Period upoznavanja jeste najlepši period u nekoj vezi. Prošaran povremenim
(ili pak čestim) odlascima u krevet. Ili je to barem u mom slučaju,
(slučaj čoveka večitog igrača u partiji pokera koji često gubi), jedan
od najuzbudljivijih perioda. Dovoljno ste smeli da napravite još jedan
uzbudljiv korak koji ranije niste uvežbali, a dovoljno opremljeni
snagom i voljom da slušate probleme (i jadikovanje) one druge strane.
U periodu upoznavanja svi smo mi, manje ili više, pozitivno orijentisani
i spremni da utrošimo sate i sate u neiscrpnim razgovorima, koji obično
ne vode ničemu. Neki su i dovoljno uzbudjeni da pomisle da im je nebo
poslalo još jednu šansu, još jednu poruku milosrdja, koju nikako ne
smeju da propuste...
Nakon četiri nedelje provedenih u beskrajnim šetnjama,
maratonskim telefonskim razgovorima i vlažnim noćima u izgužvanim
čaršafima, počinjem da uvidjam da imam još jednu ulogu u dugoj igri
koju nazivamo život. Uloga socijalnog radnika u krevetu - ponovo na
repertoaru! U režiji gospodina Aleksa Svemogućeg!
Ovo nije prvi put da glumim socijalnog radnika u
krevetu, (kao ni prva uloga u kojoj delim besplatne pravne savete).
Ovo svakako nije prvi put da tešim muškarca u svom krevetu umesto
da dozvolim da on teši mene. I definitivno nije prvi put da dozvolim
da mi muškarac plače na ramenu, dok mu krajevima izgužvanog čaršafa
brišem suze i privijam ga u svoje toplo naručje okupano majčinskom
nežnošću...
Sranje. Nikada mi ranije nije palo na pamet da ću
završiti tako. Sa Aleksom se to prvi put dogodilo već na trećem sudaru.
Nakon relativno burne noći i prilično vatrenog seksa, moj muškarac
fantom je otvorio svoju dušu i svoje srce i započeo dugu sagu o svom
lagodnom, ali ipak nesrećnom životu. Prva dva sata slušanja takve
jedne epopeje, u kojoj on (moj imaginarni fantastični ljubavnik, pokupljen
u jednom ne-tako-popularnom lokalu) poprima razmere tragičnog junaka
nikad shvaćenog u sredini u kojoj živi, nisu se činila strašnim. Ulaskom
u treći sat njegove “tužne ali istinite priče”, moja optimistička
predvidjanja da će se umoriti i konačno zaspati, počela su da jenjavaju
i da se gase. Dobro, lepo je sve to što čovek ima poverenja u mene
i što mi se tako otvara nakon samo par dana našeg poznanstva, ali,
hoće li ikada prestati?
Priča prva: Razvedeni roditelji, baba i deda koji
se bore s činjenicom da im unuk raste u “emocionalno nestabilnoj
sredini”, povremena zadirkivanja uličnih derana (kojima se roditelji
još nisu razveli, al´ samo što neće), pogubni uticaj razvoda na ocene
i uspeh u osnovnoj školi, problemi s prvom simpatijom i haos u pubertetskoj
glavi u opštem sveznanju da mu se dopada isti pol, novonastali haos
u otkriću da mama (zaboga!) ima novog muškarca u svom životu, problem
prvih bubuljica i prvih vlažnih snova, problem i frustracija da li
je sa njegovim penisom sve u redu, kao i problem zbog svih gorepomenutih
problema na jednom mestu.....
OK. Prvu noć smo nekako preživeli. Iscrpljen svim
svojim dečačkim problemima, moj idealni muškarac je konačno zaspao,
a mene ostavio s glavoboljom i blagom mučninom u želucu nastaloj zbog
paklice popušenih cigareta. Ujutru se budimo u isto vreme. Aleksa
je veseo, odmoran i spreman za novi dan. Ispraćam ga i vraćam se u
krevet (koji još uvek miriše nas) i ne ustajem čitavog dana. Operacija
uspela – pacijent preživeo.
