www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
Generator Teorija, teorija br. 257/99a
U sobama na potkrovlju: pokušaj analize nekih slučajeva kongruencija
Dokoni studenti etnologije, i poneki (istina, manje dokoni) budući istoričar, u svojim beskonačnim pauzama u kojima se stalno gotovo ritualno pitaju zašto su uopšte pomislili da bi valjalo da studiraju, u mogućnosti su da sa svog, poslednjeg (dakle petog) sprata beogradskog Filozofskog fakulteta kroz prozore hodnika osmotre veliki nerazumljivi grafit na staroj zgradi fakulteta prekoputa. Na grafitu, odnosno muralu koji je početkom devedesetih izradio neki tadašnji umetnik čije nam ime nije potrebno za našu sadašnju analizu (1), je čovek koji okrenut leđima stoji na nekom visokom postolju. Mural ovde nije bitan: treba samo uočiti to da se iznad njega, dakle ispod samog krova Stare zgrade od prekoputa, nalazi mali prozor, čije je postojanje na tom mestu toliko besmisleno ili u najmanju ruku zagonetno da se ne može ni zamisliti kakva bi prostorija trebalo da se iza njega nalazi. U toj sobi živi čovek koji kontroliše svet. U sobi do njegove, iza drugog, duplog prozora koji stoji sa desne strane, živi njegova majka koja, utičući na njega, i sama posredno kontroliše svet. Čovek izgleda kao da ima oko trideset godina ali pritom ne zna da govori, nepokretan je i na mentalnom nivou šestomesečnog deteta. U njegovoj sobi nema vrata, i tako zazidan, on može samo da leži zgrčen na podu. Njegova majka, koju krasi izgled četrdesetogodišnje ali dobro održavane gospođe, živi u ovećoj garsonjeri sa drvenim, ali još uvek funkcionalnim izlaznim vratima i radi u novoj zgradi Filozofskog fakulteta kao šalterska službenica. Naravno, kao i u svakoj poštenoj teoriji o bilo kakvom Praroditelju, Ocu i Kontroloru i ovde treba reći da je retardirani čovek o kome govorimo postojao pre nastanka samog Filozofskog fakulteta ali i pre, dakako, sveta, vremena i reči, ili bar to da je nastao u prvim danima njegovom formiranja. Isto se mora pretpostaviti i za njegovu majku i samo bi degutantni logički um ovde mogao postaviti ono iritantno pitanje: Šta je starije: Koka ili jaje? (2)
Sva dinamika njihovog porodičnog odnosa uslovljena je jednim građevinskim gafom s kraja devetnaestog veka, iz vremena kada je zidana Velika škola. Naime, kao i svaka samohrana majka, i Kontrolorova roditeljica je dobila za sebe i svog sina skromni smeštaj od države: dodeljena joj je jedna prostorija na vrhu pomenute zgrade čija je gradnja još bila u toku. Žena je ovaj galantni gest radosno prihvatila, i brže-bolje sa sinom prešla u još nedovršeni stan kako bi što pre izašla iz podstanarske sobice na Dorćolu u kojoj su tada živeli. Međutim, izvođači radova su, da bi se otarasili nekog lažnog policijskog ogledala koje im nije bilo potrebno jer policijski filmovi, i uopšte filmovi tada još nisu bili u modi, došli na ideju da pregrade prostoriju velikim ogledalom-staklom, kako bi navodno stan dobio na funkcionalnosti. Ali, prilikom postavljanja pregrade desio se incident: Čoveka Koji Kontroliše Svet, koji je tada po izgledu bio zdrava ali mirna beba koja se nije preterano oglašavala, neimari nisu primetili, te je on ostao zazidan u manjoj odaji stana. Kada su primetili grešku, bilo je kasno da bi se moglo bilo šta ispraviti, a pare potrebne za ugrađivanje vrata odavno potrošene, pa je stvar zataškana a zauzvrat samohrana majka je dobila posao šalterske službenice. Takva, za naše svakodnevne pojmove beznačajna zidarska nesmotrenost imaće nesagledive posledice: čovek koji upravlja svetom je ostao zatvoren u mraku sa providne strane staklene pregrade, te je sve što je od tada mogao da vidi bila njegova majka u drugoj sobi, sada garsonjeri. On zato nikada nije shvatio da postoji i postao je uveren da je sopstvena majka. Opet, za razliku od njega, novoimenovana šalterska službenica je ostala sa one druge strane pregrade na kojoj je ogledalo, u kome je uvek mogla videti samo svoj lik, a nikada svoje dete. Tako je postala preopterećena svojim izgledom. Tako, zbog takve organizacije intimnog enterijera, onako kako se oseća ona oseća se i on: kada je srećna, i on se smeje; kada je zabrinuta, i on je sav u nemirima(3). Sve ovo dodatno komplikuje činjenica da se zbog nedostatka nege, pažnje i loših uslova u Staroj zgradi Fakulteta na njegovo krhko zdravstveno stanje (koje, kao što znamo, odlikuje sve mirne bebe) nadovezao meningitis, koji nikad neće biti zalečen: time je on postao trajno retardiran.
