Često dobijam email-ove od ljudi koji mi se žale. Nisu retki ni slučajevi da mi se u svojim porukama poveravaju, zatraže neku vrstu saveta ili komentar. S druge strane, stižu i one “neprijatne”vrste poruka, u kojima se, kada se sve sabere i oduzme, svede na pljuvanje. Ili je to možda blaga reč? Naravno da se većini ljudi ne može ugoditi, jednostavno je nemoguće to uraditi. Dok s jedne strane često dobijam poruke u kojima nailazim na reči hvale upućene mojim tekstovima, ponekad se “zalomi” i neka od poruka u kojima me otvoreno prozivaju. Počevši od toga da sam “izjandjala droca koja kupi naivne muškarce po sumnjivim lokalima”, pa sve do komentara da sam ništa više do bednog piskarala koje zagovara III svetski rat, globalizaciju i najezdu germanskih plemena. Bravo JA! Izgleda da mi uspeva da, nekom fantastičnom kombinacijom svojih porno-nacističkih veština, spojim ugodno sa korisnim! Hm. Možda to ipak ne može svako?

Ponekad mi daju i savete. Trebalo je da uradiš tako!. Nije trebalo da pustupiš tako! Kako si samo mogao da uradiš to! 

Ipak, na svu sreću, postoji i druga strana koja uspeva da čita i izmedju redova i koja možda sebe pronalazi u nekim od mojih priča. Kako god da okrenem nekako ću ispasti grbav! Ako se zavetujem na večitu vernost samo jednom čoveku, neki će pomisliti da sa mnom nije sve u redu i da “propuštam” silne prilike i nove muškarce koje treba istražiti. Da se ne lažemo – svaki novi muškarac, novi izazov. A ništa drugo do novih izazova nas nije održalo živima. Uostalom, ja tako najbolje funkcionišem i osećam se ispunjenim (sada će zlobnici reći “Ah, da – ispunjenim!), i na kraju krajeva - živim. Ako pak skačem iz kreveta u krevet i “kupim” muškarce, (ili da budem precizniji “opijam se i dozvoljavam im da me pokupe”), tada postajem ništa više do jeftine droce koju može imati svako! Koga onda poslušati? Naći sredinu? Pa nije li sredina upravo izmedju dva kreveta?

Dame i gospodo, u takvim situacijama, kao i čitavog svog života, uvek poslušam samo sebe i svoj unutrašnji glas. Svoj život ne živim zbog drugih i ne zavisim od drugih. Možda je to samo sebično i ništa više od toga. Možda nije naročito mudro, ali protiv svoje volje ne možemo.

Seks. Koliko smo samo puta svi mi, sa svojim prijateljima, rodjacima, roditeljima i ljubavnicima pričali o seksu? Trošili smo sate i sate u neiscrpnim razgovorima na temu “Uraditi to ili ne”. Kada uraditi? Kako uraditi? S kim je najbolje da to uradimo? Ovde govorim mahom o tinejdžerskom dobu i uostalom “onom prvom dobu” kada smo počeli da shvatamo da nam hormoni prorade pri pogledu na jako, muško telo. (Zlobnici bi opet dodali – “I pogledu na nešto drugo”). Moja majka o tome nije razgovarala. Rastrzana izmedju podizanja svoje porodice, poslovnih obaveza, pripremanja tradicionalnih ručkova i večera i zaradjivanja novca kako bi obezbedila materijalnu sigurnost za svoju decu u tom surovom materijalističkom svetu, jednostavno nije stizala da sa mnom govori o seksu. Kada me je sa petnaest godina prvi put poslala u inostranstvo nije mi rekla “Nemoj da kupiš nepoznate muškarce po sumnjivim lokalima!” Dok sam jedno vreme živeo u Engleskoj i sa svojom porodicom komunicirao preko pisama i telefonskih razgovora, moja majka mi nikada nije napisala niti jednu rečenicu kojom bi mi rekla da većina Engleza ne vrišti dok svršava. Nikada mi nije rekla da ne odlazim u krevet sa Nemcima, (kojima je moja baba kuvala obroke za vreme rata), niti mi je rekla da će me ponekad nazvati “jeftinom drocom” ako budem pisao o svojim muškarcima.

