Štovani čitatelji i još štovanije čitateljice

Iako to činim nevoljko, prinuđen sam, više razlozima savesti no nekom spoljnom represivnom silom, da reagujem na niz članaka na sajtu gay.hr, a u vezi sa najavama održavanja ovogodišnjeg Prajda u Srbiji. Serijal, veoma provokativno intoniran – na granici tabloidnog senzacionalizma – kulminirao je danas, 2. avgusta, tekstom „Srbijanska pederska nesloga“, specijaliste za prekodrinska pitanja glede gej aktivizma i priključenija Mirze Beširovića. Ako sam do sada i ćutao, sada prestajem. Ne zato što nisam imao šta da kažem, već stoga što nisam hteo da ad hoc skočim u gnjecavi brlog onoga što je napravljeno okolo i naokolo Prajda 2007, smatrajući da je ignorisanje najbolji lek: jednostavno se ne uplitati u skandal i ne pridavati mu značaj koji van samoljubive naduvanosti i nema. Svetom, uostalom, upravljaju misli koje dolaze na golubijim nogama, upozorava Nietzsche, a ne parolaško hučanje i bučanje raznoraznih „kuka i motika“ , koje je bilo i previše.

	Petrovaradin  - Novi Sad

No, uloga koju je gay.hr imao u svemu tome prepunila je čašu kukute, te zarad objektivnijeg, ili makar balansiranijeg informisanja javnosti, moram pokušati da stanem na rep propagandnom informisanju ovog medija, koji je, dajući prostor Salaju, saučestvovao, bez stvarne novinarske provere i prezentacije „druge strane“, u širenju dezinformacija i obmani javnosti. Na taj način, kao i vrlo tendencioznim intonacijama, sajt je uspeo da iskonstruiše „buru u čaši vode“ i od komarca napravi magarca bez uplitanja genetskog inženjeringa (što je ravno čudu iz Međugorja, priznajem). Ali i da sprovede nešto daleko gore: u vreme kada su organizatorima Prajda bili onemogućeni da nastave sa javnim objavljivanjem svojih manipulacija, fabrikacija polu-istina i najdrskijih laži, gay.hr je praktično postao glasnogovornik organizatora, omogućavajući mu da nastavi da poziva na učešće u manifestaciji visokog bezbednosnog rizika bez adekvatne zaštite. Ma kako stajalo sa prijavom organizatora policiji, organizacija Prajda pokazala je toliko propusta, a da pri tome nije ponudila bilo kakvu strategiju zaštite svojih učesnika, tako da možemo osnovano pretpostaviti šta bi se dogodilo da je skup održan: repriza prajda u Beogradu 2001. godine. Sudeći po tonu, ali i nekim političkim implikacijama izveštavanja, trenutno obitavam u mračnom uverenju da bi pojedini članovi redakcije takav scenario rado gledali u novosadskoj inscenaciji najavljenog „pozorišta surovosti“, i to u sopstvenoj ko-režiji.

Šta me navodi na ovaj uznemirujući zaključak?

Prvo, pristup koji se zasniva na jednostanom informisanju: da li je sem Salaja iko može da dođe do reči tj. do slova na najposećenijem hrvatskog gej sajtu? Ukoliko on javno proziva Labris i Gay-Serbia.com, zašto optuženicima nije ukazana prilika da se odbrane, nego se gay.hr poneo u skladu sa izrekom „kadija te tuži, kadija ti sudi“? Pretpostavljam da razlog toga nije iznenadna ljubav ka narodnim umotvorinama (nadnaslov teksta na koji reagujem glasi „Alal im vera“!?) srbijanskog „bliskog Istoka“, već neodgovorno novinarsko ponašanje, gde, nastavimo u duhu pučke mudrosti, „jebe lud zbunjenog“: Vlatko instrumentalizuje gay.hr zarad medijskog opstanka, a sajt koristi dotičnog ne bi li piskaranjem u najboljoj tradiciji žute štampe podigao posećenost i napravio medijsku halabuku. U toj narcističkoj koaliciji zapravo gube obe strane: Salaj zato što samo dodatno podstiče animozitet koji već uveliko izaziva, a gay.hr ozbiljno dovodi u pitanje sopstveni kredibilitet, ponašajući se kao trbuhozboračka marioneta u rukama manipulativnog koordinatora LGBT Vojvodine. Uostalom, zašto sajt ne veruje rečima samog portparola nesuđenog skupa, koji je sve vreme uz dotičnog, da bi ga se, na kraju, odrekao i optužio za obmanu? Zašto bi on lagao? Gay-Serbia.com očigledno veruje, uskraćujući pravo da se njegovim resursima služe, u najmanju ruku, kontradiktorne osobe, koje na stranicama foruma prvo obaveste javnost da su dobili finansijsku podršku, onda da je nemaju, pa da su angažovali privatno obezbeđenje, da bi zatim od njega odustali, itd. Detalji su vidljivi na sledećoj adresi >>> . Da li u ovom slučaju suspenzija „prava na javno izražavanje“ ima primat nad dovođenjem javnosti u zabludu sa potencijalno teškim posledicama, ne samo po fizički integritet učesnika Prajda, nego i aktivizma u Srbiji uopšte? Dodajući na sve to Vlatkove lezbofobične i transfobične izjave, od kojih se neke nalaze u intervjuu datom gay.hr-u, može li bilo ko, čiste svesti i zdrave pameti, podržati ovaj aktivistički salto mortale?

