Danas, 18. 6. 2005.
http://www.danas.co.yu/20050618/vikend2.html#5

Podsećanje na reči filozofa Pola Rikara o pamćenju, istoriji i zaboravljanju
Kolektivno pamćenje rađa slepilo
prema nesrećama drugih

Jedan od najvećih savremenih filosofa, Pol Rikar, autor trilogije o moralu "Vreme i pripovedanje" i kultne studije "Pamćenje, istorija, zaboravljanje", umro je u maju u Parizu. Tim povodom nedeljnik "Nuvel observater" ponovo je štampao razgovor sa ovim francuskim moralistom, vođen 2000. godine, iz kojeg se vidi koliko su njegove tvrdnje o "višku istorije i neselektivnog istorijskog sećanja" aktuelne i danas.

Negde ima suviše pamćenja, drugde suviše zaboravljanja, stoji na početku Rikarovog razmišljanja o savremenoj istoriji. Koji su simptomi bolesti suvišnog sećanja, od koje još uvek pate savremena društva, glasi pitanje na početku ovog intervjua.

Najočigledniji simptom obolelosti savremenog društva od poremećaja istorijskog pamćenja je nemogućnost da se, već decenijama, postigne mir u pojedinim delovima sveta: na pamet mi padaju, pre svih, Palestina, i Severna Irska. Te su zemlje opterećene viškom istorijskog pamćenja. Pojedinci mogu jedan drugom oprostiti, ali ne i narodi, postoji nešto neumoljivo u njihovim ranama.

Višak pamćenja povlači za sobom i neku vrstu zaboravljanja. U svojim zahtevima za pravdom, ugrožene grupe, koje su po pravilu manjinske, ne zaboravljaju nikada poniženja, niti sopstvene pobede, ali se zlo koje su one same nanele drugima uvek zaboravlja. Usuđujem se čak da kažem da kult kolektivnog pamćenja stvara uslove za slepilo prema nesrećama drugih. U tom smislu, istorija je pravičnija od pamćenja, u onoj meri u kojoj zahteva distancu i proširenje tačke gledišta: istorija uvek pretpostavlja poređenje, dok u pamćenju, po pravilu, nema poređenja ni sa čim i ni sa kim drugim.

Napisali ste u svom delu da obaveza kolektivnog pamcenja nužno sadrži i jedan "prostor manipulacije", koji predstavlja "zamku" u koju bilo ko može upasti.

Pamćenje se, u osnovi, može suočiti sa tri velike prepreke. Postoji najpre sputano pamćenje, u čijem nam funkcionisanju pomaže velika lekcija koju smo naučili od Frojda i koja glasi da je pamćenju, ponekad, podtrebna podrška, čak i dozvola da se manifestuje. Tu je, zatim, izmanipulisano pamćenje, od strane ideologa i brojniih demagoga. Konačno, postoji obavezujuće pamćenje. U vezi s njim ne želim da se shvati kako svaka obaveza pamćenja, sama po sebi, nosi klicu zloupotrebe. Postoji obaveza da se nešto uvek pamti, jer nas i dug prema prošlosti obavezuje, ali taj dug daje, takođe, priliku za zloupotrebu. Jedna istorijska zajednica, koja se nalazi u položaju žrtve, teži da se zatvori u svoju sopstvenu nesreću, da iz nje isključi osećanje pravde. A takva situacija često obesmišljava kritički rad istorije, što je posebno opasno.

Otkuda vaša velika rezervisanost prema legitimnosti amnestiranja nedela koja ostaju u pamćenju?

	Warren Langley, The Collective Memory, 2003.

Ne može se poricati, s jedne strane, da postoji značajna terapeutska funkcija opraštanja, jer jedno društvo ne može biti beskonačno dugo u ratu sa samim sobom i sa drugima. Ali reč je i o opasnoj zamci, jer je granica između amnestije i amnezije veoma propustljiva. Istoričar Nikol Loro to najbolje pokazuje na primeru antike: u grčkoj tragediji se stalno čuva uspomena na kolektivne nesreće, republika je, međutim, bila ustanovljena na izvesnom zaboravljanju i amnestiranju.

Okviri problema jedva da su se promenili za naše savremenike. Amnestija i opraštanje služe političkom korpusu da očuva predstavu o svom nenarušenom integritetu. Naravno, jasno se može videti koja opasnost iz toga proističe: pamćenje više ne funkcioniše, i, da se poslužimo metaforom iz psihoanalize, priprema se povratak potiskivanja. To je, na primer, ono što se dešava u Francuskoj kad je reč o periodu kolaboracionizma (Višijevska republika, prim. prev).

Pošto je u sferi komunizma i degolizma, posle rata, bio izgrađen jedan dominantan mit, onaj o pokretu Otpora, o kolektivnom ‘otporaštvu’, proces "prekopavanja" i preispitivanja tog istorijskog perioda poceo je jako kasno. Međutim, bilo je nužno okončati sa tom fikcijom, prestati sa govorom da je Višijevska republika bila samo jedna usputna pojava, a da je prava Francuska, u doba okupacije, bila drugde: u Londonu i u Alžiru. Na izvestan način, i na nesreću, Francuska je bila zapravo u Višiju. To je stalno potiskivano u kolektivnom sećanju i bilo je neophodno, ma kako neprijatno, da se to i zvanično kaže. U Francuskoj je danas pređen samo jedan deo tog puta, i odatle, u francuskim unutrašnjim raspravama, još uvek postoje neprestane reminiscencije na period okupacije. Nužno je sada preći iz faze okrivljavanja u fazu razumevanja. Ubuduće treba da se pitamo: kako se desilo da smo radili takve stvari? Nemci su, na primer, izveli politički posao suočavanja sa istorijom i pamćenjem sa izuzetnom hrabrošću i lucidnošću. Od 1950. godine, do danas, nemačka demokratija zaslužuje svo poštovanje.

Prevela i priredila Z. Banjac