Ovaj niz nesretnih koincidencija uzrokovao je mnoštvo događaja koji su na tako tipične načine oblikovali naše živote. Na primer, zapaljenje Čovekovih moždanih opni i njegova zakočenost u razvoju imala je za posledicu zadržavanje svih onih prastarih filozofskih doktrina od kojih i dalje hramljemo; kada majka nije tu, odnosno u drugoj sobi, njegova doživljaj raspadanja i samo-urušavanja uzrokuje onu prazninu koju i dalje povremeno u toku dana osećamo; a kada on uzalud pokuša da ustane i pogleda kroz prozor, što mu nikada nije uspelo, u svetu nastane jedno umetničko delo. Takođe, sve afričke kolonije su dobijale nezavisnost onim redosledom kojim su se polako razvijale perceptivne zone njegovih nožnih prstiju, od palca ka najmanjem; pritom je motorika svakog od prstića, naravno, i nakon toga ostala pod konfuznom kontrolom njegovog bolesnog mozga.
Slično tome, period Hladnog rata nije bio ništa drugo do daleki odraz poteškoća koje je Majka doživela u svojoj menopauzi; smena progresa i dekadencije u XX veku je uslovljena ritmom kojim se kod nje smenjuju radni elan i nezadovoljstvo poslom na šalteru, čemu opet treba potražiti uzrok u pohvalnicama i porukama zahvalnosti koje povremeno dobija od Uprave Fakulteta, od klime odnosa koje vladaju među njenim koleginicima, i od trenutnog nivoa ugleda koji u medijima u uopšte u društvu uživaju poslovi šalterskih radnika (4). A vrtoglavi uspeh jedne Madone, Vorhola, Džejmsa Dina i izvesnih gospođica koje su u Beogradu preko noći stekle zajednički nadimak Marija Pizdarija, možemo objasniti jedino ako se pozovemo na opsesivne masturbacije koje samohrana Majka u pojedinim periodima redovno upražnjava (5).
