Nisam bio siguran šta se to sa mnom dešavalo.

I ranije sam posmatrao ljude sa prozora zgrade. Verovatno zato što se na pedeset metara nalazila istovetna zgrada sa mnoštvom onih sitnih, četvrtastih prozora, svi žute boje. Ili pak, u različitim nijansama žutih boja. Neki su poprimali primese crvene ili plave usled lustera ili zavesa. Čist kubizam. Ali tako je moj um mogao da se useli u stotine žuto obojenih priča. Možda je to uticaj realne TV, ili čega već. A možda je to zato što sam voajer.

U suštini, volim da analiziram stvari u i van sebe.

Kao i ovom prilikom.

Njegov apartman je jednog trenutka, zapravo, zasvetleo. Preko Njegove četiri kockice prostora uglavnom bih samo prešao durbinom jer je stan bio neuseljen i mračan. I tada je uspeo da mi privuče pažnju. Kada bih završio gledanje, nameštao sam poziciju durbina na taj stan. To je bila PARKING pozicija, kao kod menjača automatskog automobila. To je bio trenutak odmora. No, jedne večeri je naprosto zasijao.

Seo sam za durbin, razmišljao kuda da ga usmerim, primakao oko i ugledao tipa koji u kratkoj beloj bundi, crnim box gaćama, savijenih nogu, kako sedi na trosedu i puši. Bila je zima. Gledao je negde u daljinu i istog trenutka mi je bilo neprijatno. Znate, kada gledate nekoga iz daljine, ako vam se pogledi susretnu imate istu reakciju kao i na ulici, jer ga vi vidite uveličano i taj neko je tu... negde... ma, možete da ga dodirnete... Uh.

Hteo sam da sklonim pogled, ali mi je bilo nekako čudno prijatno prisustvo te osobe. Digao mi se. Od uzbuđenja, ne seksualno. Taj osmeh dok je pušio. Razmišljao je i gestakulirao licem, pa je čovek mogao pomisliti da nije sam u prostoriji. Ali, ja sam mogao da vidim. Ugasio je cigaretu, ustao i laganim korakom krenuo ka prostoriji levo.

Kao zatamnjenje u filmu, bio je moj efekat kroz okular durbina dok sam prelazio preko zida do drugog prozora. Svetlo u drugoj prostoriji dopiralo je od hodnika i otvorenih vrata. Nazirao se veliki krevet. Bunda je skliznula sa Njega i pala na pod. On se uvukao u krevet tako da je bukvalno skliznuo na površinu. Ležao je.

Cele noći.

Pred jutro sam zaspao.

Ponekad poželim da čujem prostor u kome se nalazi. Da omirišem.

Jedini trenutak kada sam ga fizički doživeo bio je dok sam se vraćao kući i negde na putu video baš Njega kako dolazi sa desne strane. Spustio sam glavu i usmerio pogled na desno, a glavu fiksirao pravo, kako ne bi primetio da ga posmatram. U trenutku sam se okliznuo na baricu koja je usled mraza postala rupa puna leda. Pao sam i poželeo da nisam izašao iz kuće. Kako ne bih ispao idiot, počeo sam da se smejem.

Prišao je, pitao je da li sam dobro, rekao sam da je sve ok, on se nasmejao, preskočio me i ušao u auto do mene.

Motor je zazujao i On je otišao.

A ja ležim. Kakav idiot. U tom osmehu prilikom slučajnog susreta, mogao sam da vidim podsmeh, kao da zna da ga posmatram.

Tada sam primetio da On toliko upečatljivo nosi glas i parfem da ih se i sada mogu prisetiti.

Kada bolje razmislim, sve u vezi sa tom osobom bilo je toliko upečatljivo da se ponekad stvari, kao glas ili parfem, nekako podrazumevaju kao takve. Upečatljive.

Vremenom, sve sam manje pomerao durbin, i stekao sam utisak da se poznajemo.

