zemlju, nećeš naći drugog mora. Ovaj grad će te pratiti. Po istim ćeš ulicama ići. U istom će te susedstvu i starost tvoja stići: i u istim ovim kućama ćeš osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Za neko drugo mesto - nemoj se nadati - nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život šćerdao iz ovog kuta, tako si ga na celoj kugli zemaljskoj upropastio.
Literatura:
Prevodi:
|