Kako izgleda jedan običan dan Majke i Sina? Sada, kada je Filozofski fakultet smešten u novoj zgradi prekoputa, Majka retardiranog čoveka se svakog radnog jutra oblači, namešta punđu, stavlja šminku i brazletne posmatrajući se u velikom lažnom policijskom ogledalu. Zatim silazi niz stepenice i izlazi na trotoar, i dok žurno prolazi pločnikom, ona pušta da joj suknja nemirno leprša na vetru, pohotno namiguje konobarima iz kafića Plato i tiho pevuši pesmicu iz filma «Pretty woman». Onda ulazi u Novu zgradu, kišobranom razdvaja redove studenata i prilazi šalteru broj osam, zaduženom za studijske grupe psihologije, istorije i klasičnih nauka. Ulazi na vrata za zaposlene, seda na svoju stolicu i otvara prozorče. Njen šalter svakog radnog dana u nedelji opsedaju gomile studenata, tih glupih i nadobudnih studenata večito gladnih znanja, koji su tu stalno u želji da im se izdaju razna uverenja o tome koliko su toga naučili, šta sve znaju i koliko im je ostalo do poslednjeg, Velikog Ispita. I ona lupa pečate, prima uplate i stavlja oznake, ne dozvoljavajući da joj se bilo kakve emocije upletu u posao, kao svaki pravi profesionalac. Pet minuta pred kraj radnog vremena, ona promalja glavom kroz šalter, lupi kišobranom po ruci studenta koji je upravo došao na red i glasno vikne: «Razlaz!». Obično tom prilikom uvređeni studenti glasno negoduju, prave bezobrazne opaske i kroz polucrni-polubuntovni (a svakako neartikulisani) humor izjavljuju da jebene nepismene šalteruše vladaju svetom. Ona se tome slatko smeje: uobražene budale, misli tada, ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Uostalom, šta oni znaju? Da li oni shvataju na kakvom se odgovornom položaju ona nalazi? Ona mora da se štedi, da se ne troši, da čuva energiju za svog sina... Kada bi vodila brigu još i o njihovim trivijalnim problemima, kada bi stalno ugađala njihovim promenljivim emocionalnim stanjima, na šta bi ličila kada se vrati u svoje potkrovlje Stare zgrade, i kada je njen sin vidi kroz ono prokleto policijsko kvazi-ogledalo? Ne, to bi bilo nezamislivo, bila bi istrošena kao opušak, i ko zna kakve bi sve to posledice imalo... Ona mora, ona je u obavezi, ona je dužna da se čuva, da, mamica je dužna da se čuva, da sačuva energiju za svoje dete... Umirena takvim tumačenjem situacije, ona zatvara prozorče, pali cigaretu i veselo pita svoje koleginice: «Hoćemo li zvati kafu?» Deset minuta kasnije, dok diskretno očijuka sa konobarom koji joj pruža šoljicu espresa, ona glasno komentariše dnevno-političku situaciju; dvadeset minuta kasnije, konstatuje da treba preurediti kancelariju; trideset minuta kasnije, pita svoje saradnice za zdravlje i ljubavni život. Sat vremena kasnije, uzima svoj kišobran, ustaje, prelazi pločnikom Platoa u suprotnom pravcu i vraća se u svoju garsonjeru; i kada spusti svoja ostarela stopala u lavor sa opuštajućom kupkom, ona pali jedan od svojih kućnih cigarilosa, otvara čokoladu sa marcipanom i prelistava stare brojeve časopisa Playgirl. I tako svaki dan, evo već više od sto godina.
Ovaj uigrani raspored danas je brutalno prekinut. Naime, upravo na današnji dan se desilo nešto strašno, nešto gotovo nemoguće, zbog čega i formulišemo ovu teoriju. Javnost hitno mora biti upozorena. Pođimo redom. Studenti Filozofskog fakulteta, stalno pokretani nekim prastarim i nerazumljivim idealima, stalno gonjeni nekim fantomima slobode, pravde i jednakosti, za koje su uvereni da su jedini autentični predstavnici, pre nekoliko dana su zatražili od direkcije svoje Škole menjanje nastavnog plana u smeru ostvarenja «vrednosti istine, ljubavi i čovečnosti» (6). Uprava fakulteta, kao i svaka današnja profesionalna radna grupa koja govori savremenim, modernim jezikom, nije mogla razumeti šta to pod svim ovim učenici podrazumevaju i, naravno, našla se jako zbunjena. Nakon nekoliko sati objašnjavanja i prevođenja saopštenja sa jedne na drugu stranu, jedino što su čelni ljudi Nove zgrade mogli ponuditi ponosnim bundžijama bilo je smanjivanja raznih cena i izbacivanje radnice sa šaltera broj osam, pošto je svima bilo već odavno jasno da je ona najomraženija. Studenti su, posle nekoliko minuta razmišljanja, kada su shvatili šta im se sve ovim poklanja, oberučke prihvatili ponudu i potpisali svečani ugovor sa suprotnom stranom. I tako je danas u dva sata popodne, dekan