---

Štovanome čitateljstvu predajemo na plezir ovi izuzetnu bajku. Autorka Helen Keller nema direktne veze sa gej omniverzumom, ali, imajući u vidu stepen diskriminacije kome je bila izložena kao gluvonema i slepa osoba, borbu za prevazilaženje te nemile pozicije i domete pri tome postignute, ona mora naći istaknuto mesto u *Queeropediji*. Prva gluvonema žena koja je završila fakultet, osoba koja je držala predavanja širom Amerike i sveta, autorka mnogobrojnih, sjajnih literarnih ostvarenja, levičarka i humanistkinja, borkinja za prava osoba oštećenog vida i sluha i njihova zadužbinarka. Prema njenom životu uradeni su mnogobrojni filmovi, napisane studije i biografije, a predstava "Slučaj Helen Keler" DAH Teatra bila je jedna od najsjanijih bisera na pozorišnom off-repertoaru devedestih u Srbiji.
Podsećamo Vas, takođe, na drugi razlog zbog koga objavljujemo ovu fantastičnu mini-pripovest, a to je Queer Zagreb festival , koji se ove godine bavi *heteronormativnošću detinjstva*, a u svom okviru nudi i konkurs, nedavno završen, za najbolju queer-bajku. I dok sa nestrpljenjem očekujemo rezultate, uživajmo u prozi Kellerove, koja predstavlja najbolji putokaz beskompromisnog istrajavanja u naporu stvaranja boljeg, pravednijeg sveta.
Neka Vas *Kralj Mraz* (*napisan kada je Helen imala svega 11 godina*) ne odagna u san i belu smrt borbe za vaša prava, neka vas njegova peckajuća, hladna lepota pobudi na akciju. Literarnu, političku, ma kakvu... Kellerova će biti zadovoljna, verujem.
A vi?
za Redakciju Gay-Serbia.coma,
Dušan Maljković

Kralj Mraz živi u prelepoj palati daleko na severu, u zemlji večitog snega. Palata, toliko divotna da se rečima ne da opisati, izgrađena je pre mnogo vekova, na posedima Glečer-kralja. Čak i na maloj razdaljini, može nam se lako pričiniti kao planina, sa vrhovima ustemljenim ka nebesima, ne bi li dosegli poslednji poljubac odlazećeg dana. Kada pridemo bliže, trebalo bi da uvidimo da smo u zabludi. Ono, što nam je izgledalo kao planinski vrhovi, u stvarnosti su hiljade blistavih spirala. Nema ničeg lepšeg od građe te led-palate. Zidovi su majstorski napravljeni od masivnih komada leda, završavajući u kulama, nalik liticama. Ulaz u palatu nalazi se na kraju lučnog hodnika i budno ga čuva dvanaest belih medveda-vojnika.

Ipak, deco, morate posetiti kralja Mraza čim vam se ukaže prilika i videti svojim očima tu predivnu palatu. Stari kralj će vas ljubazno dočekati, jer on voli decu, i njegovo najveće zadovoljstvo je da ih čini srećnim.

Treba da znate da kralj Mraz, kao i svi drugi kraljevi, ima veliko blago, puno zlata i dragog kamenja; ali on je darežljivi stari monarh, i teži da na pravi način upotrebi svoje bogatstvo. Gde god da ide, on učini puno divnih dela; gradi mostove nad potocima i rekama, providne kao staklo, ali često snažnije od čelika; trese šumsko drveće dok zreli lešnici padaju u krila nasmejane dece; onda, da bismo manje tugovali za svetlim licima cveća, on boji lišće u zlatno, purpurno i smaragdno, i kada završi svoj posao drveće je dovoljno lepo da nas teši do ponovnog dolaska leta. Ispričaću vam kako se kralj Mraz dosetio da farba lišće, a to je jedna veoma, veoma čudna prica...

