17. siječnja, 2007.

PERO S ONOGA SVETA

RIBLJA CECA

piše: Petar LUKOVIĆ

Gola matematička činjenica da je Srbija već 110 dana u neprekidnoj političkoj kampanji – svejedno da li je reč o ustavnom Referendumu ili parlamentarnim izborima – izgledala bi sasvim zabavno iscrpljujuća da nije reč o državi u kojoj ama baš ništa nije normalno; podsećanjem da se za Koštuničin Ustav glasalo i kralo puno dva dana, otvorena je mogućnost za maratonsku izbornu kampanju, valjda pod uverenjem da Srbima za svaku odluku treba duplo više vremena nego ostalim brzopoteznim narodima.

Od samog početka, karte su uglavnom bile otvorene: Vojislav Koštunica objavio je koaliciju "narodnjačkog bloka" zajedno s Velimirom Ilićem (pomahnitalim ministrom za kapitalne investicije) i izvesnim Draganom Markovićem zvanim Palma, vlasnikom grada Jagodine, nekadašnjim velikim prijateljom Željka Ražnatovića Arkana, igrajući na kartu "domaćinske Srbije" i odbrane Kosova; radikali su iz Holandije čekali dobre vesti – da Šešelj otegne papke i da smrt Vojvode bude njihov najveći predizborni adut, ali kad se dr. Voja vratio hrani i nezarđalom kašikom počeo da kusa, morali su prvo da objašnjavaju kako je Šešelj trijumfovao da bi ga zatim, u kampanji, potpuno zaboravili, vrativši se svojim izvornim fašističkim korenima i obećanjima.
 
Nesrećna Demokratska stranka predvođena još nesrećnijim Borisom Tadićem, ushićena partijskim istraživanjima da će svakako biti jedna od najjačih partija u Parlamentu – nikako nije odustala od bolesne ideje da zajedno sa Vojislavom Koštunicom formira buduću Vladu, čak i onda kad je sam Koštunica tu ideju prezrivo odbijao, ne želeći da se izjasni tko mu je draži: demokrate ili radikali. Tek u poslednjih sedam dana, stidljivo, Demokratska stranka setila se LDP-koalicije kao svog mogućeg partnera, ali ni od ljubavi za Koštunicom nije odustala; ta bolesna erotska potreba da osvoje partnera kojeg za njih zabole ona stvar – mesto je mentalnog razdora za svakog normalnog glasača odavno uverenog da je svaka koalicija s poludelim Koštunicom unapred osuđena na propast.

Šizofrena DS, raspolućena između patološke potrebe za vlašću sa Koštuničinom DSS i programskih ciljeva bliskih LDP-koaliciji, ponaša se kao onaj Buridanov magarac koji nikako da se odluči između dva plasta sena, pa na kraju ugine od gladi. Sama DS ideja da se Koštunica može pacifikovati, da je to nekakav materijal za obradu ili čovek koji nešto novo može da shvati – pala je u vodu prošle subote kad je Koštuničina koalicija organizirala doček Srpske nove godine u centru Beograda.
 

Koncert čija je glavna zvezda bila Ceca Ražnatović, Arkanova udovica, uz prisustvo Riblje čorbe, Ramba Amadeusa, grupe Eyesburn, trubača i nekakvih zabavnjaka – teorijski je, bar u muzičkom kurvanluku, probao da pomiri nepomirljivo i da pokaže koliko je drug Koštunica u pravu kad kaže da "nema dve Srbije" i da je sve ovo "jedna Srbija" u kojoj "narod najbolje zna". Nije nam jedino objašnjeno da li je u pitanju isti narod: onaj koji je trinaest godina, od 1987., bez frke, glasao za Miloševića – valjda zato što "najbolje zna" – ili je u pitanju neki novi narod koji je Koštunicu prihvatio kao novog Miloševića. Odgovor smo dobili u prisustvu sto-dvesta tisuća Cecinih fanova koji su stigli na free-concert, pomalo svesnih da nije u pitanju samo narodnjačko-zabavnjačka fešta, jer su u publici, kao glavne zvezde, bili premijer Vojislav Koštunica, Velimir Ilić, Sanda Rašković-Ivić, mnogobrojni ministri i, naravno, neizbežni Matija Bećković.
 
