Prekinuti sa demonima koji nas progone čak i po dnevnom svetlu, nije uvek lako. Pogotovu kada pri sebi nemate čarobni mač, veštičiji napitak ili lavlji zub protiv uroka. Nijedna bajalica neće vam pomoći, nijedna reč. Nijedna magična kugla neće vam pokazati put kojim morate ići, nijedan vrač vam neće zgotoviti čarobni napitak. Kroz "pustinju i prašumu" života, morate se boriti sami. U razračunavanju sa demonima prošlosti morate se boriti čistom svetlošću i jačinom svoga duha...

Već od samog početka pisanja ove kolumne mnogi su mi zamerali ovo ili ono. Stizala su mi svakojaka pisma. Sva su me radovala i sva su me navodila na razmišljanje. Neki su mi zamerali što sam "kučka" (pogotovu kada se radilo o onom već pomalo bajatom "bivšem"); neki su mi zamerali da ne govorim previše o ljubavi i "umetnosti". Svako pametan će reći "koliko ljudi toliko i ćudi", i neće pogrešiti. Ipak, nezaobilazno čeprkanje po budžacima prošlosti koje krijemo u svojim glavama, navodi nas na razmišljanje. Kada se izgubila svaka potreba za ljubavlju sa osobama sa kojima delimo iste čaršafe? Kada smo prestali da na njih gledamo kao na obična, grešna ljudska bića i kada smo od njih počeli da očekujemo previše? Kada smo izgubili svaku volju da sa njima razgovaramo? Zašto smo se tako prokleto fokusirali samo na njihova dupeta, kite i orgazme?

Odgovor je jednostavan - tako nas manje boli!

Seks pruža veliku moć. Moć da muškarca sa kojim spavate držite kao malo, ranjivo mladunče. Moć da upravljate i moć da vladate. Moć da ih zadržite i moć da ih od sebe oterate. Moć da vam se oni uvek vraćaju nazad kao bumerang.

U svetu u kojem živimo moć, novac i seks postali su najjači afrodizijaci. Nijedna španska mušica ili kakav orijentalni, drevni napitak ne mogu vam pružiti toliku snagu. A šta je sa onim "Amor vincit omnia" - Ljubav pobedjuje sve? Izreka je, čini se, potonula kao i sam prokleti Titanik.

Kada sa nekim ogulite sve ljuske koje ste zajedno tokom perioda zajedničkog života gulili i kada čaršafi koje ste zajedno kupili izblede, latinskim poslovicama nema više mesta. Verujem u to da se vremenom menjamo, baš kao i što starimo. Baš kao što se i svet menja oko nas. Moj prvi važan muškarac u životu bio je obrazovan čovek. Svetski putnik, širokih vidika i shvatanja. Svestrana ličnost, neki bi rekli. Znao je, kako da uživa u odlasku u operu, tako i u razgovoru sa ratarom koji vredno radi na njivi na selu. Moj muškarac fantom - tako sam ga zvao. Bio je tu, pokraj mene, a bio je tako nestvaran. O njemu mogu napisati čitavu jednu knjigu, čija bih poglavlja, recimo podelio na dane u nedelji, ili još bolje godišnja doba i tako opisao sve ono što je, recimo imao sa ponedeljkom ili sa zimom. Nasuprot onoga što je imao sa petkom ili prolećem.

Nije samo seks izmedju nas bio ono što nas je povezivalo. Mogli smo danima da ne vodimo ljubav, ali smo zato morali da razgovarmo o, recimo književnosti. Ali kada vam demoni nemira udju u život, a potom i u spavaću sobu, svaka dalja diskusija o Kitsovim urnama ili Blejkovom Tigru, pada u vodu. Kada vam požari ljubomore nagrizaju daske kreveta na kojem ste provodili noći, prestanete da marite za velike Šekspirove misli, Čoserovu ženu iz Bata i Vordsvortove oblake. Kada preljuba konačno udje u vaš krevet i u njemu se razbaškari kao da njen vlastiti, ne pomislite čak ni na "Slovo Srama" niti na ljubavne sonete kojima ste godinama kljukani poput guske. Ostaje vam jedino ukus gorčine i eventualna pomisao na Silviju Plat i njenu famoznu rernu u koju je zabila glavu. Ponekad se zaista pitam šta ju je, zaista, tako silno nateralo da se ubije na tako bizaran način i zabije glavu u plinsku peć dok su joj deca još uvek spavala u svojim sobama na spratu?

Ljubav se beleži na zaista bezbroj načina. Prevara ima samo jedno lice. Ali kada vam nemir  zagospodari umom i dušom, postaje vam prilično sve jedno o stanju romantizma i klasicizma u bilo kojoj umetnosti, kao i o, recimo, epistolarnim romanima koje ste naglas čitali svom ljubavniku. Tada se vraćamo svojim životinjskim nagonima. Ko će opstati? Vi ili druga strana? Ko će preživeti? Ko će biti jači i izdržljiviji? Ko će prvi proždrati onog drugog i izboriti se u neprilikama koje vam džungla nudi? Sve ono lepo što vas je povezivalo sa ljubavnikom, počinje polako da odumire. I sama ljubav počinje da odumire, kao cvet u nedostatku vlage, kao bolesnik na samrtničkoj postelji kome je već predodrećena sudbina laganog odumiranja.

I u čitavoj toj borbi da preživite udarce i šamare u lice koje vam gospodjica Prevara režira skoro svakog dana, prestajete da budete ljudsko biće. Postajete obična životinja koju vode primitivni nagoni, medju kojima je nagon za samoodržanjem jedan od najjačih.

A kada sve oluje prodju, kada izborite sve bitke i kada se na vašem nebu konačno pojavi tračak svetlosti, uvidite svoje greške. Uvidite koliko ste slepo verovali i verovali i verovali... Čitav jedan novi scenario vam se ukaže pred očima. A vi u njemu niste imali glavnu ulogu. Tada ćete naučiti samo jedno - da više nikada ne verujete lepim rečima, odlomcima iz Balzakovih romana ili ne daj bože poeziji Emili Dikinson. Tada ćete shvatiti da svi oni nisu pisali svoja dela za vas i vaše ljubavnike.

I kada posle dugih lutanja kroz pustinju naidjete na nešto što vas podseti na oazu, vodićete se životinjskim instinktima. U svom novom ljubavniku videćete samo njegovo čvrsto dupe, blistav osmeh i tvrdu kitu. Lepe reči književnosti ostavićete za neka druga, bolja vremena. Divićete se njegovoj snazi, mladosti, lepoti i sposobnosti da vas što pre dovede do vrhunca seksualne igre i da vas zakuca za krevetske daske.

Sve dok jednog dana...