Moja priča počinje jednog kišnog aprilskog jutra kada sam, progonjen pozivima jednog prijatelja, seo na avion i otisnuo se u avanturu. Moj prijatelj Kristijan, Nemac i zakleti nepušač, priuštio mi je zadovoljstvo da uvidim kako Arijevska rasa i dalje, na prikriven način, upravlja svetom. Moja neverovatna vezanost za “severnjake” progoni me već skoro jednu deceniju. Jedan od mojih prvih ljubavnika bio je Nemac, a sada, desetak godina kasnije, moj “prijatelj” Nemac jasno mi je stavio do znanja da želi nešto više od pukih prijateljskih tračarenja uz šoljicu kafe (ili čaja, ako više volite).

Kristijan je pravi predstavnik svoje rase. Visok, plav, s prodornim plavim očima, bez ijedne dlake na skladnom, jakom i mišićavom telu, i sa čvrstom, punom i moćnom kitom koja je proporcionalna veličini njegovog nosa. Bilo je potrebno nešto manje od par sati da odlučim da sa takvim primerkom arijevske sorte prosto moram da završim u krevetu. Obavili smo to bez mnogo buke. Čisto, jasno i nekako poslovno. Pravo iz kreveta pod tuš, pa na posao. U arijevskom svetu nema mnogo vremena za naglabanje i beskrajne reči prisnosti i pažnje. Ceo proces teče nekako planirano i programirano. Iz muzeja Van Gogha, pravo u krevet na porciju arijevske kite, pa na klopu, pa u bioskop. Usput, možda svratimo na kratku turneju razgledanja seksi šopova, (možda kupimo neki lubrikant ili kožni bič, ako Kristijan postane maštovit kasnije u toku noći). Za samo par dana, moj potentni Arijevac me je naterao da pomislim kako ova rasa opet gospodari delovima Evrope i da u potpunosti shvatim šta je Nina Hagen, nekad davno, želela da kaže svojim rečima “Wenn dunkelrote Rosen auf weißen Tischen stehen, wenn Hände sich liebkosen, dan muß ich weider gehen”.

Sledećeg dana, obreh se u jednom restoranu na Rembrantovom trgu. Momak koji tu radi, odmerava me. Odmeravam i ja njega. Donosi mi poručeno piće i otvoreno mi se nabacuje. Smešim se. Smeši se i on i upoznajemo se. On je iz Izraela, radi u ovom ludom gradu već godinama. Časti me pićem, što je meni sasvim dovoljno da zaključim da je čovek zaista mio i drag, kao što je i više nego dovoljno da na isto mesto dodjem i sutradan. I dan posle. I dan posle. Krajem nedelje, zgodni Jevrejin, konačno mi zakazuje sudar. Divota! Od Arijevca do Jevrejina! Od jedne tačke do druge, putujem kao razmaženo dete razvedenih roditelja koje ne može da pronadje utehu ni u jednom ni u drugom roditeljskom zagrljaju! Kristijanu pričam sve. Na kraju krajeva, mi smo samo prijatelji koji se povremeno tucaju! No strings attached! Ali zašto se onda osećam kao da sam nekoga izdao?

Subota je. Kristijan odlazi kod nekih rodjaka koji žive u Roterdamu. Govori da će se vratiti kasno i da ga ne čekam. Moj dan je ionako isplaniran. Obilazim trgove, muzeje i parkove. Ručam u jednom turskom restoranu (nije na odmet podsetiti se svojih korena!?), i odlučujem da svratim do Ane Frank, (možda na kafu?). U muzej-kući Ane Frank, na istom onom mestu gde je nastao njen čuveni dnevnik, obuzme me panika. Osećam se kao izdajica, kao špijun, kao krijumčar opijata. Bombardovan podacima o Aninoj prošlosti i naravno njenom “lošem iskustvu” s Nemcima, (koji jeste da su bili fašisti, ali Nemac je Nemac, mora se priznati), osećam grižu savesti što skoro svakodnevno uživam u zagrljaju pripadnika nacije koji ju je poslao u neku od gasnih komora. Dok razgledam njenu sobu i krevet na kojem je provodila dane i noći, počinjem da se gušim i prosto osećam kako će Fašisti svakog momenta razvaliti vrata njene sobe i oterati sve nas prisutne na “privremeni” rad u neki od logora, za koje sam, kako je moja paranoja rasla, postajao sve više uvereniji da negde postoje, samo ih oni još uvek dobro skrivaju.

