Polna zastupljenost među autorima prvih trideset romana skoro je jednaka, pošto su dvanaest romana pisale žene, s tim što sve one ne tematizuju lezbejsku ljubav - kao u slučaju Margerit Jursenar koja je u ''Hadrijanovim memoarima'' tematizovala mušku homoseksualnost. Autori nominovanih romana nisu bili svi iskljucivo homoseksualci, neki su biseksualci, a za neke se veruje da su heteroseksualci. Što se tiče nacionalnosti autora, mada je na prvom mestu jedan Nemac, većinu čine Amerikanci (18 od 30), po brojnosti zatim dolaze Francuzi i Britanci. Zanimljivo je da ima zamerki od strane nekih britanskih analitičara ''što previše ima francuskih - a premalo britanskih autora, iako je dobro poznato da je među Britancima homoseksualnost rasprostranjenija''. Uključeni su i po jedan Argentinac i Japanac, dok, recimo, nema Italijana, a o Srbima i drugim malim narodima i da ne govorimo. Književnik Gor Vidal i književnica K. Mekkalers zastupljeni su sa po dvema knjigama.

Pisac, dramaturg i esteta Oskar Vajld (Oscar Wilde, 1854-1900) poznat je svetskoj javnosti ne samo po svojim vrlim književnim delima, već i po sudskom procesu kroz koji je morao da prođe, zbog optužbe da je praktikovao sodomiju, u vreme kada je homoseksualnost bila ilegalna u Engleskoj.

Rođen je u uglednoj irskoj porodici u Dablinu i stekao je dobro obrazovanje. Kao mladić i student polagao je mnogo na svoj izgled (oblačio se ''kao dendi''), što je padalo u oči ljudima oko njega. Bio je oženjen i imao dva sina.

Kad je upoznao mladog i privlačnog lorda Alfreda Daglasa (''Bouzi''), ne mogavši da mu odoli, to je prokomentarisao: ''Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete'' (''The only way to get rid of a temptation is to yield to it''). Medu njima se razvila strasna ljubav koja je ujedno bila i uzrok njegovog pada - kada se za nju saznalo, osuđen je na tešku robiju, koja ga je u svakom pogledu dokrajčila.

Na sudskom procesu Vajld je branio sebe rečima: ''Ljubav koja se ne usuđuje da izgovori svoje ime u ovome veku je velika naklonost starijeg čoveka prema mlađem čoveku, kao što je bila između Davida i Jonatana, kao ona koju je Platon postavio u samu osnovu svoje filozofije, kao ona koja se nalazi u sonetima Mikelanđela i Šekspira... Nema ničega neprirodnog u tome''!
Vidi ceo govor na našem sajtu>>>
Nikakva apologija mu nije pomogla i osuđen je na dvogodišnju robiju.

Među intelektualcima Vajldovog doba bilo je onih koji su protestovali kod ''krune'' zbog njegovog osuđivanja na robiju, pitajući se javno da li je on stvarno osuđen zbog nemoralnosti? Njihovo mišljenje je bilo da nije, ukazivali su da se u Londonu često događa da čovek učini preljubu sa ženom drugog čoveka, ili vrši blud sa nafrakanom prostitutkom na nekom javnom mestu, pa ostane nekažnjen, a Vajld je osuđen zbog toga što se usudio da odabere drugi oblik zadovoljenja svojih prirodnih potreba. Ako bi vlast na robiju terale sve druge koji su u životu imale seksualne odnose sa osobama istog pola, tvrdili su, da bi ''pola Engleske'' moralo biti u zatvoru. (Kažu da je u noći pre nego što će Vajld biti osuđen, barem par stotina britanskih džentlemena prešlo La Manš, da bi sklonili u Francusku). Ali sve je bilo uzalud.

Vajld je sa robije izašao oronuo i izgubljen. Nastanio se u Parizu, živeći inkognito pod imenom Sebastian (Melmoth), da bi uskoro umro.

