Dekadencija i homoseksualnost

U najopštijem smislu, dekadencija (od latinskog de, od, dole i cadere, padati) odnosi se na lični ili društveni gubitak zdravlja, snage, morala ili ekonomskog rasta, kao i bilo kakvo prihvatanje i podržavanje takvih promena. Glavne književne rasprave pre XIX veka o dekadenciji uključuju dela Monteskjea ("Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti“, napisano 1734), Edvarda Gibona ("Opadanje i propast Rimskog carstva“, 1776-1788*) i markiza de Sada.

	Aubrey Beardsley: The Examination of the Herald. Ilustracija iz Aristofanove   Lisistrate, 1896.

Tokom XIX veka, pojam dekadencije se prenosi na oblast estetike i podjednako označava kako literarni, tako i stil života. Dekadentnom se smatra književnost koja sadrži opise dekadentnog životnog stila ili je takva zbog svoje strukturne izobličenosti i naizgled preterane prefinjenosti stila, forme i/ili jezika.

Većina autora dekadencije nisu bili dekadentni, što će reći da njihovo delo nije odražavalo njihove živote. Među značajnijim dekadentima su Gotje, Bodler, Uismans, Svinburn, Vajld, Sologub, Rašild i D’Anuncio. Svakako da se ovi stvaraoci ne bi osećali prijatno skupljeni zajedno, pod istim krovom kuće dekadencije, ali svima im je zajedničko uverenje, ili barem nagoveštaj stava, da umetnost nema moralnu ili političku odgovornost, već im je draže obožavanje lepote u posebnosti svake individue. "Poučna“ umetnost, koja nameće konvencionalne ideje moralnosti, društvenog razvitka i prirodnog kao oličenja zdravlja, smatrana je bezličnom i osporavana je slavljenjem nemorala, letargije i onoga što je smatrano neprirodnim i izveštačenim. Preklapanje istopolne želje sa ovim osobinama očito je u delima kao što je Gotijeova "Gospođica de Mopen“ (1835), Bodlerov "La Fanfarlo“ (1847), Lombardova "Agonija“ (1888), Uismansovo delo "Nasuprot“ (Á Rebours, 1884), Katul-Mendesova "Lezbija“ (1887) i "Mefistofela“ (1890) i Svinbornova "Anaktorija“, "Fragoleta“ i "Hermafrodit“ u zbirci "Pesme i balade“ (1866).

Najpoznatiji dekadentni slikari - Moro, Rop i Birdsli, umrli su 1898. godine i često je ta godina označavana kao približan kraj pokreta dekadencije. Ipak, od skorije, proučavaoci ovog perioda, fokusirajući se na strateške ciljeve njegovih protivnika, pokazali su da ona pitanja koja su zaokupljala dekadente i načini na koji su ih ovi tretirali nisu prohujali zajedno sa ukusom i sklonošću prema nekim prepoznatljivim simbolima dekadencije - ispijenim aristokratama, aranžmanima od lažnog cveća i stavom o istopolnim vezama kao devijantnim.

Uprkos uobičajenom povezivanju poze i izveštačenosti sa dekadencijom, samosvesno oblikovanje sopstvenog lika nije bilo isključivo strategija dekadenata. Raznovrsni gestovi postajali su dekadentnim kada je izveštačeno obmanjivanje podržavano prekarikiranim fizičkim pokretima ili ispadima u književnoj formi. Slaveći izveštačenost u svima nama, epigoni dekadencije od Gotjea preko Vajlda do neo-gotskih "tetkurača“ shvatili su, u različitoj meri, da naglašavati činjenicu da društvo često identifikuje pojedince onako kako se oni svesno predstavljaju drugima, preti da podrije esencijalističke modele identiteta, iz kojih vlasti crpu svoj autoritet. Mesto sukoba koje su opisali dekadenti bilo je (i još uvek je) ne između izveštačenog i prirodnog (kao što se često tvrdi), već između slavljenja umetnosti i njenog poricanja. Veštačko, smatraju dekadenti, deo je semiotičkog sistema putem koga razumevamo sebe kao individue i kao takvo nije podređeno ili sekundarno bilo kakvim "prirodnim“ aspektima tog razumevanja. Kao što na jednoj pederskoj majci piše "Pa šta i ako je to izbor?“.

	Aubrey Beardsley: Lakedemonjanski ambasadori. Ilustracija iz Aristofanove Lisistrate, 1896.

* Skraćena verzija nedavno prevedena na srpski (Dosije, 2003)        

Dennis Denisoff                                                                                                 

Izvor: Gay Histories and Cultures: an Encyclopedia, ed. George E. Haggerty, 2000.

Preveo: Vladimir Todorić

DEKADENCIJA I KEMP

Do nestašnih devedesetih, svet umetnosti Londona i Pariza postao je re­flektorima osvetljena pozornica za nečuveno ponašanje čiji je veliki deo bio ekstremno kemp. Ugledne umetničke ličnosti devetnaestog veka posedovale su neugodnu veštinu spajanja razlicitih neraščlanjenih elemenata u cilju stvaranja "dekadentne" javne persone zbog koje bi danas pojedinac istog trenutka bio žigosan kao homoseksualac ili nastran; njih su savremenici smatrali ekscentričnim i divnim. Takav izvanredni publicitet pokrivao je mnoštvo grehova i javlja se kao kemp tek kada shvatimo koliko su za nas važnije ličnosti jednog, recimo, Svinburna, Dousona ili Verlena (među pesnicima); Riketsa, Blanšea ili Klingera (među umetnicima); Satija, Hana ili Elgara (medu muzičarima) od same njihove umetnosti. Stoga, iako to predstavlja uopštavanje, period (približno izmedu 1880. i 1910.) žigosan u čuvenoj knjizi Maksa Nordaua Degeneracija, treba pamtiti kao vežbu iz kempa velikih razmera koja je, nakratko, predvodila javni ukus širom civilizovanog sveta.

Izvor: Filip Kor, KEMP - Laž koja govori istinu, Beograd: Rende, 2003, str. 78.