Sve te slike u Aninoj kući bile su sasvim dovoljne da probude najmajčinskije osećaje u meni i istog sam momenta prezreo sebe što sam dozvolio da mi srce, (i još po koji organ), zaigra pod snažnim stiskom mog arijevskog ljubavnika! Šta ako je njegov deda, možda čak i stric, izvršio zločin nad mojom drugaricom Anom? Još nisam ni izašao iz njene kuće, a već sam bio rešen da nekako moram da operem ukaljani obraz, (koji se, kako poslovica kaže, nikada ne da oprati), i da još iste večeri završim u krevetu sa Jevrejinom, kako bih omogućio Aninom duhu mirno da korača.

Iste večeri, simpatični Jevrejin i ja se ´vatamo u diskoteci inspirativnog naziva “Cockring”, a ja nekako osećam da počinjem da otplaćujem svoj karmički dug grešnog delovanja s´ Germanima. Količina od sedam martinija bila je sasvim dovoljna da na trenutak zaboravim na svoju misiju i zašto sam, na prvom mestu, pristao da izadjem sa ovim momkom. Zgodni Jevrejin se  zavodnički smeši i hvata me za dupe, a ja se osećam kao da sam na krovu sveta! Kao da mi je neko baš istog trenutka saopštio da sam dobio najveću nagradu na nacionalnoj lutriji! Ljubimo se naočigled svog tog maničnog sveta i ostatak noći provodimo u njegovom stanu, (nedaleko od mesta našeg sastanka, nedaleko od čitave te buke i uzhuktale mase popaljenih turista). Negde oko tri ujutru setim se da Kristijan nema pojma gde sam! Mahnito uzimam telefon i zovem ga u stan. On spava (možda sam?), i čini se da ne haje baš mnogo što me nije zatekao u svom stanu kada je došao.

“Samo ti uživaj! Ovde si ipak na odmoru, zar ne?”, bilo je sve što mi je rekao.

Spuštam slušalicu, možda pomalo uvredjeno što mi jasno stavlja do znanja da mu ne nedostajem. Ipak, Jevrejin je još tu, u toplom krevetu, a karmički dug valja otplatiti kako valja. Kupoprodaja na rate nikada nije bila na mom repertoaru!

Narednog jutra, vraćam se kod Kristijana sveže okupan, obrijan i sa osmehom na licu i siguran da je sada Ana ponovo moja drugarica i da se više ne ljuti na mene. Kristijanu opet, kao po dužnosti, podnosim raport i pričam mu sve, (vešto izbegavajući da pomenem Anu, kako ne bih uvredio njegov severnjački ponos). Dan provodim spavajući, a kasnije te večeri nagovaram Kristijana da izadjemo zajedno. On se opire, govori da je previše umoran, da se ne oseća raspoloženo. Nagovara me da izadjem sam. Ovde to ionako svi rade. Rečeno-učinjeno! Ne pada mi napamet da propustim još jednu terevenku u popularnom klubu. Vešto zapiram svoje intimne delove tela (za koga?), oblačim se (za koga?), stavljam parfem (ovog puta zbog sebe, jer volim da mirišem na kič verziju parfema Dolce&Gabbana) i par sati kasnije instaliram se za šank kluba “Cockring”. Ja, klub i cocks!