Jednog dana, dok je kralj Mraz nadgledao svoje ogromno bogatstvo i razmišljao šta da sa njim učini, pao mu je iznenada na pamet njegov stari sused, veseljak Deda Mraz. ''Poslaću njemu blaga svoja'' reče kralj sebi u bradu. ''On je onaj pravi, kome ću sa zadovoljstvom da ih razdam, jer zna gde siromasi i unesrećeni žive, a njegovo staro, dobro srce uvek se brižno o njima stara.'' Zato je sazvao slatke male vile, što pomažu u njegovom domaćinstvu, pokazao im vrčeve i vaze sa blagom, i naredio da ih odnesu u palatu Deda Mraza najbrže što mogu. Vile su obećale da će tako i učiniti, te nestadoše dok trepneš, vukući za sobom vaze i vrčeve najbolje što su mogle, gunđajući ponekad zbog preteškog zadatka, jer one su bile zaludne i više su volele da se igraju nego da rade. Nakon nekog vremena, došle su do velike šume, ali gladne i umorne, namerile su da se malo odmore i potraže lešnike, pre nego nastave put. Pomislivši da bi neko mogao da ih pokrade, sakrile su vrčeve sa blagom međ’ debelo, zeleno lišće raznolikog drveća, sve dok nisu bile sigurne da niko ne može da ih pronađe. Onda su se bacile u potragu za lešnicima, pele se na drveće, zavirujući radoznalo u prazna gnezda, igrajući se žmurke, skrivajući se iza stabala. Ove nevaljale vile toliko su se zanele svojom igrarijom da su potpuno zaboravile na svoj posao i gospodarevu zapovest da budu brze, ali nije dugo prošlo kad su otkrile, na svoje veliko razočarenje, zašto im je naređeno da požure. Iako su mislile da su brižljivo sakrile blago, oči kralja Sunca spazile su vrčeve skrivene međ’ lišćem, a kako on i kralj Mraz nikada nisu mogli da se usaglase oko toga kako činiti dobro ovom svetu, bio je zahvalan na prilici da se našali na račun svog prilično oštrog rivala. Kralj Sunce podrugljivo se smejao kada su krhki vrčevi i vaze počeli da se tope. Na kraju, svaki vrč i svaka vaza je popucala ili se u potpunosti slomila, a dragoceno kamenje u njima počelo je da se topi i curi u sitnim mlazevima po šumskom drveću i žbunju.

I dalje zaludne vile nisu primetile šta se dešava, jer su ležale dole, na travi, i divni pljusak od rastopljenog blaga bio je daleko od njih; ipak, na kraju, začule su jasno zvonjavu mnogih kapi koje su kao kiša padale kroz celu šumu, premeštajući se sa lista na list, dok nisu dopuzale do sitnog žbunja pored njih, gde su, na sopstveno zaprepašćenje, otkrile da su kišne kapi u stvari rastopljeni rubini, koji optočeno lišće pretvaraju u grimiz i zlato dok trepneš okom. Kada su bolje pogledale, videle su da se većina blaga već istopila, a hrastovi i javori bili su presvučeni u zanosne haljine od zlata, grimiza i smaragda. Bio je to divan prizor, ali neposlušne vile bile su previše zastrašene da bi primetile lepotu drveća. Plašile su se da će kralj Mraz doći da ih kazni. Zato su se sakrile me𒠾bunje i čekale, u tišni, da se nešto dogodi. Strahovanja su im bila opravdana, jer je njihovo dugo odsustvo uznemirilo kralja, te je on osedlao Severac i krenuo u potragu za svojim okasnelim izaslanicama. Nije odmakao predaleko pre nego što je primetio svetlucanje lišća, a odmah je i pogodio uzrok, videvši polomljene vrčeve iz kojih je još uvek kapalo otopljeno blago. Isprva, kralj Mraz se ražesti, a vile su se tresle i skupljale još dublje u svojim skrovištima, i ni sama ne znam šta bi im se dogodilo da, upravo tada, u šumu nije kročila družina dečaka i devojčica. Kada su deca ugledala drveće koje se prelivalo u sjajnim bojama počela su da pljeskaju ručicama i ciče od radosti, odmah nabravši velike bukete da ih ponesu kući. ''Lišće je lepo baš koliko i cveće!'', uzvikivala su u svom ushićenju. Njihova radost izagnala je srdžbu iz srca kralja Mraza i nanela osmeh na izbrazdano lice, i on je takođe počeo da se divi obojenom drveću. Rekao je sebi: ''Moja blaga straćena nisu ako usrećuju malu decu. Moje vile zaludne i moj neprijatelj vatreni naučili su me novome dobru.''

Kada su to vile začule, pao im je kamen sa srca, te su napustile svoja skrovišta, priznale grešku i zatražile gospodarev oprost.

Od tada, velika je radost za kralja Mraza da oboji lišće bleštavim bojama koje viđamo na jesen, a ako ono nije prekriveno zlatom i dragim kamenjem, ja ne mogu da zamislim od čega tako sija. A vi?

Preveo i mestimično prepevao: Dušan Maljković