subota-nedelja, 17-18. februar 2007

Fantazije zatvorenog društva

Zašto je "Filosofija palanke" Radomira Konstantinovića i danas knjiga o srpskoj sadašnjosti

Milica Jovanović

Serijal razgovora u beogradskom Domu omladine, upriličen nedavno povodom sedmog izdanja Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, potvrdio je paradoksalnu poziciju najznačajnije teorijske knjige napisane na srpskom jeziku, koja uprkos brojnim izdanjima spada u red najslabije čitanih i razumevanih tekstova. Objavljena prvi put 1969. godine u časopisu Treći program, kada je prihvaćena kao opšta kritika patrijarhalnog društva, danas u etabliranim krugovima tzv. umerenog nacionalizma Filosofija palanke slovi za "ekstremističku literaturu" - u skladu sa shvatanjem da je antiratno i građansko opredeljenje Druge Srbije ekstremna politička opcija u savremenom srpskom društvu.

"To jeste u suštini jedna nepročitana knjiga, koja nikada nije ušla u glavne filozofske formacije", kaže u razgovoru za Danas filozof Nenad Daković, urednik programa tribine Doma omladine Beograda. "U vreme kada je napisana nije mogla biti svrstana u korpus praksis filozofije, iz jasnih doktrinarnih razloga, jer ne pripada marksizmu. Za nacionaliste je ona takođe potpuno neprihvatljiva. Praksisovci su se bavili budućnošću, nacionalisti su okrenuti prošlosti, a ova usamljena knjiga u srpskoj kulturi jedina se bavi sadašnjošću. Posle serije tribina posvećenih novim čitanjima Filosofije palanke, ispostavilo se da se ta knjiga gotovo četiri decenije kasnije i dalje bavi sadašnjošću, što je srećna okolnost za autora, ali prava tragedija za ovo društvo".

	Radomir Konstantinović

Rečenica kojom započinje ova jedinstvena filozofska studija, nastala na analizi srpske devetnaestovekovne literature - "iskustvo nam je palanačko" - i danas je aktuelna, ističe Daković. "Polazište analize, kasnije u Biću i jeziku prepoznato kao srpski romantizam, odgovoran za srpski nacizam, odredilo je sudbinu knjige koja je potpuno marginalizovana. Sa druge strane, Filosofija palanke nikada nije imala pristup javnoj sceni, sve i da nije marginalizovana, zato što javne scene u Srbiji zapravo nema. Ovde postoji jedan izrazit kontinuitet u ideološkim fantazmima ma koliko se, spolja posmatrano, komunizam i nacionalizam razlikuju. Njihova ideološka matrica je isti kolektivistički fantazam zatvorenog društva, zapravo plemena, i to plemena u agoniji kako kaže Konstantinović. Sasvim je prirodno onda da Filosofija palanke nije ušla u nastavne programe fakulteta, niti će ući skoro. Mislim da treba naći nekoga da to objavi na nemačkom, francuskom, engleskom jeziku, da ta knjiga ode iz ove sredine jer ona ovde neće ni biti pročitana, nažalost", konstatuje sagovornik Danasa.

Poredeći tribine koje je organizovao u Domu omladine osamdesetih godina, u vreme kada je jugoslovensko društvo započinjalo sopstvenu tranziciju iz totalitarnog režima - prekinutu potom državnom intervencijom zarad "važnijeg posla", ratovanja - kada je partijski nadzor nad javnom reči nezadrživo slabio pred navalom zainteresovane javnosti, Nenad Daković ističe da je to period koji bi se mogao posmatrati kao kratkotrajan incident. "Postoji izraziti kontinuitet između tzv. mekog komunizma bivše Jugoslavije i ovog manje-više neumerenog nacionalizma, pošto su obe u političkom pogledu potpuno predmoderne situacije. Nema javnosti, postoje neformalni krugovi gde se donose odluke a koji imaju presudan uticaj na institucije. Od donošenja Ustava sve do postavljenja ljudi na mesta direktora kulturnih ustanova po lokalnim sredinama, sve se radi na neformalnim susretima zainteresovanih krugova. Javnost često nije prisutna čak ni forme radi", ukazuje Daković i dodaje da srpsko društvo saučestvuje u takvom odnosu. "Zanimljivo je kako su i najprogresivnije grupe na političkoj sceni Srbije, i teoretičari koji se deklarišu za evropske vrednosti, za otvorenost društva, za uvođenje Drugog u rakurs teorije - zapravo poreklom palanački. Kako se nijedna progresivna politička stranka ili neka manja zatvorena teorijska zajednica ne odriče benefita koje palanački duh pruža - da budu glavni u selu, da ih palanka valorizuje."