Knjiga ''Slika Dorijana Greja'' ima sličnu temu kao delo Roberta L. Stivensona ''Doktor Džekil i Mister Hajd'', i svakako ima izvesne paralele sa životom samoga Vajlda. U knjizi, viktorijanski džentlmen Dorijan, izvajan po uzoru na jednog homoseksualnog estetu, prodaje svoju dušu - kako bi sačuvao mladost i lepotu. Knjiga se završava ''kažnjavanjem greha'', te Vajld izvlači zaključak da je ''ružnoća jedina stvarnost'' (''Ugliness is the only reality'').

Postoji više srpskih prevoda - prvi prevod, Davida Pijade, pojavio se 1920. god. - iznenađujuće rano, sa obzirom na piščev imidž (sa propratnim tekstom Miloša Crnjanskog), i doživeo je više izdanja. Postoje i noviji prevodi - Ksenije Anastasijević (1994) i Lazara Macure (2004).

Na našem sajtu:
Oscar Wilde Biografija >>>>
Oscar Wilde: Kuća Strašnog suda (pripovetka) >>>

Džuna Barns (Djuna Barnes, 1892-1982) je američka avangardna književnica, dramaturg i ilustrator, a bila je poznata i u književnim krugovima Pariza i Londona, pre Drugog svetskog rata. Rođena je u bogatoj porodici gde se kod dece negovao smisao za lepe umetnosti. Neki veruju da je u svojoj porodici proživela određene psihoseksualne traume, jer u njenim delima ljubav najčešće sadrži element incesta. Žene koje ona opisuje u svojim delima su uglavnom zloćudne, sa smislom za crni humor i naginjanjem ka dekadenciji. Njen najpoznatiji roman ''Noćnu šumu'' (1936) njen američki izdavač nije hteo da štampa, te je jedva našla izdavača uz preporuku T. S. Eliota, koji je napisao i predgovor. Mada je Džuna bila mišljenja da Prustovo opisivanje lakomislenih lezbejki, koje oponašaju gej-muškarce u kruzingu i seksualnim kontaktima, nije mnogo verovatno i ubedljivo, u njenim knjigama, a naročito u ''Noćnoj šumi'', ona je postupala gotovo na isti način, tako da njene lezbejke deluju pre kao knjiške nego stvarne ličnosti.

Bila je kratko udata za urednika jednog poznatog njujorškog časopisa. Živela je boemski, te je više puta lečena od preterane upotrebe alkohola. Tajno je štampala ''Ženski almanah'', erotičnu fikciju o lezbejskom životu, koju je sama ilustrovala, a koji je zabranjen odmah po objavljivanju. U ''Noćnoj šumi'' se govori o propalim homoseksualnim i heteroseksualnim ljubavima petoro ukletih karaktera, s tim što je u pozadini priče Džunina ljubav sa Telmom Vud, koja se završila 1931. godine. U knjizi nema mnogo zapleta, radnja se odigrava u Parizu između dva svetska rata.

Nije prevođeno.

Preporučujemo>>

Br. 13: BILI BAD
(Billy Budd)

Američki pisac i pesnik Herman Melvil (Herman Melville, 1819-1891) poznat je po romanima čije se radnje dešavaju na moru, naročito po lovu na kitove, upravo o čemu govori njegovo remek-delo ''Mobi Dik'', svakako jedan od najboljih romana američke književnosti. Melvil je radio kao sitan bankarski činovnik, da bi jednog dana, u potrazi za avanturama, zaplovio južnim morima, o čemu je potom pisao. Bio je oženjen i imao jednu kćerku. Njegova dela su postala poznata tek nakon njegove smrti, i umnogome su prožeta homoerotskim tonovima.

