21. 11. 2007.

Poštovani gospodine Antoniću,

Priznaću Vam svoju duboko jeretičku prirodu: Vaše kolumne uglavnom ne čitam. Možete to razumeti i kao izraz mog političkog atavizma, kao puku nezainteresovanost za teme kojima se bavite, možda i kao dosadu koja me obuzima svaki put kada pokušam da neki od Vaših komentara pročitam do kraja. Prvo bi bilo pogrešno - moja politička angažovanost Vam je poznata, s obzirom da me citirate u Vašim komentarima. Nezainteresovanost je više usmerena ka Vašoj obradi tema, nego ka samim temama koje birate, od kojih mi se neke čine vitalno važnim, druge irelevantnim. No dosada je bez sumnje prisutna: svaki put iznenadim se opštim mestima koja uporno reciklirate, a koja su odavno završila na đubrištu ideja. Ili su, kako Marks kaže, mrtva, samo to još ne znaju.

Jedno od takvih mesta je i Vaša poslovična homofobija. Ona je, doduše, samo instrument za zastrašivanje građanki i građana Srbije od promena institucija unutar društveno-istorijskog razvoja, kakva je i brak. Otkrili ste novo strašilo u vidu gej/lezbejskih zajednica koje traže pravno priznanje i njime mašete, ne biste li upozorili šta nam sve može doneti konsekventa anti-diskriminaciona politika. Zašto bi dva muškarca ili dve žene koji/e žele brak bili/e uskraćeni/e za tu mogućnost? Da li Vam je poznato da u mnogim zemljama EU, čiji član i Srbija nastoji da postane, ovakva mogućnost postoji, najčešće u formi tzv. registrovanog partnerstva, čime su garantovana ista prava gej/lezbejskim i heterosekusalnim bračnim zajednicama. Ni jedna od tih zemalja nije potonula u „pakao političke korektnosti" ili bilo koji drugi inferno, kako Vi apokaliptički predskazujete. Naprotiv, mnoge od njih - Nemačka, Francuska, Danska, Švedska, Finska, Švajcarska (da navedem samo neke) - „relativno" bolje stoje od Srbije, ne samo kada je poštovanje ljudskih prava u pitanju, već i u ekonomskom, socijalnom, kulturnom, naučnom i mnogim drugim aspektima.

Uostalom, ni jedan konkretan argument protiv proširenja prava braka i na istopolne zajednice niste izneli, samo ste pozvali na potrebu za javnom raspravom pre nego se zakon koji bi to omogućio usvoji u Skupštini. Zanimljivo je da novi Ustav generalno podržavate i demokratski verifikujete u jednoj od Vaših kolumni (Politika, 1. novembar 2007) - brojem izašlih na referendum, kao i širokim konsenzusom u Skupštini tim povodom - a da Vam nije smetao nedostatak javne rasprave prilikom njegovog donošenja. Ne sećam se da ste se pobunili i protiv javnog agitovanja da se izađe i glasa, uprkos tome što su neke stranke i udruženja pozivali na bojkot - da li je RTS, kao glavni orkestrator te kampanje, manje njihov javni servis od onih prvih? Ne dovodi li to u pitanje demokratski legitimitet takve podrške Ustavu? Ukoliko najviši pravni akt države može da se donese bez prethodnog javnog dijaloga, zašto jedan zakon ne može? Zato što za Vas i pretpostavljenu većinu građana on dosnosi jednu nelagodnu inovaciju? To nije argument, i to Vam je bez sumnje jasno: ne može se ničijom lošom emotivnom reakcijom pravdati opstanak (pravne) diskriminacije. A ona je, u slučaju gej/lezbejskih zajednica, i više nego očigledna.

Na žalost, Vaše širenje moralne panike nije se zaustavilo samo na ksenofobično intoniranoj fobiji od „uvoza" gej brakova. Konkretno, kada me citirate, služite se grubom manipulacijom. Naime, Vi tačno prenosite deo moje izjave iz intervjua za NIN, ali samo njen prvi deo, a onda preinačujete čitav kontekst i tako grubo i tendenciozno falsifikujete značenje. Naime, ja kažem: „Zašto se bračna zajednica ograničava samo na dve osobe u zajednici? Ili, šta je sa neseksualnim zajednicama, kao što je zajednica dve sestre, na primer?" (NIN, 7. novembar 2006), referirajući pre svega na Pakt o građanskoj solidarnosti, usvojen u Francuskoj, koji bračna prava garantuje i osobama koje nemaju seksualne kontakte, ali žive u zajednici. Citirajući samo prvu rečenicu, Vi je povezujete sa meni do sada nepoznatom Platformom za gej prava, koja proširuje bračnu gej zajednicu i na više istopolnih partnera, tražeći ista prava i za njih. Dakle, na sceni je još jedna babaroga - ne samo da homoseksualci traže ozakonjivanje njihove binarne zajednice, oni traže da se i više istopolnih ljudi uključeno u emotivno-seksualne odnose ima smatrati zajednicom sa bračnim pravima! Lista potencijalnih užasa koju implicitno najavljujete građankama i građanima ove zemlje, samo ukoliko pravna diskriminacija prema gejevima i lezbejkama prestane, zaista je neiscrpna. I navodi na zaključak da je svako proširenje opsega prava onima koji su ugroženi i obespravljeni zapravo direktan put u sigurnu propast, moralni užas i nihilizam bez premca. Zašto, gospodnine Antoniću? Naveo sam Vam primere zemalja koje nikakva biblijska pošast nije zadesila samo zato što su postale manje homofobične, te stoga ne vidim zašto bi se Srbiji to desilo. Možda Vi uviđate nešto što mi je promaklo?

Konačno, kako tragate za dobrim argumentom protiv gej braka, ja ću Vam ga i ispostaviti. Vidite, ja sam protiv svakog braka. Zašto? Vrlo jednostavno: on je u pravnom kontekstu institucija koja proizvodi diskriminaciju, jer osobama u braku daje više prava od onih koji nisu u braku. Kako se zalažem za dosezanje tačke apsolutne ravnopravnosti svih individua u društvenoj zajednici, smatram da bračna prava treba ukinuti, a ljudima, koji iz romantičnih ili bilo kojih drugih razloga žele da stupe u brak, treba to i omogućiti, ali isključivo pro forme. U „gej pokretu" u Srbiji ne misle svi isto - dok većina traži davanje prava istopolnim binarnim zajednicama, ja sam za bezuslovno ukidanje beneficija koje iz heteroseksualnog i svakog drugog braka proizilaze.

Na kraju, najlepše ću Vam se zahvaliti na tome što povećavate gej/lezbejsku vidljivost u domaćoj javnosti i tako pomažete moj rad, na neobičnoj intelektualo-istraživačkoj strasti koju pokazujete kada su homoseksualne teme u pitanju, kao i na prilici da se uključim u ovaj produktivni - koliko i intrigantni! - dijalog sa Vama.

Želim Vam puno uspeha u daljem radu.

S poštovanjem,

Dušan Maljković