fakulteta saopštio dotičnoj službenici, odnosno velikoj Majci, da je moraju udaljiti iz službe jer je to jednostavno «volja studentska». Sutra, kao i svakog radnog dana nije obavezna dolaziti na svoje radno mesto. Kontrolorova roditeljica je bila isprva više zbunjena nego ljuta, pa je samo mirno upitala gde misle da nađu zamenu za nju. «Zaposlićemo nekog od konobara iz obližnjeg kafića» ravnodušno je odgovorio dekan. Na te njegove reči, ona je pobesnela, lupila kišobranom o njegov veliki Ikea sto i ljutito povikala: «Sram Vas bilo! I to mi je hvala za sve ove godine! Radite šta hoćete!» i odjurila iz kancelarije. Na putu do kuće, ona je glasno psovala sve Uprave, Studente i Konobare ovoga sveta, ošamarila jedno nevaspitano dete i priklještila ulaznim vratima jednog starijeg gospodina. Napokon, treba da je razumemo. Ovde, na pločniku Platoa, u opštini Stari grad, i uopšte na celoj ovoj planeti, nije lako biti žena, još manje majka, a kamoli samohrana majka retardiranog deteta koje i ne znajući za sebe upravlja svetom. Kakav je to svet, kakva je to država u kojoj su čak i majke ljudi koji sve kontrolišu primorane da dirinče na ponižavajućim mestima šalterskih službenica visokoobrazovnih institucija? Surova, svakako, surova i degenerična. Elem, kada je danas tako pomahnitala kročila preko praga svoga stana, njeno raspoloženje se odjednom potpuno promenilo, pošto je shvatila da sva ona mala kućna zadovoljstva kojima je sebe počašćavala sada više nemaju smisla. Voda u lavoru je hladna, cigarilosi bljutavi a goli muškarci iz požutelih duplerica mlohavi i neprivlačni. Tako ona upada u strahovitu depresiju opterećenu sumnjama, crnim mislima i samooptuživanjem; da nije možda preterala, počinje da se pita, sa takvim ophođenjem prema studentima, da li je možda mogla biti malo ljubaznija? Ipak, oni su samo deca, a svo to maltretiranje sa raznim papirima moglo bi svakog da zamori i izvede iz takta... Da li je pogrešila? - pita se, i sva ta pitanja polako počinju da je kidaju, razdiru i uništavaju; istovremeno, s druge strane pregrade od stakla i ogledala, njen sin oseća stanje svoje majke kao sopstveno i počinje i sam da tone u melanholiju kakvu do sada nije doživeo. I tu sve počinje.
Jer, na prvu njegovu misao o sopstvenoj bezvrednosti malobrojne pravoslavne sveštenice u Kirgistanu dižu ruku na sebe; Dalaj-lama priznaje da je gej i daje da bude javno spaljen živ; populacija kitova u Atlantskom okeanu postaje trajno neplodna a jedan kanadski vodoinstalater umišlja da ne postoji. Na drugu, svi živi dobitnici Nobelove nagrade za mir ugušuju sami sebe suzama. Ali, u međuvremenu se raspoloženje samohrane Majke ponovo menja i ona postaje privremeno uverena da je u pravu, da nije uradila ništa loše i da joj je učinjena nepravda. U staračkom solilokvijumu ona navodi sebi razne argumente zbog kojih bi trebalo kazniti sve glupake koji je nisu razumeli i treska šakom o sto. Na taj udarac njene ruke o drvo iz XIX veka, Dete Koje Kontroliše svet takođe postaje ljuto, surovo i agresivno, i počinje da sumanuto šutira zidove svoje sobe. I u onom trenutku njegovog besa kada mu krene pena na usta, negovateljice u domovima za nezbrinutu decu širom Južne amerike siluju svoje štićenike, stranke zelenih odsecaju glave apatičnim pandama, a plavuše u Edinburgu počinju da ubijaju brinete. Pritom, jedan neafirmisani kvazi-pisac u jednoj južnoslovenskoj metropoli počinje da veruje da ono o čemu piše u svojim diletantskim baljezgarijama stvarno postoji zbog čega ga proglase ludim. Onda se, naravno, Majčino raspoloženje ponovo menja i tako u krug, neprestano. I kako majka prenosi detetu svoje trenutne osećaje, tako ih ono odašilje u našu stvarnost, i celoj geopolitičkoj sceni ostaje samo da podražava ove uticaje. Sve ovo je pritom samo početak. Sve ove informacije treba da su nam poznate iz najnovijih vesti ili pak onih koje će se uskoro pojaviti na našim malim ekranima. Ali najgore tek predstoji, i nikad mu neće doći kraj. Jer vremenom će oscilacije unutrašnjih stanja Majke postati sve brže, čudnije i nepredvidljivije, i Sin će ih emitovati na načine koje više nećemo moći da predvidimo, niti shvatimo. Priznajmo to sebi. Uvredili smo Veliku Majku i Sina, koji su jedno, i tu ćemo grešku platiti svojim životima. Ko ima uši da čuje nek čuje. U ovome što govorim je sva naša istina.