Roman ''Bili Bad'' je ostao nezavršen kada je Melvil umro, te je štampan 1924. godine, a definitivna verzija pojavila se tek u 1962. godini. Radnja se događa krajem XVIII veka, u vreme kada su Engleska i Francuska bile u ratu. Bili Bad, prelepi mornar, miljenik brodske posade, postaje meta opakog krijumčara oružja Klagerta, koji će ga optužiti da je pripremao pobunu mornara. Mada je nevin, Bili ne ume da odbaci neosnovane optužbe, pa slučajno ubija Klagerta. Kapetan broda Ver shvata da se Klagert beskrupulozno poneo prema Biliju i zaslužio da bude ubijen, ali se plaši reakcije ostalih mornara ako Bili ne bude kažnjen. Stoga, sud osuđuje Bilija na vešanje - za ubistvo. Poslednje njegove reči su: ''Živeo kapetan Ver'', što kapetanu ostaje u svesti do kraja života, te kada je umirao, ranjen od Francuza, on mrmlja Bilijevo ime kao poslednje reči.

''Bili Bad'' je poslužio kao inspiracija poznatom britanskom kompozitoru-homoseksualcu Bendžaminu Britnu da napise libreto za operu, zajedno sa E. M. Forsterom, piscem-homoseksualcem. Snimljen je i film po tom delu, koji je režirao poznati glumac i reditelj Piter Justinov.

O Billy Buddu u muzici na našem sajtu >>>

Srpski prevod:
Herman Melvil, Bili Bad: mornar prednjeg koša. Prev. Luka Semenović, Beograd: Bookland, 2003.

Američki književnik Edmond Vajt (Edmund White, 1940-) je jedno vreme radio kao novinar i profesor na Univerzitetu Jejl. Njegova knjiga ''Lična dečakova priča'' (1982) je ''klasična priča iz homoseksualnog života, ispričana na moderan način''.

Počev od 1983. godine Vajt živi u Parizu, a od 1985. godine je HIV pozitivan. U Parizu je sreo oženjenog homoseksualca Huberta Sorena, koji se preselio kod njega u stan. Uskoro se pokazalo da se Hubertu bliži kraj, zbog komplikacija u vezi sa AIDS-om, pa ga Vajt odvodi u Maroko, da poslednji put vidi zemlju za koju su ga vezivale lepe uspomene. Tamo se stanje Hubertovo pogoršava i Vajt ima mnogo problema da ga smesti u bolnicu, s obzirom na vrstu bolesti. Najzad je primljen u bolnicu u Marakešu, gde umire.

U vreme kada je euforija oko zaraženosti homoseksualaca sidom bila na vrhuncu, Vajt je napisao roman ''Oženjen čovek'' (2000). U njemu opisuje ljubav starijeg američkog profesora u Parizu sa mlađim Francuzem, koji umire od side. Tako je to još jedna ''tragična prica o ljubavniku koji umire od side u poslednjoj dekadi XX veka''. Vajt smatra da nije u pitanju knjiga o seksu već poetska knjiga o ljubavi.

Od 1999. godine Vajt živi u Njujorku u ljubavnoj vezi s piscem Majklom Karolom, rođenim 1965. godine.

Vajtove knjige nisu kod nas prevođene.

Preporučujemo>>

Američki pisac Endrju Holran (Andrew Holleran) je u svom prvom romanu ''Plesač iz plesa'' dao ''klasičan portret homoseksualnog života u Njujorku u sedamdesetim godinama XX veka''. Način njegovog pripovedanja mnogi upoređuju sa pisanjem G. de Mopasana, S. Moma i F. S. Ficdžeralda.

Nije prevođeno.

Preporučujemo>>

Engleski pisac i kriticar E. M. Forster (E. M. Forster, 1879-1970) bio je član poznate Blumsberske grupe (Bloomsbury Group) u Londonu i dobar prijatelj sa Virdžinijom Vulf.

Godine 1912. Forster je posetio glasovitog homoseksualca Edvarda Karpentera, engleskog borca za poštovanje prava homoseksualaca, koji je sa svojim ljubavnikom, iz redova radničke klase, slobodno živeo u svojoj seoskoj kući u Derbisiru. Ta ljubavna veza je postala model za vezu između Morisa i Aleka, lovočuvara, u romanu ''Moris'', koje je Forster počeo da piše u 1913. godini, ali nije imao hrabrosti da ga objavi za života.