I tako sam o muškarcima i njihovim “navikama” učio od drugih muškaraca. Ipak, moja majka je učinila jedno. Naučila me je da samoća i gorčina nisu najbolje društvo u kojem treba biti. Naučila me je da se samo dobrota dobrotom vraća. Naučila me je da cenim tudja mišljenja i navike, jer smo svi mi različiti, a različitost treba poštovati. Naučila me je da volim i da mrzim, a iznad svega da praštam. Naučila me je da volim sebe, poštujem sebe i ostanem dosledan svojim principima.

Ostalo je došlo samo po sebi. Pogotovo kada je reč o seksu. Rodjen kao dupli lav, sa mesecom i venerom u ovnu, moja budućnost nije mogla da me povede da postanem “skrušena mlada” koja će svom ljubljenom muškarcu, s kojom je i izgubila nevinost, da ostane čedna i verna do kraja svog života i ima seks jednom godišnje, sa obaveznom crnom maramom preko lica, čisto da ne gleda tu sramotu koja joj tako bestidno prilazi. Ne! To ostavljam nekom drugom, pa čak i po cenu da me nazovu drocom!

Sa svojim prvim “falusom” sam se sreo sa šesnaest godina u jednoj spavaćoj sobi koja je gledala na dvorište u kojem su rasli čempresi. Simpatičan primerak koliko sam tada mogao da procenim, nenaučen kakvim dimenzijama bi zapravo trebalo da se divim. Dotični falus je pripadao studentu medicine koji je “brižljivo” studirao tek nekih desetak godina. Prvi put sam otišao u krevet sa muškarcem iz radoznalosti i čiste navalice hormona koji su kuljali iz mog tinejdžerskog tela. Par godina kasnije sam se zaljubio po prvi put. Iste godine sam ostao i slomljenog srca. A onda sam shvatio da izmedju “prave ljubavi” (za koju se i dalje nadam da negde zaista postoji) i čistog seksa, nekako treba odabrati seks, jer pravi muškarci su retka kategorija koja će sa vama ostati do kraja, čak i kada život ume najviše da zaboli. O, bilo je tu koje-kakvih zaljubljivanja, skrivenih poruka, pisama i citata soneta velikana svetske književnosti. Bilo je tu odlazaka na ljubavna proputovanja, poklona i sitnih znakova pažnje, krstarenja Grčkim ostrvima (sa sve zakletvama da ćemo živeti “happily ever after” dok preljuba ne podigne svoju ružnu glavu i vi “ulovite” vašeg muškarca u vašem krevetu s drugim). Bilo je tu nežnih šaputanja na jastuku, budjenja u zoru u toplom muškom naručju, tajnih sastanaka, spremljenih ručkova samo vama u čast, letovanja i zimovanja, skijanja i jedrenja. Svakako da se tu “zalomilo” i poneko pravo prijateljstvo nakon tužnog “krevetskog rastanka”, ponekad i suza, malo više smeha i dobrih zabava. Bilo je tu čak i zajedničkog življenja, deljenja, uzimanja i davanja, milovanja i grljenja, sunčanih poslepodneva na Devonskim plažama juga Engleske, vrelih Barselonskih dana i još vrelijih Amsterdamskih noći…

Ipak, vrlo često, svim lažnim obećanjima jednom dodje kraj. Možda me je majka i tome naučila? Kao i činjenici da nikada ne čekam da u moj život uleti misterizoni konjanik na belom konju (ili samo konj?), sasvim slučajno i ispuni me ljubavlju, pažnjom, dobrotom i vrelim, vlažnim noćima. Zato i ne čekam da mi gospodin Savršeni pokuca na vrata. Ne gubim vreme. On možda i postoji, možda ga čak i znam, možda sam ga jednom i imao i izgubio. Zato i nastavljam da sve svoje račune isključivo plaćam iz svog džepa, putujem i upoznajem. Pa možda ga i pokupim u nekom sumnjivom lokalu? Nikada se ne zna. Ipak, prinčevi ne žive samo u bajkama. I oni ponekad moraju da odu u WC…