Programi tribina u Domu omladine i dalje su otvoreni za uvežbavanje rezistencije društva na monopolizovanje javnog diskursa. Danas su to različite alternative političkog, socijalnog i ekonomskog promišljanja oslonjene uglavnom na alterglobalističke ideje, kao i radionice raznih grupa nevladinog sektora, od psihologije za mlade do srpskih vikipedijanaca. "Prošlogodišnji serijal razgovora o anarhizmu, osim entuzijazma mladih ljudi spremnih da učestvuju u javnom diskursu, pokazao je i priličnu teorijsku dezorijentisanost, što je prosto indikacija javnosti u Srbiji. To su dakle neki preostali džepovi otpora, mala geta ovog društva. Ja sam tribine u Domu naravno otvorio za sve što je otpor i dok sam ja ovde to će biti slobodno", ističe Daković.

"Za mene je potpuna tajna šta se dešava sa mladim filozofima koji svake godine diplomiraju na našim fakultetima", napominje sagovornik Danasa, komentarišući prilike na filozofskoj sceni Srbije, koja se scenom, dodaje, može nazvati samo uslovno. "Organizovao sam nedavno i ciklus razgovora - Mladi filozofi, nove ideje - upravo da bih pokušao da ustanovim da li mladih filozofa uopšte ima. Masa diplomiranih filozofa prosto nestane, neke od njih sam nalazio da rade u mesarama, neki rade kao konobari... Za većinu nema mesta, jer scene zapravo i nema, a da bi se konstituisala trebalo bi da odstupe oni koji održavaju privid. Nekadašnji marksisti su i danas tu, samo su poludeli i postali politički analitičari pa se više i ne bave filozofijom. Na katedrama su praksisovce zamenili analitičari, kojih nema mnogo, ali su vešti organizatori fantazmi. Mali krug dekonstruktivista, kom i sam pripadam, i koji se bavio novim čitanjima Filosofije palanke, i sam je jedan geto, ali koji, verujem, ima jedinu subverzivnu moć u sebi i možda neku budućnost", kaže Daković.

Ocenjujući da teza o kraju filozofije danas zvuči naivno i patetično, Nenad Daković ukazuje na to da je neka vrsta metamorfoze ipak u toku, poput one u Kafkinoj priči, i niko ne zna šta će biti na kraju. "Filozofija se potiskuje sa evropskih katedri, nju sad zamenjuju takozvane kulturne studije. Nema ontologije, umesto klasične etike uči se primenjena etika... To je pitanje koje me lično interesuje, i koje me opredeljuje da nakon postmoderne filozofije danas govorim o postfilozofiji. Pošto filozofi, kako kažu Delez i Gatari, ništa drugo ne rade nego izmišljaju pojmove, ja sam izmislio pojam postfilozofija. Time sam se bavio u knjizi Varalice (Plato, 2005), a sad završavam Knjigu o postfilozofu, nazvanu po ugledu na uredničku konstrukciju Ničeove Knjige o filozofu. Termin, naravno, nema hronološko značenje, reč je samo o tome da je mesto filozofije prazno, iako se ona i dalje predaje u školama. Svet se radikalno promenio, to nije više svet pojmova i tu filozofija nema šta da traži... Ovo je svet slika bez pojmova".

Vidi na našem sajtu - Palanka, pozorište normativnost >>>