Drugo, daleko opasnije, jeste implicitni, ali ipak vidljivi nacionalizam koji stoji u pozadini izveštavanja. Naime, autor sve vreme pravi distinkciju između progresivnog hrvatskog aktivizma i lošeg srbijanskog, u kome se, po njemu, nalaze Srbi i Srpkinje, a ne građani i građanke, ili pak pripadnici drugih nacija. Nasuprot svetloj tradiciji Zagreb Prajda, koja još uvek nije tisućljećna, ali izgleda da lagano ulazi u „bespuća povijesne zbiljnosti“, stoji neuki paor u kiselim opankama tj. beogradski aktivizam, koji, eto, nema baš nikakvih opravdanja za neodržavanje povorke ponosa. Iako sam autor ustvrđuje da je šesti prajd po količini nasilja ličio na prvi – što dovodi u pitanje uticaj, te senzibilizacijski potencijal čitave manifestacije – njemu argument potencijalnog nasilja kome bi učesnici beogradske povorke bili izloženi više nije dovoljan, a možda ni potreban argument. Dalje nipodaštavajući aktivističke napore u suseda, on otkriva kako iza neorganizovanja prajda zaopravo stoji nerad i nesloga, naglašavajući kako se gej udruženja do sada nisu usudila upozoriti na „sustavnu diskriminaciju i kršenje ljudskih prava“. Da li je Prajd jedini način da se to (u)čini? Nisu li mnogobrojni projekti – između ostalog i kampanje – raznovrsnih organizacija za ljudska prava seksualnih/rodnih manjina imale za cilj imale vidljivost diskriminacije spram LGBTIQ osoba? Uostalom, ako su se u nečem složile srbijanske udruge, to jeste bio bojkot Prajda u Salajevom izvođenju, što opet nije bilo dovoljno da im se da prostora: kada je u pitanju bildovanje publiciteta za gay.hr jedan je l’enfant terrible važniji od ostale „složne braće“.

Ne želeći da ulazim u besplodnu raspravu sa autorom na temu „čiji je veći“, učinio bih sebi mali sujetni plezir da ovom prilikom naglasim: Gay Pride u Beogradu otvorio je put zagrebačkoj tradiciji (vremenski joj prethodeći), donoseći važno upozorenje koliko i iskustvo u organizaciji takvih manifestacija. Sajt Gay-Serbia.com nikada nije „prevodio“ tekstove sa hrvatskog na srpski, padao u petparački zanos sablažnjenja svojih čitatelja glede „lijepe njihove“ i sapripadajućeg aktivizma, te je prenošenjem relevantne zapadne queer teorije ostavio gay.hr u tromom „mislećem“ zaostatku, ponekad stišnjenog između jeftinog spiritizma Sai Babe i vegetarijanskih kulinarskih saveta. To je mogući uzrok skepse spram nužnosti održavanja Prajda po čistom automatizmu: postoje, dakle, i drugi argumenti, sem straha, zbog kojih neki u Srbiji smatraju da takvu manifestaciju ne treba održati. Jer, ima mišljenja i to drugačijih mišljenja, ali pre svega: ima razmišljanja. Ili pak gay.hr smatra da je Prajd neka vrsta papske dogme ex cathedra koja se naprosto mora sprovoditi bez preispitivanja? Ili još nešto gore: da su Srbi kukavice i loši aktivisti, i da Hrvati treba da odrede da li, kada i kako povorka ponosa treba da se realizuje? Što se mene tiče, nemam problem: dođite i organizujte. Ionako izgleda bolje poznajete ovdašnje prilike od domaćih aktivista, ili bar tako mislite.

„Sačuvaj me Bože hrvatske kulture“, rekao je, između ostalog, veliki, ako ne i najveći hrvatski pisac Miroslav Krleža. U šali, često ovo citiram Zvonimiru Dobroviću, umetničkom direktoru Queer-Zagreba, najznačajnijeg festivala tog tipa na Balkanu, čiji sam počasni i počastvovani član Saveta. Za razliku od uređivačkog odbora ove manifestacije, redakcija gay.hr-a dozvolila je sebi da se sroza na najniže grane (ne)profesionalnosti i indirektnog, ali nepobitnog nacionalizma. Birajući kao sredstvo „istraživačkog novinarsta“ na momente i maliciozno opanjkavanje jednog aktiviste fantomske organizacije, a za druge valjda bacajući pasulj i mrveći krilca šišmiša umesto da ih konsultuje nekim naprednim komunikacionim sredstvom (pa makar neke od prozvanih „’ladile muda“ na odmoru!), ovaj medij dotakao je „dno informativnog života“ sa koga će, nadam se, objavljivanjem ove reakcije, koliko-toliko da se izdigne. Takođe, verujem da će smoći snage da, preispitujući vlastite pretpostavke rade, uz  obavezni salvatio per redemptio, nastavi da bude jedan od najznačajnih izvora pouzdanog obaveštavanja LGBTIQ „zajednice bez zajedništva“ na brdovitom, od gej aktivizma ustreptalom, all so very queer Balkanu.

U bespogovornoj odanosti Vaš,

Dušan Maljković,

jedini ex-YU queer-teoretičar (po sajtu gay.hr)