Narednih dana, Aleksa ne priča previše o sebi (ili
svom detinjstvu). Dozvoljava mi da potonem u svojim iluzijama da se
scenario prve ispovedničke noći više neće ponoviti. Izlazimo zajedno,
a potom se ludački tucamo. Zaspimo jedan drugome u naručju i ne pričamo
puno. Sada je sve onako kako treba da bude, onako kako smo zamislili
da bude. Naše upoznavanje se sada odvija kao po definiciji uzetoj
iz neke knjige o popularnoj psihologiji. Uloga socijalnog radnika
je ubrzo zaboravljena i sada se osećam onako kako bi (možda) trebalo
da se osećam, kao drug i kao ljubavnik. Sve dok na red (po unapred
pripremljenom scenariju) ne dodje Priča broj dva!
Priča druga: Aleksa i ja provodimo zaista divno
veče. Izašli smo na večeru. Sve je vrlo romantično. (Možda je to ono
pravo?) Dolazimo kod mene i opet ludački vodimo ljubav (barem ja želim
da verujem da “vodimo ljubav” radije nego da se “tucamo”).
Ubrzo, zavesa se podiže i scenu stupa Aleksa, u ulozi Paćenika Veka,
kao i ja u ulozi Socijanog Radnika večeri...
Počinje beskrajni monolog od tri sata: Prvi dečko
– za i protiv (šta će reći mama ako sazna?), prvo slamanje srca
(njegovog naravno), prvo pijanstvo i prvi poljubac. Čisto radi dramske
tenzije, Aleksa pusti nekoliko suza da mu se dramatično skotrljaju
niz obraze. S njegovom glavom u svom krilu, ležim i tešim ga pričama
kako smo svi prošli kroz isto. Govorim mu da je tako moralo da bude,
da smo svi mi iskusili manje-više iste probleme. Uporedjujem njegovu
priču sa sličnim pričama i ubedjujem ga da njegova priča nije tako
crna. Izmišljam nepostojeće ljudske tragedije (u njihovim najcrnjim
detaljima) i tešim ga izrekama tipa da i nad popom postoji pop. Ljubim
ga i grlim i gotovo i ja plačem zajedno sa njim. Činim sve samo da
moj idealni ljubavnik zaspi što pre i dopusti mi par sati odmora posle
dobrog seksa. Socijalni radnik u meni je spreman da učini bilo šta
samo da reši sve probleme svog pacijenta! Vreme prolazi sporo, a u
mojim ušima odzvanjaju priče o udaji njegove sestre mezimice i potajne
zaljubljenosti (platonske) u vlastitog zeta. Tokom beskrajne (i nadasve
mučne) noći sledi priča o nekom tipu s nekog letovanja sa kojim se
prvi put tuca, a potom se kaje i dane provodi u suzama. Zatim sledi
još jedna (ne manje dramatična) priča o neuzvraćenim emocijama jednog
kolege sa kojim je bio na fakultetu...
Ujutru, sve izgleda drugačije. Moj idealni ljubavnik
je na dnevnom svetlu zaista idealan! Pažljiv je i brižan. I što je
najvažnije, ne plače. I ne priča beskrajne priče o uništenju ljudskog
roda i neuzvraćenim ljubavima. Na dnevnom svetlu, Aleksa je (skoro)
savršen muškarac. Možda je pametnije da se s njim tucam samo preko
dana? Ipak, odlučujemo da se ne vidjamo nekoliko dana (izgovori, izgovori!).
Nakon tri dana osećam da mi nedostaje. Pokušavam da ga pozovem na
mobilni ali nije dostupan. Počinje da me hvata panika (da nije pronašao
novog socijalnog radnika?), i u jednom ludom momentu pomišljam da
počinjem da ga zaista volim, baš zbog toga što mi priča o svom životu.
Moji prethodni ljubavnici su mahom bili nemi. Nisu previše govorili,
pa je čovek mogao da stekne utisak da se tuca sa Helen Keler lično.