Sećam se, jedne je večeri upalio svetla (zavese nije imao ili nije koristio) tako da se prostor ukazao kao scena u pozorištu. Pustio je disk i počeo da igra. Lagano, kao da radi neku tradicionalnu japansku tehniku vežbi. Igrao se sa prostorom. Jednog trenutka, skliznuo je dole i uvijao se po podu. Kao zmija. Onda se peo na nameštaj, klizio sa njega svuda po sobi, nogu sastavljenih i ruku opruženih ispred sebe. Fascinantni performans. Sve to, trajalo je satima, bilo je već jutro, oči su me pekle a On je otišao na spavanje. I ja sa njim.

Retko sam ga viđao danju... Uglavnom ne bi bio kod kuće ili bi spavao.

Nakon nekog perioda, pojavio mi se u snovima. Mogu slobodno reći da mi je to najjači san od svih do sada. Ali od tada, ja ne prestajem da mislim na tajanstvenog tipa od preko puta.

Ne znam da li je to što mi se dešava normalno ili ne. Izbedačim se kada ga ne vidim. Postao sam zavisnik. Što je najgore, diže mi se na njega!!!

Da li sam ja homoseksualac koji je to otkrio u trenutku, a na to nije pomislio nikada? Oduvek sam voleo samo žene. Ali On je bio nešto posebno. Intrigantan, tradicionalan, prefinjen, sa stilom, manirima, harizmatičan, lep, zgodan i pomalo zao u pogledu, hodao je kroz život kao kroz rolnu tridesetosmomilimetarskog filma. Koji je naziv za muškarce dive? Muška diva?

Bilo kako bilo, divio sam mu se, pa je bilo opravdano to što je takav utisak ostavio na mene.

Uglavnom je bio sam, telefonirao je, dugo, pisao na računaru i radio, uglavnom sve ono što i bilo ko drugi. Ali na svoj način. Radio je jogu, par puta je slikao, a jednom sam ga video dok masturbira.

Svaki sledeći put sam priželjkivao da se taj trenutak ponovi. Ali se to nikada nije dogodilo. Shvatio sam taj čin kao nagradu od Njega za mene. Hvala mu.

Jednog dana, nije mi bilo do posmatranja. Tek sam pred jutro prišao misleći da je već zaspao. Svetlo u sobi za dnevni boravak nije gasio, a sva vrata u stanu su bila otvorena sve vreme. Nekoga je ispraćao. Uspeo sam da vidim trenutak kada je ta osoba izlazila, ali, sve se to odigralo toliko brzo da, od sveg šoka, nisam obratio pažnju na nju. On je bio potpuno nag. Vratio se u sobu i zaspao.

Bilo mi je neopisivo krivo što nisam ranije pogledao. Ovako sam mogao samo da zamišljam. Da li je ta osoba bila muškarac ili žena? Mlad ili star? Crna ili plava? Ali je bila jedina koja je za sve to vreme posetila Njega u stanu. Živeo je tu, sam, sa mnom i možda još kojim radoznalim ljudima skoro godinu.

Jedne večeri, vratila se PARKING pozicija. Više ga nikada nisam video. Jednostavno. Otišao je kao što je i došao. Trenutno.

Delovao je kao lek. Precizno određena i dozirana terapija nekakvog eliksira. Uz Njega sam se promenio. Kao da je živeo sa mnom sve to vreme. Zavoleo sam ga. Kada je otišao, potražio sam Njega u sebi i tako živim. Noseći deo Njegovog tripa sa sobom. To me nekako menja. Ja sam drugačiji. Ljudi me drugačije vide.

Durbin sam premestio sa prozora i čuvam ga u kutiji ispod kreveta kao predmet koji me je povezao sa Njim. To je postalo medijum za našu transcendentnu povezanost. Predmet koji bi me vratio i podsećao me.

Od tada, život mi je krenuo čudnim putem i sada ga živim. Upravo, ovog sekunda. Prepuštam se.

I pomalo podsećam.

Na Njega.