Sedim za šankom, simpatični barmen mi donosi već treću čašu vina, (noćas pijem samo crno vino!), palim novu cigaretu i snimam. Od Jevrejina ni traga ni glasa, a ostali ljudi ili sede sami po ćoškovima ili su naveliko zaglibljeni u dark roomu (u kojem se, uglavnom, praktikuje nezaštićen seks). I taman kada sam počeo da se osećam kao idiot što na sebi jasno nosim natpis “Take it, it´s available”, pogled mi padne na tipa koji sedi na drugoim kraju šanka, a zbog kojeg bi skoro svako bio spreman da promeni veru, napusti rodno ognjište i otisne se nepoznatim putevima svile i kadife! Tip me fiksira pogledom, a ja poručujem još jedno vino da ubijem tremu koja počinje da raste. Iz paklice vadim još jednu cigaretu, (pomalo drhtavom rukom, jer me je čovek bukvalno presekao poglednom), i ispod oka primećujem da ustaje. Tip je visok, blago preplanuo, plav (da nije opet Nemac?!), i sa najdivnijim pirsingom koji sam ikada video: obrva, nos, donja usna.

To preplanulo parče mesa, obučeno u jednostavnu belu majicu i tesne, izbledele farmerke, prilazi mom mestu i razvuče osmeh. Ja se skamenim, (iako mi kroz glavu prodje pitanje da li poseduje pirsing i na nekom drugom, skrovitijem mestu). U jednom ludom trenutku pomislim da skočim i pobegnem, (pa da čovek posle misli da sam neki isprepadani ludak!). Ipak, s lažnom hrabrošću, nastavljam da sedim na svom mestu, otpuhnem dim cigarete, i glasom Alka Vuice protegnem jedno prosto “Hi”. Tip uzvraća istom merom, seda na mesto pored mene i nakon par minuta razgovora shvatam da se radi o jednom divnom primerku Britanca, (u koje sam ja potajno zaljubljen), tek malo zagorelom od žege i suvog vazduha u klubu. Uz tradicionalne britanske manire poručuje piće za obojicu, a za nešto manje od pola sata razgovora shvatam da traži isto što i ja: provod, zezanje, ludilo i seks.

U nastavku noći, scenario se ponavlja. Igramo, ispijamo svoja pića, ljubimo se, i opet igramo. U neko doba odlučejmo da napustimo ovo vrelo mesto. Na izlazu uputim par poljupčića nekoj sitnoj gospodi i sa svojim ispirsovanim princem upuštam se u nepoznato. To “nepoznato” se svelo na jednu ludu vožnju taksijem, u kojoj smo zamalo zalutali jer smo odvlačili pažnju vozaču koji nas je gledao u retrovizoru dok smo se ljubili na zadnjem sedištu. Napokon, stigli smo u hotel u kojem je moj misteriozni Britančić odseo, (a koji se inspirativno zove”Black Tulip”). Dok sam mu skidao gaćice razmišljao sam na sve one kolonije koje je Britanija svojevremeno osvojila, a ostatak možete i da zamislite.

U ranu zoru, napustio sam “Black Tulip” baš kao Madonna u svom spotu “Justify my love”. Džejms, kako se moj britanski ljubavnik zvao, ostao je da spava u svojoj sobi, a ja sam sa recepcije pozvao taksi i odlepršao u gostinski krevet svog Arijevca. Novo amsterdamsko jutro bilo je na pomolu, a voda u mnogobrojnim kanalima delovala je čistije nego što sam to ranije primećivao. Par pijanaca povraćalo je u parku ispred Kristijanovog stana, i dok sam otključavao ulazna vrata nekako sam bio siguran da će me ubrzo sustići gnev i kazna bogova, jer sam za ciglo desetak dana spavao sa zakletim neprijateljima srpskog naroda. Neki bi mi možda zamerili da sam izdao grb i zastavu, a istina je bila da mi je baš bilo sve jedno. Važnije mi je bilo što nisam u potpunosti izdao Anu…