Onog časa kad je Ceca Nacionale pozdravila Koštunicu kao "ujedinitelja" i "voljenog premijera", maltretirajući publiku da skandira DSS slogan "Ži-ve-la Srbi-ja", doček pravoslavne New Year ušao je u fazu političke odmazde kad se mikrofona u nacionalnom delirijum tremensu dočepao Bora Đorđević, pevač Riblje čorbe; isti taj Đorđević koji je još 1988. nosio majicu sa likom Slobodana Miloševića, ne skidajući istu dok se ona od srpskog SPS mirisnog znoja nije raspala nekoliko godina kasnije, ostavio je Miloševića onog časa kad se multiplikovano zaljubio u Radovana Karadžića, Gorana Hadžića, Milana Martića i Ratka Mladića, da bi krajem devedesetih otkrio ljubavnu iskru u škiljavim očima Vojislava Koštunice koji se seksualno ponudio kao zbir svih prethodnih Đorđevićevih ljubavi.

Koristeći ukazanu mu priliku da ga vidi i čuje stotinak tisuća ljudi – što se ovakvom hotelskom bendu za unesrećene Srbe nije dogodilo poslednjih petnaestak godina – Đorđević je želeo da zadovolji svoje DSS gospodare: odrecitovao je pesmu o Čedomiru Jovanoviću kao tobožnjem narkomanu, uveren da je njegov partijski DSS zadatak da se u centru Beograda obračuna s izdajnikom Srpstva. Na vesele Borine doskočice, Koštunica se smeškao, objašnjavajući sutradan da je Bora "njegov veliki prijatelj"; kćer Jovana Raškovića, Sanda, psihijatrijski se cerekala; Matija Bećković izjavio je da je na koncert došao zbog svog prijatelja Bore Čorbe koji je "veliki pesnik"...ali je sve izgledalo kao demonstracija polne nemoći pred ofanzivom LDP-koalicije.
 
Slučaj dementnog Bore Đorđevića pretvorio se u vrstu političkog bumeranga; od ovakvih metil-alkoholnih-dss-izjava ogradili su se čak i Boris Tadić i Mlađan Dinkić, ljudi za koje se nikako ne bi moglo reći da su Čedini istomišljenici; uporni Koštuničini ljudi uveravali su nas da je u pitanju "slobodna umetnička forma", ali kako je u pitanju Bora Đorđević koji lični fašizam gaji već dve decenije i čija mržnja prema "bečkim konjušarima", Hrvatima i Bošnjacima već spada u nadležnost specijalizovanih klinika – objašnjenje o "art slobodama" svodi se na onu vrstu suženog mozga tipičnog za DSS, glupo ali tupo!
 
Govori o tome i Koštuničina najava o "dogovoru s narodom", navodno, narod jedva čeka da Koštunica opet bude predsednik Vlade – jer će tako, obratite pažnju, biti sačuvano Kosovo pod devizom da je ono "srce Srbije". Kad Koštunica govori o Kosovu, on ne govori o ljudima, bili oni Srbi ili Albanci: Koštunica govori o teritorijama, jebe se Koštunici za ljude, važno je za dr. Kalašnjikova da obeća "državnost" ma šta to značilo; kukavičluk Borisa Tadića da prizna ono što će dogoditi – jer zna da je nekakva nezavisnost Kosova izvesna – ide na ruku mentalno obolelom dr. Voji koji Srbiju laže i maže, odbijajući da joj kaže istinu.
 
Tu negde jeste objašnjenje za uspeh LDP-koalicije: niko od njenih lidera – svejedno da li je to Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Žarko Korać ili Nenad Čanak – ne laže Srbiju. Ljudima se kaže sve: da je Srbija propala, da pod vlašću Koštunice nikad u Evropu nećemo stići, da Mladić neće biti uhapšen, da je nezavisnost Kosova izvesna, da ova zemlja pod takvom vlašću bukvalno nestaje i umire, da je ovo jedan od poslednjih trenutaka da se probudimo i glasamo za život, ne za rat, izolaciju i ruski protektorat.
 
A što se izbornih obećanja tiče, za razliku od DSS-DS-G17+ ili SRS – LDP-koalicija ne obećava ništa. Jedino što ova koalicija hoće jeste da Srbija bude normalni deo Evrope, da država bude slaba kako bi građani bili jači, da odustanemo od ratova, da se vratimo lustraciji, da kaznimo ne samo one krive za ratne zločine već i njihove inspiratore, da ljudima damo mogućnost da žive po svom izboru, a ne po izboru države.
 
Od nas zavisi 21. januara!