''Moris'' je jedini njegov roman sa homoseksualnom temom. U njemu se opisuje britansko društvo neposredno posle suđenja Oskaru Vajldu. Revidiran je mnogo puta, a definitivno štampan 1971. godine, nakon Forsterove smrti.

Godine 1915. Forster je boravio u egipatskoj Aleksandriji, kojom prilikom je imao svoje famozno ljubavno iskustvo sa Muhamedom El Alijem, mladim vozačem tramvaja. Tamo je takođe upoznao i Konstantina Kavafija, poznatog grčkog pesnika-homoseksualca.

Forster je grozničavo krio svoj privatni život od javnosti. Poznato je da je 1930-te imao ljubavnu vezu i sa jednim londonskim policajcem. Ta veza je nastavljena i nakon policajčeve ženidbe.

Forster je bio čvrsto rešen, čak i pod stare dane, da svoju homoseksualnost krije, zbog toga je ''Moris'' štampan nakon njegove smrti. Poslužio piscu Grejemu Grinu za model ličnosti Bendžamina Dekstera u romanu ''Treći čovek'' (1950).

Godine 1987. prema ''Morisu'' je snimljen istoimeni film (režirao ga Mercant Ajvori Džabvala).

Srpski prevod:
Forster Edvard Morgan, Moris. Prev. Srbislav Jeličić, Beograd: Rende, 2002.

Ostali prevodi Forstera na srpski:
Forster Edvard Morgan, Jedno putovanje u Indiju. Prev. Mihailo Đorđević, Beograd: Prosveta, 1947.
Forster Edvard Morgan, Soba sa lepim izgledom. Prev. Ljubica Bauer-Protić, Beograd: Rad, 1969. (novo izdanje: Beograd: Novosti, 2004.)
Forster Edvard Morgan, Aspekti romana. Prev. Nikola Koljević, Novi Sad: Orpheus, 2002.

Forster na našem sajtu>>

Br. 23: MAJRA BREKINGRIDŽ
(Myra Breckingridge)

Gor Vidal (Gore Vidal, 1925-) je američki pisac, dramaturg i esejista. Pokušavao je i da se bavi i politikom (potiče iz uticajne američke porodice koja je dala mnogo poznatih političara). Poznat je širokoj američkoj javnosti više po svojim javnim nastupima u medijima nego po svojim knjigama.

Sa 19. godina je otišao u vojsku, kada je izbio Drugi svetski rat, te se njegova prva knjiga (Williwaw, 1946) odnosi na ratna iskustva, a jedna od glavnih ličnosti je bio homoseksualac. Međutim, tek je njegova druga knjiga po redu, ''Grad i podupirač'' (1948) šokirala čitaoce zato što su ne samo glavni junak vec skoro sve ličnosti bili homoseksualci, čiji životi su prikazani bez ulepšavanja. Izdavač se kolebao da li uopšte da štampa tu knjigu, te je Gor morao da učini ustupak tako što je priči dao - tragičan kraj. Kada je Tomas Man pročitao Grad i podupirač, pitao je Vidala da li je on, tada u 75. god. života, isuviše star da piše takve priče. Nije primetio, priseća se danas Vidal, da je glavni lik romana Džim Vilard, zapravo ukradeni lik Hans Kastorpa iz njegovog Čarobnog brega. Man je potom uzeo Džima Vilarda kao uzor svom varalici Feliksu Krulu.

''Majra Brekingridž'' (1968) je komedija na temu transseksualnosti, parodija na život jedne holivudske zvezde. U njoj se, uz ismejavanje američke savremene kulture, lucidno razmatra svuda prisutno pitanje moći i seksa. Njen nastavak ''Majron'' pojavio se 1974. godine. Majra je feministkinja, a Majron je njeno drugo ja, njena slika u ogledalu, a ujedno i žestok protivnik. Snimljen je i film ''Majra Brekingridž'', u režiji slavnog Džona Hjustona, sa poznatim glumcima (Reks Rid, Rakel Velč, Tom Selek i dr.).

