Moj "ambis" bio je jebeni dečiji rodjendan na koji je trebalo da idem jednog julskog, sparnog poslepodneva. Nije mi se išlo. Bilo je tu zaista puno razloga. Roditelji dotičnog trogodišnjaka bili su moji prijatelji još iz detinjstva. Preciznije receno majka trogodišnjeg detata odrasla je sa mnom. Za nju se pretpostavljalo da mi je prijatelj. Zapravo, to je i bila dok nije rodila dete. Onda su priče o noćnim izlascima, provodima, flertovima i neobaveznom seksu bile zamenjene pričama o pelenama, podoju, mekonijumu, flašicama i svim onim što uz jednu bebu dodje. Pretpostavljam da je to donekle normalno. Ali ne mislim da je normalno da se pune tri godine govori samo o tome!

Brižna majka, kakve su valjda skoro sve novopečene majke, poklanjala je i previše pažnje svom mezimcu, želeći valjda da ga zaštiti od sveta u kojem živi. Ništa novo, sve već vidjeno. Déja-vu vaspitanje ovde je tako normalno i obično. I sve majke misle da će svoju decu vaspitati onako kako to nikome ranije nije pošlo za rukom. Coulda, woulda, shoulda...

"Hot stud in the city" - tako je trebalo da se zove moje slobodno poslepodne. Trebalo je da se sretnem sa svojim novim ljubavnikom koji je bio četiri godine mladji od mene. Nikada nisam bio preterano optimističan prema mladjim frajerima, ali ovog puta jednostavno nisam mogao da kažem "ne". Bilo je tu mnogo više od dobre i zategnute guze, mnogo više od nabildovanog tela. Moj novi ljubavnik je ušetao u moj život onda kada sam mu se najmanje nadao, (kako to već biva), i više od tri meseca predstavljao je moju novu Meku i Medinu kojoj se ponovo vraćam.

Mr.Goodfuk bio je moj novi "povremeni dečko". Sasvim dobar dečko. Dečko koji obećava. Dečko kome nije potrebno "c" u fuck, jer i bez njega zna da pogodi pravu rupu. Moj Mr.Goodfuk je zaista dobar! No, umesto da dotičnog letnjeg dana uživam u nekim boljim stvarima, trebalo je da se otisnem ka nepoznatom i tajanstvenom putu slavljenja dečijih rodjendana. Tajanstven, pomalo mračan i zastrašujući, ovaj put je bio svakako put kojim se redje ide u mom životu. Deca me nikada nisu posebno impresionirala. Njihovi roditelji još manje.

Tačno u 17 časova stojim ispred ulaznih vrata (rodjendan se ovoga puta slavi u stanu; pre samo dve godine na isti dan jedna ne-tako-ugledna srpska kafana bila je zakrčena hordama ljudi raznih oblika i veličina koji su, valjda, slavili prvi rodjendan svog ljubljenog sina, unučeta, sestrića, kumčeta...) Dok čekam da mi neko otvori vrata pomišljam na zategnuto dupe mog Mr.Goodfuk-a. Mislim na njegove oči. Na njegov osmeh. Pa opet na dupe. Iako nikada nisam bio preterani ljubitelj muških dupeta, ovog puta dupe mog novog ljubavnika izgledalo je nekako posebno. Totalno drugačije od drugih. Novo. Možda i previše zategnuto, opaljeno (suncem!), nežno. A kad ste već kod dupeta, ne možete zaobići ni tako ljubljeni prednji trap. Mr.Goodfuk spada u onu kategoriju ljudi koji zaista imaju čime da se pohvale.

Grabljenje za poklon, neizostavno cmakanje sa roditeljima po tri puta u obraz (protiv uroka valjda, ili samo zato što smo Srbi?), čestitanje, gomila usiljenih osmeha i još veća gomila druge dece u dnevnoj sobi. Pomerih nekoliko čeljadi i neke kocke te sedoh u fotelju. Većinu prisutnih zapravo poznajem, ali većina prisutnih je u društvu svog 'bracnog saputnika', i naravno uz po koje dete. Venčani parovi sa decom nikada ne prestaju da vas "opominju" kako oni imaju nešto što vi, (možda nikada), nećete imati. Bračni parovi bez dece su naporni sami po sebi. U ranim fazama braka, ubedjeni da niko pre njih nije spoznao sreću života u dvoje, oni vas dugo vremena neće ostavljati na miru nabijajući vam svoju "bračnu sreću" na nos. Bračni parovi sa decom nikada neće da propuste priliku da vas upitaju "šta još čekate" i "što se ne ženite/udajete". Uvereni da imaju neku vrstu monopola nad pravljenjem dece, oni će paradirati svojim malim naslednicima baš kao da su prvi ljudi na planeti koji su učinili neko epohlano delo, ili sagradili novo svetsko čudo. Nisu iskljuceni ni slučajevi da će majke, (najčešće prvorotke), paradirati sa svojim pričama o porodjaju (sa sve najgnusnijim detaljima), baš kao da su one same prve žene u istoriji koje imaju uterus.