Ovaj priča! Ovaj ne prestaje da priča! [ta to do djavola nije u redu
sa mnom?! [ta ja to u stvari hoću? Helen Keler ili pacijenta s problemom
noćnog ispovedanja?
Nakon tri duga dana padam mu u zagrljaj i jedva
čekam da ponovo budemo u krevetu i da mi priča o svojim problemima.
Konačno upecan, pomišljam da je uloga socijalnog radnika u krevetu
kao stvorena za mene. Aleksa se raduje što me vidi. Smeje se. Smejem
se i ja. Period upoznavanja je opet onakav kakav želim. Odlazimo u
grad i pijemo martinije. A onda mi sine – zašto jebeni gad nikada
ne pita o mom životu i mojim problemima?! Zašto
misli da su samo njegovi problemi najvažniji? Zašto me nikada nije
pitao o mojim ljubavima i mojim simpatijama? Ili je to pitanje koje
se nikada ne postavlja? Ugušen njegovom pričom, sebe do sada nisam
upitao nešto slično. Osećam se pomalo prevarenim. Osećam da njegova
patologija prevazilazi moje moći socijalnog radnika. Čitave te večeri
nekakav čudan bes počinje da raste u meni. U toku noći vodimo ljubav
i ja ne uspevam da izbijem sebi iz glave sumnju da je moj idealni
muškarac ništa drugo do još jedan lažnjak u mom životu.
“Zašto me nikada nisi pitao o mom životu?”,
konačno ga pitam dok se još uvek tucamo.
“A?”, kaže on dok se znoji preko mene.
“Zašto me nikada nisi pitao o mom životu?”,
ponavljam isto pitanje kao da mi život zavisi od toga.
Aleksa usporava ritam. Staje. Odvaja se od mene
kao da baš tog istog momenta saznaje da sam bolesnik koji boluje od
lepre. Uspravljam se u krevetu i shvatam da se ova noć neće završiti
kao prethodne.
“Odakle sad to?”, pita me i briše znoj
sa čela.
“Eto, palo mi je na pamet. Ti nikada ne pitaš
za moje probleme. Stalno govoriš o svojim.”
“Je l´ to tebi smeta?”, pita uvre|eno.
“Ne smeta mi, samo pitam.”, lažem ja.
“Mislio sam da ti razumeš...”
“Razumem šta?”
“Pa moje probleme!”
“Tvoje jebene probleme! Kako to možeš da nazivaš
problemima!”
“Za mene jesu! Ti očigledno ne razumeš!”
“Trudim se da razumem, ali mi ne vodimo dijalog!
Samo pričaš o sebi!”
“To nije tačno!”
“Ovo je naš prvi pravi dijalog tokom noći!
Ranije si samo plakao!”
“Znao sam da ne mogu da ti verujem! Ti si
kučka kao i svi ostali!”
“Jebeno dobra kučka, tvoja lična socijalna
radnica!”
“A?”
U naredna dva sata Aleksa i ja se svadjamo. Optužujemo
jedan drugoga za nerazumevanje, sebičnost, egocentričnost, ozonske
rupe, gladnu decu Afrike i ko zna šta još. Odjednom, više nisam socijalni
radnik već egocentrična kučka koja misli samo na svoje sopstveno zadovoljstvo.
Aleksa ustaje, oblači se i odlazi. Uz jedno teatralno treskanje vratima
on odlazi iz mog kreveta, ubedjen da je ceo svet protiv njega, protiv
njegovog (navodno) nesrećnog detinjstva. Odlazi u ubedjenju da je
u pravu. Ja se vraćam u svoj krevet u ubedjenju da sam ja u pravu...
Par dana kasnije, pretvaramo se kao da ove noći
nikada nije ni bilo. Aleksa zaboravlja da sam kučka, ja zaboravljam
da sam socijalni radnik.
Danas, nakon četiri nedelje našeg poznanstva planiramo
da napravimo malu večeru u njegovom stanu. I možda završimo zajedno
u krevetu. U nadi da barem noćas neću biti njegov lični socijalni
radnik na delu...