Nije preterano brbljiv kada je u pitanju njegov privatni život, mada nikad nije krio da je homoseksualac (Bobi Kenedi ga je jednom nazvao ''američkom tetkom''). Sa prezirom gleda na one koji paradiraju kao homoseksualci, baš kao što ismejava i one koji se zgražavaju homosekualaca. Protivi se korišćenju termina ''homoseksualac'' i ''heteroseksualac'' smatrajući ih besmislenim, a ne sviđa mu se ni novoskovani izraz ''gej''. Smatra da je većina ljudi po svojoj prirodi biseksualna, te za sebe tvrdi da je imao odnose i sa ženama i sa muškarcima. Pune 53 godine je bio u vezi sa Hauardom Ostinom (koji je preminuo 2003. god.) tvrdeći pritom da je u pitanju bila ''neseksualna veza'', ali, kako kaže, niko mu ne veruje. ''Zamislite da 53 godine imate seks sa istom osobom! Zar to ne bi bio horor? Nađite sebi seks negde drugde, ali nemojte njim opterećivati vezu. ... Hauard i ja smo bili jedan drugom verni na naš način'', nedavno je potvrdio glasine o prirodi svoje nekadašnje veze u intervjuu za švajcarski nedeljnik Die Weltwoche (br. 34, od 19. avgusta 2004.).

Ovi romani nisu poznati u srpskom prevodu. Gor Vidal je u Srbiji poznatiji kao istoričar i politički analitičar, što će reći, zanima nas samo kad kritikuje Ameriku.

Prevodi:
Gor Vidal, Rat iz snova. Prev. Slađana Vuković, Beograd: Čarobna knjiga, 2004.
Gor Vidal, Slabljenje i pad američke imperije. Prev. Branka Dinić, Beograd: Verzal press, 1999.

U hrv. prevodima:
Gore Vidal, Kalki. Prev. Opačić Vlado, Zagreb: August Cesarec, 1988.
Gore Vidal, 1876. Prev. Josip Katalinić, Zagreb: Znanje, 1980.
Vidal Gore, Burr. Prev. Antun Jurčić, Zagreb: Znanje, 1978.

G-Vidal na našem sajtu>>

		Džungla sa crvenim voćem je roman o odrastanju lezbejke u Americi (prvi put objavljen 1973. god.). Moli Bolt je usvojio siromašan bračni par sa Juga - Keri i Karl, koji su želeli bolji život za svoju ćerku od onoga kojeg su sami imali. Moli je to takođe želela, ali je imala različite ideje o tome kako to ostvariti. Nakon skandala sa jednom devojkom, izbacuju je iz srednje škole i ona se zapućuje ka Njujorku, gde se upisuje u filmsku školu sa neustrašivom željom da ostvari rediteljski karijeru.
O Riti Me Braun i romanu na više na našem sajtu>> Nije prevođeno.

Br. 19: POVRATAK U BRAJDSHED
(Brideshead Revisited)

		Ivlin Vo (Evelyn Waugh, 1903-1966) je engleski pisac, najpoznatiji po knjizi ''Povratak u Brajdshed'' (1945). U njoj se opisuje život jedne engleske katoličke porodice (u Engleskoj ima dosta onih koji smatraju da biti Englez i katolik - ne ide zajedno, da se ta ''posebnost teško može izdržati'') ali i svet Oksforda iz dvadesetih godina XX veka, s tim što je jedna od glavnih ličnosti iz knjige (Sebastian) - homoseksualac. Po knjizi je snimana vrlo uspesna istoimena TV serija, a u glavnim ulogama su se pojavili poznati glumci Džeremi Ajrons i Entoni Endrjuz.
U srpskom prevodu: Ivlin Vo, Povratak u Brajdshed: svete i ovozemaljske uspomene kapetana Čarlsa Rajdera. Prev. Aleksandar Marinković, Beograd: Nolit 1996. Preporučujemo>>