Jer od sad pa zauvek, čitav svet, čitav kosmos će stalno igrati u besomučno ponavljanom ritmu sado-mazo varijacija, neprekidno smenjujući prevelike ljubavi i premalu pažnju, ratove i izvinjenja, gordost i prazninu; sve slike pred našim očima proticaće pored nas u nepravilnom mešanju besa i samoprezira, gađenja i divljenja, histerije, paranoje i depresije, u ludačkom pastišu bojâ, mirisa i zvukova kojima ćemo uzalud tražiti ime. I u toj šumi ljudi koji večito nešto traže i po inerciji ne nalaze, bića koja ostaju sama i nepronađena baš zato što su zazidana, u toj znojavoj gužvi plešućih tela svih tih idiota, satrapa, narcisa i pigmaliona, sugardaddy-ja i sajber-kučkica, u toj megalomanskoj diskoteci prepunoj pohotnih konobara, ambicioznih studenata, nedovoljno poštovanih činovnica i nedovoljno voljene dece, te najzad prostitutki bez pasoša, umetnika bez imena i ratnih veterana sa post-traumatskim stresnim sindromima, mi nikad više nećemo hodati, misliti, osećati, želeti kao pre.(7)
Naravno, svaka iole solidna eshatologija se mora završiti mračno, pompezno i poluromantično, te tako treba shvatiti i upravo date prognoze. Zato pokušajmo sada da se suzdržimo od svakom prirođene sentimentalnosti i brige za sopstvenu zadnjicu da bi mirno, hladne glave i neutralno, kritički evaluirali ovu našu teoriju. Da bismo je sumirali. Da bismo odredili njenu poentu (8). Kao što sasvim jasno možemo da vidimo, osim što zadovoljava sve kriterijume koje mora ispuniti svaka bar prosečno dobra teorija (a
to su: 1. jednostavnost; 2. konzistentnost; 3. kontraintuitivnost, i naročito: 4. velika eksplanatorna moć) naš produkt daje i niz zadovoljavajućih pouka. Naime, upitajmo se, čemu nas ova teorija uči, odakle dolazi, kuda ide? Za ovu priliku izdvojili smo četiri moguće poente. Pritom ne sumnjamo da će ultra-inteligentni čitalac, stalno vođen ambicijom da ostane u koraku sa najnovijom teorijskom mišlju, koji zato uvek vredno podvlači, povezuje, zaključuje i implicira, pronaći za sebe onu najprikladniju ili pak smisliti neku novu. Dakle, predložene poente su sledeće:
Prvo, nemojmo mrzeti svoje šalteruše. Na kraju krajeva, i one su ipak samo obični ljudi, odnosno žene, sa svojim čisto ljudskim (odnosno ženskim) problemima sa ukućanima.
Drugo, nemojmo više udeljivati toliko milosti retardiranoj deci: nikad ne možemo sa sigurnošću da znamo šta se krije iza njihovih praznih pogleda.
Treće, potpuno je naivno i glupo misliti da revolucionarni potencijal naše zajednice leži u takozvanim osvešćenim i slobodno-mislećim slojevima radnika, studenata i seljaka-zadrugara. Naprotiv, stvari stoje upravo suprotno: korenita društvena promena može doći samo iz redova raspuštene i ponižene sitne birokratije.
Najzad: ____ ___ __________ ___ _________(9)
A sada pohitajmo svi zajedno u najbliže prodavnice sado-mazo opreme, da se pripremimo za eru koja je pred nama.
Gospodin Rajković