Ručak je, kako srpski trend nalaže, obilan. Meso, meso i opet meso. Meso na stotinu nacina. I dok brižna majka trogodišnjeg deteta servira neke nebulozne hladne salate koje idu uz meso, ja razmišljam o "svom" parčetu mesa. Mr.Goodfuk ima lepo parče mesa. Umesto jebenog ručka na kojem sada sedim i nabadam parče teletine na viljušku, više bih voleo da se "bavim" nekim drugim parčetom šnilce. Svežijim parcetom šnicle, ako ništa drugo.

Pošto vreme na dečijim rodjendanima sporo prolazi, ono se najbolje skraćuje ispijanjem vina. (Ovog leta pijem samo vino). U blagoj izmaglici treće čaše ispijenog belog, pokušavam da usmerim svoje misli ka deci koja se oko mene tiskaju, i na neki čudan nacin me guše. Umesto da se pozabavim njihovim bojankama, ja i dalje razmišljam kako propuštam odlično poslepodne u krevetu Mr.Goodfuk-a. Možda ga ipak vidim kasnije? Možda dan nije u potpunosti propao? Pre samog polaska na ovu glupost od slavlja rekao sam mu da me pozove na mobilni i izbavi iz ove situacije. Isti apel je upućen i mojoj drugarici Doris, kao i Emilu i Majku. Doris je dobila precizna uputstva. Plan A, B i C.

Ali, opšte je poznato da neke stvari ne mogu ći po planu. Tačno izmedju plana A i plana B na rodjendansku zabavu stižu madjioničari!? Dva tipa, obučena kao dva idiota ulaze u stan sa sve madjioničarskim kolicima za izvodjenje trikova, ili kako se već ta stvar zove u madjioničarskom slengu. No escape! Zakopan sam izmedju dva madjioničara, buljuka dece i njihovih roditelja. Neka deca pocinju da plaču i vrište (sasvim razumljivo, jedan od madjionicara ima prilično prek pogled), neka se raduju, sevaju blicevi aparata u rukama oduševljenih gostiju, a jedno dete povrati sadržaj svog želuca ravno na moje cipele kupljene u Londonu i jednu nogavicu lanenih pantalona dopremljenih ravno iz Barselone. Ima li potrebe da pominjem koliko me je taj gest oduševio?

Zaista šarmantno. Sedim ovde zakopan, Mr.Goodfuk ne zove, nestrpljivo ocekujem plan B, pantalone su mi ispovraćane, a sjaj cipela je zamenjen nekom cudnom nijansom neprijatne boje. Još neprijatnijeg mirisa. Dok pokušavam da se kako-tako operem u kupatilu, madjioničari izvode razne trikove sa karikama, konopcima, kartama i nekom kockom i mame oduševljene uzdahe prisutnih. Na samom izlasku iz kupatila skoro se sudarih sa jednim od madjioničara.

Tupo se nasmejah jer je ovo bio moj prvi madjioničarski flert na dečijem rodjendanu, a on prekinu trenutak nelagodne tišine izvadivši svoju vizit kartu iz džepa. Nekako teatralno je ispravi u vazduhu, uperi mi je u lice (valjda da se uverim da nije u pitanju još jedan trik), i gurnu je pravo u moju ruku.

Strpah vizit-kartu u džep od pantalona, nasmejah se i vratih se u dnevnu sobu u kojoj je dečja žurka bila u punom zamahu. Samo što sam seo i otpio gutljaj vina, ponovo mi je zazvonio mobilni. Bio je to Mr. Goodfuk. Moj novi, dragi muškarac. Pitao me je kako se "provodim" i hteo je da zna da li ćemo se videti na večeri.

"Dolazim kod tebe u osam.", bilo je sve što sam rekao. Prekinuo sam vezu, pogledao u sobu punu dece, otpio još jedan gutljaj vina i uputio blažen osmeh prisutnima. Pogledao sam na sat - vreme za pokret. Ustao sam, pozdravio prisutne i izvinio se što već moram da idem. U hodniku sam ponovo naleteo na gospodina madjioničara. Pogledi su nam se sreli, a moj je definitivno govorio da ću već nekako iskoristiti vizit kartu koju mi je dao. Ispred zgrade sam uhvatio taksi i par trenutaka kasnije bio na putu da provedem romantično veče sa mojim novim muškarcem, Mr.Goodfuk-om.

Ovi dečiji rodjendani i nisu tako loši - pomislih na posletku...