Druga ''parada ponosa'' gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje ''BG PRIDE'', formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da ''nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti.'' Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim ''manjinskim grupama''. Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije najšire populacije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti (''Pa zar oni uopšte postoje?''), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije (''Srbija ima pametnija/važnija posla!'') pa sve do otvorenog satanizovanja (''Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!''). Ne mogavši da nade tačku oslonca van sebe samog, ''BG PRIDE'' kao da je doneo najrazumniju moguću odluku - otkazivanje parade činilo se nužnim, budući da bi se nasilje najverovatnije ponovilo (pretnje su odavno defilovale navijačkim sajtovima), a izostanak šire političke podrške značio bi da je reč o izolovanom incidentu, čiji najdalekosežniji efekti u izrazito homofobično nastrojenom društvu ne bi trajali ni taj jedan dan. U odnosu na 2001. godinu, kada je pokušaj prvog masovnog gej protesta u Srbiji doživeo svoj nasilni epilog, situacija kao da se po pitanju poštovanja ljudskih prava seksualno različitih nije (bitno) promenila. Uprkos mnogim pomacima - prvoj radio-emisiji namenjenoj gej populaciji (''Gejming'' na državnom Radiju 202), nekolicini internet prezentacija (od kojih je najznačajnija gay-serbia.com) i mesečniku ''Dečko'' - čini se da sloboda osvojena u domenu medijskog samoorganizovanja gej populacije (p)ostaje geto koji nema relevantnog uticaja van sopstvenih granica. Iako se glas različitih može čuti, njega kao da gotovo niko ne sluša.

Nad ovakvom situacijom može se do u beskraj lamentirati. Međutim, treba postaviti bar dva pitanja u odnosu na navedeno - prvo, da li je stanje društvenih snaga u Srbiji danas takvo da ipak ne ostavlja nikakav prostor za relevantnu političku intervenciju glede gej prava, i drugo - čemu još Prajd, ukoliko je zaista ostvareno civilno društvo, odnosno nije li baš aktuelna, katastrofalna situacija ključni razlog ZA održavanje parade, iako je, paradoksalno, i glavni kamen spoticanja?

Odgovor na prvo pitanje je i da i ne. DA, zbog toga što očigledno postoje domaće gej organizacije, koje u sinergiji sa evropskim integracijama, između ostalog zahtevaju od zakonodavne vlasti paket antidiskriminativnih zakona tj. upravo ono što će od njih tražiti (ili već traže) npr. OEBS i Evropska unija, kao uslov za dalje uključenje u projekat panevropske porodice koja sve snažnije zahteva i implementaciju tih zakona, odnosno dokaže da se prava seksualnih manjina poštuju i u društvenoj praksi. NE, zato što se trenutno i veoma senzibilne organizacije po pitanju ljudskih prava, a konkretno one koje je trebalo da finansijski podrže Prajd - kao što je Amnesty International - rukovode sopstvenim političkim procenama i logikom prioriteta: nakon kosovske krize nije potrebno dalje destabilizovati Srbiju manifestacijom koja bi bila još jedan trn u oku aktuelnoj konzervativnoj vlasti do čije nam je stabilnosti, zbog šire stabilnosti regiona, ipak stalo, uprkos njenoj izrazito desnoj orijentaciji. (Ostaje, doduše nejasno opravdanje liste prioriteta, odnosno obrazloženje zašto je jedan prioritet ispred drugog, i daleko važnije, ko ima legitimitet da za drugog uspostavlja i nameće listu prioriteta). Prvo, dakle, ide stabilna Srbija, a ne Srbija na rubu novog rata, pa tek onda, verovatno negde na kraju, gej prava. Takvo rezonovanje pogrešno je, jer ne računa na povezanost redukcije homofobije i nacionalizma u oba smera - iz vida se ispušta da tolerancija u prvoj, seksualnoj oblasti veoma pogoduje smirivanju strasti u drugoj, nacionalnoj, jer diskriminacija uvek-već ima isti apstraktni objekat, tj. Drugog (ma ko on konkretno bio - Albanac, musliman, peder, itd.), fiktivnu tvorevinu ispunjenu negativnim predrasudama, a ne faktima. Takođe, računa se da je neophodni preduslov razvoja gej prava stabilizacija situacije na širem politickom nivou, što se pokazalo netačnim baš u slučaju Srbije - nasilje na prvoj gej paradi dogodilo se u ''demokratskom sistemu'' DOS-a, nakon petooktobarske ''revolucije'' (koja je navodno zahtevala preobražaj ''narodske'' u građansku svest), kao što je i sam gej pokret artikulisan ranih devedestih, pod ''staklenim zvonom'' Miloševićevog režima. Celina stabilnosti društvenog sistema ne može se apstraktno realizovati, a da se konkretno ne realizuje u svim njegovim delovima, možda najpre u onom ''najškakljivijem'', u domenu liberalizacije (homo)seksualnih odnosa. Primer Hrvatske kao da govori u prilog upravo toj tezi - u Zagrebu je ove godine održan treći po redu gej Prajd dok, istovremeno, zapadni susedi dobijaju zeleno svetlo za integraciju u Evropsku uniju, između ostalog i zbog postignutog napretka u poštovanju ljudskih prava. Ostaje takođe nejasno zašto se raznovrsna, pa i gej prava, ne mogu razvijati sinhrono sa drugim aspektima potrebnim za društvenu stabilizaciju, odnosno da li opsesivno odlaganje bavljenja statusom istopolno orijentisanih predstavlja simptom hronične subverzije normalnog funkcionisanja sistema, budući da takav stav održava diskriminaciju, pa tako, posledično, i proizvodi odgovor u vidu građanskog protesta, kakav Prajd svakako jeste.

