Mateo Monej

Autopsija strasti                                         

U orakulskom hodniku kome se ne nadzire kraj, pokušavajući da pretoče strah u smeh, studenti čekaju ispred obdukcione sale. Očekuje se taj neko ko će nas izvestiti o nastupajućim aktivnostima. Svi čavrljaju, smeju se, dok se tela preminulih iznose i unose iz jedne u drugu prostoriju…                 

Čekasmo mi tako u sivilu i hladnoći zastrašujućeg prostora, kada se na vratima pojavi raspojasani musketar, anđeoskog lika, srceparajućeg, tihog a potmulog glasa, crn, visok…masan tip! U trenutku je svojim mirisom na Havaje i bicepsima preko kojih je sav na obdukcijskoj mantiji popuštao, privukao pažnju svih prisutnih. I zivih i onih drugih!     

Pozvao nas je da uđemo. Pomahnitale studentkinje pojuriše kako bi zauzele što bolje pozicije i eventualno se omrsile o masno parče. Ako nikako drugačije, ono bar vizuelno! Ali sudbina bi nesto drugacija.                                                                                                      

Sve počeše od momenta kada među dvadesetak dignutih ruku izabra baš mene. I čitah ja izvestaj lekara specijaliste o svim pojedinostima preminulog, sporo i razgovetno.

I taj oštri pogled ispod lepo oblikovanih garavih obrva preleteše preko mene brzinom svetlosti, tako neprimetno, muvatorski… pravo kurvanski. Dlake po čitavom telu se naježiše kao i jos ponešto, zbog čega me u onako potesnim i plitkim farkama bi sramota, te kao stidno a vraški pohotno preklopih svoj beli mantil i s osmejkom pognuh glavu.              

Tada me zamoli da mu navučem rukavice. Mišići šake su mi podrhtavali…Bio je smeo, odlucan, pomalo drske mimike. Mirisao na seks.

I dok su me koleginice, a možda i pojedine kolege proždirale aždajskim očima otpočela je autopsija. Svi smo se usredsredili na užasavajući prizor, neprestano udišući pomešane opojne mirise impozantnih unutrašnjica i slušajuci taj umirujući glas koji je pratio svaki potez noža i ostale sabotažne instrumentalizacije.

Krv je prskala na sve strane. Mantili su bili isflekani. Pojedini su napuštali salu, iznemogli od stajanja, gladi i smrada. Nakon, četiri sata, mnogi su počeli da zelene, mrmljaju, naslonjeni na susedne obdukcione stolove…Koncentracija je pala.

Uniformisani musketar i dalje istim tonom milovao nam je čulo sluha. Kao da je upravo počeo, neumoran, lagano ovlažujući nabubrele usne, onako tamnijeg tena, tanano podižući pogled s vremena na vreme…Potpuno posvećen.

Izvršen je detaljan uvid svih zbivanja u i na telu obduciranog. Isečci poslati na “ex temporae” i tada otpoče diskusija o svemu što smo videli (ili nismo), o mogućem uzroku smrti, primarnom žarištu.

Bilo je pametnih i logičnih zaključaka, ali i onih od kojih smo se hvatali za stomake, smejuci se do besvesti. Musketar uvaženi je tada prvi put skrenuo pažnju na beskrajno primamljiv i zarazan osmejak, lepe i negovane zube.

Kraj se bližio, rezultati analize samo što nisu stigli. Svi su izneli svoje mišljenje i nervozno iščekivali taj potpis zbog koga je većina u stvari, najviše i došla. Doktorčiću to naravno bi jasno te odluči da ne zadržava i tako previše bučne studente, te poče deliti potpise s apelom da bi bilo poželjno da bar neko ostane kako bi saznali konačan izveštaj obdukcije i  preneli ostalim kolegama. Usled očekivane nezainteresovanosti ostadosmo koleginica i ja.

Nastao je tajac. Doktorčić, koleginica i ja sa sve kompotima konzerviranih organa na policama svuda oko nas i sveže obrađenim materijalom! Nakon kraćeg razmatranja pristiglih rezultata konstatovasmo da je moje mišljenje, eto igrom slučaja, bilo jedino ispravno. I priča se tu oduži…Izgubivši strpljenje i koleginica nas kulturno napusti. Ostadosmo sami!

Igra pogleda, reči razbuktavala je atmosferu. Šake pocese da mi se hlade, dok sam osećao blagu mučninu u stomaku sa tendencijom padanja u nesvest. Noge ledene poput Norveškog mora klecaše. Osećao sam potrebu da se pomaknem, naslonim bar na sto, korak od mene. Dok je on smišljeno i perverzno vladao situacijom, pričao, postavljao neobavezna pitanja, sav naivan kao francuska sobarica.

U jednom trenutku poče da se meškolji. Tobože, smetaše mu oprema te me zamoli da mu odvežem poveske na ledjima. Ustuknuo sam ali me ponese ta đavolska požuda koja je izvirivala iz svake moje pore. Pastuv je to osetio…

I tada se nešto prelomi u meni. Iznenada osetih veliku slobodu na onih centimetar dva od njega te napravih petostruki čvor kako bi imao priliku da ga što duže opipavam. Nije se protivio. Blizina mu je prijala, tek lagano čineci pokrete glave levo-desno, napred-nazad… I sve tako u nedogled. Oh, telo mu je tako čvrsto. Mišići su se kontrahovali bezvoljno prelaskom moje šake po moćno oblikovanom leđnom pojasu. Odvezah mantiju i ona skliznu poput lijane sa njegovog prednjeg dela na pod, nečujno. Sagledah pravu veličinu celog zadnjeg dela tela. Drhtali smo. Ne okrećući se izusti: ”Podji za mnom”, nenaredbodavnim glasom.

Stopljeni u jedno kretali smo se istim korakom. Ne sećam se puta kojim smo išli, zvukova, ni lica koja smo sretali. Pod prstima osetih njegovu guzu u ogromnom liftu, srebrne metalik boje. I kada se vrata otvoriše kao po staklenom žalu pođosmo ka njegovoj ordinaciji. Zaključao je vrata. Sipao viski i poceo da hladi moje vrele usne kockom leda. Nežno spustivši času na sto, snažnim rukama me podize na isti. ”Svuci me do gole kože” - rece. I učinih tako. Ipak sam ja samo poslušni student.

Ispustao je zvuke zadovoljstva, pomešane zadahom mente. Neopisiva impresija nagog muškarca, razgoropađenog, vrelog i vlažnog sve više me je zaslepljivala. Posmatrao bih ga satima i divio se lepoti tako izvajanog tela.

To je Zevs!

Pomislih.

Tako snažan, moćan spreman da razori sve pred sobom. Postade posesivan i zubima mi poce kidati majicu. Poput zveri simulirao je kopulacione pokrete vlažeći mi izdepiliranu međicu nabreklom muškosću. Osećao sam se kao prava hetera. Sa Zevsom je vredelo žrtvovati nevinost!

Moai, moai … zasenio je sve pred sobom, i oko sebe!

Olimpom se proširila priča da sam se dugo zadržao na patologiji. Hmm…boli me ručka! I sada uživam u čarima vojvodjanskog Olimpa. A usput dobijem i potpis.

U ušima mi i sada odzvanja glas, tako poznat, mio…srceparajuci.

Doziva me…