Jukio Mišima (Yukio Mishima, 1925-1970) se smatra jednim od najznačajnijih japanskih pisaca XX veka, a ujedno je i najprevođeniji. Bio je plodan pisac - napisao je preko 40 romana, mnogo priča i poezije, kao i pozorišnih komada. Potekao je iz ugledne porodice, pohađao najbolje škole u Tokiju i inicijalno imao želju da se bavi vojnim pozivom, ali je bio odbijen zbog fizičke nepodobnosti. To ga je podstaklo da kasnije posveti mnogo pažnje razvijanju svog tela. Bio je oženjen i imao dva sina.

''Ispovest maske'' je njegovo prvo veće delo, napisao ga je u svojoj 24-toj godini. U njemu se briljantno opisuje ''stvaranje'' homoseksualca, počev od njegovog rođenja, te način na koji on mora da maskira svoje seksualne naklonosti od društva u kome živi. Knjiga prikazuje njegovo mazohističko fantaziranje, preokupaciju sopstvenim telom i njegovom lepotom, te iskazivanu bojazan da lepota tela može da prođe, što je teško prihvatljivo. Evidentna je uzbuđenost mladog junaka pojmovima krvi i smrti uopšte. U velikoj meri knjiga je, naravno, autobiografska i pisana je pod znatnim uticajem evropske književnosti koju je Mišima već tada dobro poznavao, daleko bolje nego što vecina evropskih pisaca poznaje bogatu japansku književnost. (Zanimljiv detalj iz ''Ispovesti maske'' je kada mali junak, u svojoj dvanaestoj godini, iznenadno otkriva u očevim knjigama o evropskom slikarstvu poznatu sliku katoličkog sveca Svetog Sebastijana, golog, samo sa ubrusom oko pasa, vezanog za stub, sa kopljima zabodenim u grudi i ranama iz kojih teče krv; taj prizor je golobradog dečaka toliko uzbudio da je nesvesno, prvi put u zivotu, doživeo jaku erekciju i instant ejakulaciju u gaćama, a da pritom nije koristio ruke). Pisao je više knjiga sa izrazito homoseksualnom tematikom, pokazujući da je kod japanske mladeži naklonost ka istopolnoj ljubavi u znatnoj meri evidentno razvijena. Mnogi su Mišimu smatrali ''japanskim Židom''.

I u drugim knjigama Mišima je pokazivao svoju rastuću opsesiju homoseksualnošću, krvlju, smrću samoubistvom, te interes za osobe koje same sebe uništavaju u znak odbacivanja sterilnosti modernog života ili čistog patriotizma. Formirao je svoju ''sopstvenu vojsku'' u kojoj je okupljao lepe i hrabre muškarce, od kojih su neki bili njegovi ljubavnici. Kako je bio nadojen fanatičnim japanskim osećajem za patriotizam, a živeo u vreme kada je Japan doživeo kapitulaciju (u Drugom svetskom ratu) i privremeno bio pod okupacijom SAD, Mišima je jednog dana odlučio da, u svojoj 45-toj godini, izvrši spektakularni seppuku (harakiri), ritualno samoubistvo mačem u stomak, u znak lojalnosti japanskom caru, odnosno japanskim vrednostima uopšte. Pri vršenju samoubistva pomogao mu je, po unapred učinjenom dogovoru, jedan od drugova (navodno njegov ljubavnik) tako što mu je jednim potezom mača po Mišiminom vratu odsekao glavu. Takvim činom samoubistva Mišima je ušao u legendu, o čemu je američki reditelj Pol Šreder snimio film ''Mišima''.

Srpski prevod:
Jukio Mišima, Ispovest maske. Prev. Zorica Savić Nenadović i Branislava Jurašin, Esotheria, Beograd, 1996.

Mišima je relativno dosta prevođen na srpski i u prevodu su mu dostupni i drugi romani.

Na našem sajtu>>

Nastavak (21-30) >>