Rešenje druge dileme vrlo je jednostavno - sada je pravo vreme za gej paradu, jer gej prava nisu ostvarena, naprotiv, a jedini način da budu realizovana jeste da se sama gej populacija (uz podršku liberalnih krugova) za njih i izbori. Naime, svako ostvarenje određenog stepena građanskih prava uvek se dešava kroz borbu ugrožene populacije, ono ne ''pada sa neba'' benevolencijom privilegovane većine, već se ''otima'' permanentnim društvenim angažmanom. Teza o tome da je ''suviše rano'' podrazumeva da će se u nekom trenutku situacija sama od sebe poboljšati do tačke u kojoj Prajd može da protekne mirno i bez incidenata, ali nije najjasnije ko ili šta dovodi do takvog stanja. Ne zanemarujući uticaj međunarodnih institucija, kao ni pop-kulture koja svakako doprinosi vidljivosti (u Srbiji su se, po tom pitanju, na istoj, afirmativnoj strani našli ''konkurenti'' - PINK i B92) te privikavanju na homoseksualnu egzistenciju, ostaje kao jedina mogućnost da se upravo posredstvom društvenog angažmana - od kojih je parada najvidljiviji, ako ne i najvažniji događaj - stigne do punog priznavanja građanske subjektivnosti seksualno različitih. Kada to bude u potpunosti ostvareno, Prajd više neće imati nikakvog smisla - on se ne može realizovati, a da ne bude upravo tim ostvarenjem istovremeno i ukinut. (Što je na Zapadu već slučaj - Prajd je ''tamo daleko'' karnevalska manifestacija koja nema istaknuto političku dimenziju, već pre komercijalno-zabavnu). Do tada, gej parada (i druge aktivnosti usmerene ka emancipaciji pedera i lezbejki) je nužna kao sredstvo istorijske borbe bez koga će uvek biti ''suviše rano'', jer će poštovanje ljudskih prava istopolno orijentisanih građana i građanki uvek biti izrazito loše.

Šta, u svetlu prethodnih razmatranja, ostaje gej pokretu u Srbiji, odnosno kako da se Prajd 2005. zaista i dogodi, uprkos homofobičnim izjavama čak i ''najdemokratskijeg'' predsedničkog kandidata Borisa Tadića o tome kako on ne podžava gej brakove jer stoji na strani ''proživotnih politika''? Pre svega, iskustvo 2001. godine fokusiralo je pažnju pokreta ka unutrašnjim uslovima mogućnosti realizacije parade, odnosno učinilo je jasnim da je potrebno skup dobro obezbediti, da se nasilje ne bi ponovilo, odnosno da ne bi, u simboličkom smislu, od ekscesa 2001. bilo napravljeno pravilo za svaku buduću paradu, uvek nužno okončanu u krvi učesnika. Iz vida je, ovog puta, ispuštena mogućnost direktnog uplitanja međunarodnih političkih faktora (spoljni momenat), koji će paradi uskratiti finansijsku pomoć, jer predstavlja navodnu pretnju za stabilnost Srbije na ''staklenim nožicama'' tranzicije. Kada se takva mogućnost uzme u obzir, ostaju dve mogućnosti - kooperacija sa drugim nacionalnim gej organizacijama koje već godinama unazad organizuju parade ponosa (jer ne zavise direktno od tokova politike na evropskom nivou) i kojima prava homoseksualaca po definiciji jesu prioritet, kao i pronalaženje domaćih donatora, željnih da podrže takav aktivizam (kao što je bio slučaj u zapadnim zemljama na početku borbe za gej prava sedamdesetih godina prošlog veka). Stapanjem dva pola - minimiziranjem negativnih efekata globalne politike i poštovanjem lokalnih specifičnosti mesta izvođenja ove planetarne manifestacije - stići će se do uspešne realizacije Prajda, kada sama gej populacija (kroz izdanak svojih politički angažovanih pojedinaca i grupa), odluči da se promišljeno, u skladu sa prethodnim iskustvima, za osporavana prava uglavnom samostalno izbori.

Do tada, uzimajući u obzir stepen postojeće homofobije i svih diskriminativnih posledica (od kojih je fizičko nasilje samo najdrastičniji vid), za Prajd nikada nije rano. Naprotiv, on tragično kasni već nekoliko decenija.

Dušan Maljković

Preporučujemo: