Kako se u eri globalnog kapitalizma univerzum Kapitala može povezati sa oblikom nacionalne države? Ta je veza verovatno najbolje izražena u formi "autokolonizacije": kada je funkcionisanje Kapitala neposredno i multinacionalno, u igri više nije standardna opozicija između metropole koja kolonizuje i zemalja koje su kolonizovane; neka globalna kompanija, tako reći, preseca pupčanu vrpcu kojom je bila vezana za majku-naciju i zemlju svog porekla uzima kao puku teritoriju koju treba kolonizovati. Upravo je to ono što tako uznemirava patriotski orijentisane desničare populiste, od Le Pena do Bjukenena: činjenica da novi multinacionalisti imaju potpuno isto držanje prema francuskoj ili američkoj lokalnoj populaciji kao prema stanovnicima Meksika, Brazila ili Tajvana. Zar u ovom autoreferentnom preokretu današnjeg globalnog kapitalizma, koji, nakon nacionalnog kapitalizma i njegove internacionalističke/kolonijalističke faze, funkcioniše kao nekakva "negacija negacije", nema neke poetične pravde? U početku (naravno, idealnom), imamo kapitalizam koji se razvija u granicama nacionalne države, praćen internacionalnom trgovinom (razmenom između suverenih nacionalnih država); nakon toga, sledi odnos kolonizacije, u kome kolonizujuca zemlja sebi podređuje i eksploatiše (ekonomski, politički, kulturno) kolonizovanu zemlju; finalni moment ovog procesa predstavlja paradoks kolonizacije u kome postoje samo kolonije, ne i kolonizovane zemlje - kolonizujuća sila više nije oličena u nekoj nacionalnoj državi, već u nekoj globanoj kompaniji. Dugoročnije gledano, mi više nećemo samo nositi majice banana republika, već ćemo živeti u banana republikama.

I, jasno je, idealni oblik ideologije ovog globalnog kapitalizma jeste upravo multikulturalizam, držanje koje, iz neke šuplje, globalne perspektive, svaku lokalnu kulturu tretira onako kako kolonizator tretira one koje je kolonizovao - kao "domoroce" čije obićaje treba pažljivo proučiti i "ispoštovati". To, pak, znači: odnos između tradicionalnog imperijalističkog kolonijalizma i globalne, kapitalističke autokolonijalizacije u potpunosti je jednak odnosu između zapadnog kulturnog imperijalizma i multikulturalizma - u istoj meri u kojoj globalni kapitalizam počiva na paradoksu kolonizacije bez kolonizatorske metropole nacionalne države, multikulturalizam počiva na tutorskoj, evropocentričnoj distanci i/ili poštovanju lokalnih kultura bez uporišta u vlastitoj kulturi. Drugim rečima, multikulturalizam je negirana, inverzna, auto-referentna forma rasizma, "rasizam s distancom" - on "poštuje" identitet Drugog, poimajuci Drugog kao svojom voljom zatvorenu, "autentičnu" zajednicu prema kojoj on/ona održava distancu, što mu/joj omogucuje univerzalnost pozicije koju zauzima. Multikulturalizam je rasizam koji svoju sopstvenu poziciju lišava svakog pozitivnog sadržaja (multikulturalista nije direktni rasista; on/ona Drugome ne suprotstavlja neke partikularne vrednosti vlastite kulture); on/ona, uprkos tome, zadržava tu poziciju kao privilegovanu praznu tačku univerzalnosti, sa koje se druge partikularne kulture na pravi način mogu ocenjivati (ili potcenjivati) - respekt multikulturaliste za specifičnost Drugog predstavlja modus afirmacije vlastite superiornosti.
Iz ugla postmarksističkog, antiesencijalističkog poimanja politike kao polja hegemonske borbe kojoj nedostaju unapred ustanovljena pravila, potrebna za definisanje njenih parametara, lako je odbaciti koncept "logike Kapitala" uz obrazloženje da on predstavlja recidiv starog esencijalističkog stanovišta: ne da se prelaz sa standardnog kulturalnog imperijalizma na tolerantniji multikulturalizam, uz svu njegovu otvorenost prema obilju hibridnih etničkih, polnih i drugih identiteta, ne može svesti na ideološko-kulturnu posledicu ekonomskog procesa, već on upravo predstavlja rezultat duge i teške političko-kulturne borbe, čiji konacni ishod nipošto nije bio zajemčen apriornim koordinatama "logike Kapitala"... Odsudno je, međutim, to da se ova borba za politizaciju i potvrdu višestrukih etničkih, polnih i drugih identiteta oduvek odvijala na pozadini jedne nevidljive, no stoga ništa manje nesavladive zapreke: globalni kapitalistički sistem mogao je da se koristi dobitima postmoderne politike identiteta sve dotle dok nije remetio regularnu cirkulaciju Kapitala - onog časa kada bi neka politička intervencija tome postala pretnjom, elaborirani set mera isključivanja namah bi je uklonio.

Kako stoji sa krajnje očiglednim kontrargumentom po kome je neutralnost multikulturaliste lažna, budući da njegova/njena pozicija precutno privileguje evropocentričke sadržaje? Način zaključivanja ovde je ispravan, ali je ono zasnovano na pogrešnoj pretpostavci. Određena kulturna pozadina ili poreklo koji uvek pružaju potporu univerzalnoj, multikulturalističkoj poziciji ne predstavlja "istinu" te pozicije, skrivenu pod krinkom univerzalnosti ("multikulturalistički univerzalizam je zapravo evropocentričan..."), već upravo suprotno: mrlja određenog porekla je fantazmatični paravan koji prikriva činjenicu da je subjekt već sasvim "lišen porekla", odnosno, da je prava pozicija na kojoj on stoji upravo prazni prostor univerzalnosti. (...) Pravi užas nije sadržan u partikularnom sadržaju, skrivenom pod univerzalnošću globalnog Kapitala, već pre u činjenici da je Kapital delotvorno jedna anonimna, globalna mašina koja slepo ide svojim tokom; to jest, da zapravo ne postoji nikakav određeni Tajni činilac koji je animira. Užas nije (partikularno živi) duh u (univerzalno mrtvoj) mašini, već (mrtvo univerzalna) mašina u samom srcu svakog (partikularnog živog) duha. Treba, dakle, izvesti zaključak da problematika multikulturalizma (hibridna koegzistencija različitih kulturnih života-svetova) koja se danas nameće, predstavlja oblik pojavljivanja opozita, razorne prisutnosti kapitalizma kao globalnog svetskog sistema: ona svedoči o homogenizaciji bez presedana današnjeg sveta.

U stvari, čini se kao da je, budući da nam horizont socijalne imaginacije više ne dopušta da mislimo o konačnom nestanku kapitalizma - pošto, moglo bi se reći, svako prećutno prihvata da je kapitalizam tu da ostane - kritička energija našla oduška u borbi za kulturne razlike, koja bazičnu homogenost kapitalističkog svetskog sistema ostavlja netaknutu. Pa tako mi sada vodimo naše PC bitke za prava etničkih manjina, gej i lezbijki, različitih životnih stilova i tako dalje, dok kapitalizam sprovodi svoj trijumfalni marš - a današnja kritička teorija, zaodevena u "studije kulture", na sebe preuzima vrhunski oblik službe neometenom razvoju kapitalizma, aktivnim participiranjem u ideološkim naporima da se njegova razorna prisutnost učini nevidljivom: u dominantnom diskursu postmodernog "kulturnog kriticizma", samo spominjanje kapitalizma kao svetskog sistema preti optužbama za "esencijalizam", "fundamentalizam" itd. Cena ove depolitizacije ekonomije jeste to da je i sam domen politike na izvestan način postao depolitizovan: prava politička borba transformisana je u kulturnu borbu za priznanje marginalnih identiteta i toleranciju razlika.

Lažnost elitističkog multikulturalističkog liberalizma nahodi se u tenziji između forme i sadržaja, koja je već bila karakteristična i za prvi veliki ideološki projekt tolerantnog univerzalizma, projekt Slobodne masonerije: masonska doktrina (univerzalno bratstvo svih ljudi utemeljeno na svetlu razuma) otvoreno se sudara sa sopstvenom formom izražavanja i organizacije (tajno društvo koje podrazumeva ritualne inicijacije); odnosno, upravo sama forma izražavanja i artikulacije Slobodne masonerije opovrgava pozitivnu doktrinu. Strogo homološki, savremeno "politički korektno", liberalno držanje koje sebe percipira tako kao da prevazilazi ograničenja sopstvenog etničkog identiteta ("građanin sveta" koji nije usidren ni u jednoj određenoj etničkoj zajednici), funkcioniše unutar sopstvenog društva, kao uski, elitistički kružok više srednje klase koji se jasno suprotstavlja većini običnih ljudi, omraženih zbog toga što su zahvaceni tim uskim etničkim granicama ili granicama njihove zajednice. Nije otuda čudno što je liberalna, multikulturalistička tolerancija zapretena u začaranom krugu odveć velikih i neodoljivih ustupaka partikularnosti kulturi Drugog:

S jedne stane, ona toleriše Drugog u meri u kojoj to nije realni Drugi, već neki aseptični Drugi premoderne, ekološke mudrosti, fascinantnih obreda, itd. - onoga časa kada se u koštac hvatamo sa realnim Drugim (recimo, klitoridektomije, žena koje su nagnane na nošenje vela, mučenja neprijatelja do smrti...), sa načinima na koje Drugi reguliše specifičnost svoje jouissance, tolerancija prestaje. Isti oni multikulturalisti koji se suprotstavljaju evropocentrizmu takođe se, po pravilu, suprotstavljaju i smrtnoj kazni, odbacujući je kao ostatak primitivnih, varvarskih običaja osvete - njihov prikriveni evropocentrizam ovde postaje vidljiv (čitava njihova argumentacija protiv smrtne kazne strogo je "evropocentrična", budući da podrazumeva liberalna shvatanja ljudskog digniteta i kazne, te se oslanja na evolutivnu shemu koja polazi od primitivnih, nasilnih društava i skončava u modernim, tolerantnim društvima koji su u stanju da prevaziđu princip osvete).

S druge strane, tolerantni liberal multikulturalista će ponekad tolerisati čak i najbrutalnija kršenja ljudskih prava, ili će, u najmanju ruku, biti nevoljan da ih osudi, strahujući od optužbe da Drugome nameće vlastite vrednosti. Prisećam se, iz vremena sopstvene mladosti, studenata maoista, koji su propovedali i sprovodili "seksualnu revoluciju"; kada im je bilo ukazano da se u Kini, tokom maoističke kulturne revolucije, podrazumevao ekstremno "represivni" stav prema seksualnosti, oni su spremno odgovarali da u njihovom svetu - životu seksualnost ima potpuno drugačiju ulogu, te da ne treba da im namećemo naše standarde "represivnog" - njihov stav prema seksualnosti deluje "represivno" samo po zapadnim standardima... Zar se danas ne susrećemo sa istim stanovištem kada nas multikulturalisti upozoravaju da Drugome ne namećemo svoj evropocentristički koncept univerzalnih ljudskih prava? Štaviše, zar glasnogovornici samog multinacionalnog Kapitala ne evociraju često ovaj tip lažne "tolerancije", u cilju legitimisanja činjenice da je "biznis na prvom mestu"?

Ključna tačka je u tvrđenju komplementarnosti ovih suvišaka, ovog odveć mnogo i ne dovoljno: ako prvi stav nije u stanju da shvati specifičnu kulturnu jouissance, koju, u praksi druge kulture koje nama deluje surovo i varvarski, čak i "žrtva" može da otkrije (žrtve klitoridekotomije taj način često percipriraju kao vid zadobijanja pravog ženskog digniteta), drugi stav ne uspeva da shvati činjenicu da je Drugi u sebi podeljen - pripadnici druge kulture, ne samo da se ne poistovećuju nužno sa njenim običajima, već prema njima mogu zauzeti distancu ili se protiv njih pobuniti - u takvim slučajevima, upućivanje na "zapadno" shvatanje univerzalnih ljudskih pava može da posluži kao katalizator koji pokreće autentični protest protiv prinuda vlastite kulture. Drugim rečima, nema te srećne sredine između "previše" i "nedovoljno"; pa tako, kada nas, u očajničkom nastojanju da odgovori na našu kritiku, multikulturalista zapita: "šta god da učinim, pogrešno je - ili sam odveć tolerantna prema nepravdi koja je učinjena Drugom, ili Drugom namećem svoje sopstvene vrednosti - pa šta hoćete da uradim?", naš bi odgovor trebalo da glasi: "Ništa! Sve dotle dok ostaješ pri svojim pogrešnim pretpostavkama, ne možeš ništa da učiniš!". Liberalni multikulturalista nikako ne uspeva da primeti da je svaka od kultura koja je uključena u projekt "komunikacije" zahvaćena svojim vlastitim antagonizmom koji je sputava u potpunom "postojanju onim što jeste" - jedina autentična komunikacija oličena je u "solidarnosti u zajedničkoj borbi", u otkriću da je moja pat-pozicija ista ona u kojoj se nalazi i Drugi.

Da li to znači da se rešenje nalazi u priznavanju "hibridne" naravi svakog identiteta? Lako je uzdizati hibridnost postmodernog, migrirajućeg subjekta, koji lebdi slobodno između različitih kulturalnih sfera, ne bivajući zapreten nekim posebnim etničkim korenima. Ovde su, nažalost, kondenzovana dva potpuno različita sociopolitička nivoa: s jedne strane je kosmopolita, akademsko lice iz više ili više srednje klase, koji uvek poseduje odgovarajuću vizu za prelaz preko granica bez ikakvih problema, u svrhu sprovođenja svog (finansijskog, akademskog...) biznisa, i koji stoga može da "uživa u razlikama"; s druge strane je siromašni (e)migrant, radnik, koga je siromaštvo ili (etničko, religijsko) nasilje nagnalo da napusti svoj dom, za koga slavljena "hibridnost" označava vrlo opipljivo traumatsko iskustvo nemogućnosti da se negde "skrasi" i legalizuje svoj status, subjekt za koga prelaženje granice i porodično okupljanje može biti veoma uznemirujuće iskustvo koje zahteva veliki napor. Oduzimanje mogućnosti tradicionalnog načina života, za tog drugog subjekta predstavlja traumatični šok koji destabilizuje čitavu njegovu egzistenciju - njemu reći da treba da uživa u hibridnosti i nedostatku fiksiranog identiteta svoje svakidašnjice, da je njegova egzistencija migrantska, u-sebi-nikada-identična itd., podrazumeva isti cinizam koji je na delu u (populazirovanoj verziji) Delezovog i Gatarijevog slavljenja šizo-subjekta, čija rizomatična, razmrvljena egzistencija razara paranoični "proto-fašistički" zaštitni oklop fiksiranog identiteta: ono što je za tog drugog subjekta iskustvo vrhunske patnje i očaja, stigma isključenja, nemogućnosti učešća u zbivanjima vlastite zajednice, to se - iz perspektive eksternog, "normalnog" i sasvim prilagođenog postmodernog teoretičara - uzdiže kao krajnja potvrda subverzivne želeće mašine...

Sa engleskog prevela Adriana Zaharijević

+ Preporučujemo: