Iako,
politički gledano, pripadaju čvrstoj desnici i ideološki su najbliži
“Obrazu”, skinhedsi uglavnom nisu simpatizeri nijedne političke
stranke što je, između ostalog, i posledica njihovog dubokog uverenja
u postojanje globalne zavere gde konce svetske politike vuku uglavnom
“Jevreji, masoni, muslimani, velike banke i firme, i organizovani
kriminal”
Kada čujete da je pre nekoliko
dana rulja razularenih skinhedsa bez ikakvog razloga napala i pretukla
mladića koji je sa prijateljima prolazio kroz “Mali Taš”,
nekako je logično da se zapitate - ko su uopšte oni koji su predmet
njihove mržnje? Jer ovo besmisleno nasilje se ne uklapa u generalnu
sliku domaćih skinhedsa koji tradicionalno mrze Rome (što je imalo jezivu
kulminaciju ubistvom maloletnog Dušana Jovanovića pre nekoliko godina),
zatim homoseksualce (epizoda sa krvavim razbijanjem gej parade pre dve
godine), crnce (pre pola godine je pretučen Beograđanin i njegova tamnoputa
žena, inače Kanađanka), Jevreje (pre tri meseca su nacističkim parolama
ižvrljali tablu Jevrejske opštine u Kikindi), i posebno Jevreje fotoreportere
sa kontroverznim ratnim fotografijama (neredi na srpskoj turneji izložbe
“Krv i med” Rona Haviva). Momak s početka teksta em je belac,
em ničim nije isprovocirao ovu skinheds družinu, a sam kaže da mu se
čini “da su čekali da bilo ko naiđe”. Kakve to veze ima
sa njihovom zvaničnom ideologijom? Ili im ona u stvari toliko i ne treba.
Koliko zaista ima skinhedsa kod
nas, ne može tačno da se utvrdi, ali iako verovatno nisu mnogobrojni
(nekoliko stotina), svojim agresivnim ponašanjem privlače veliku pažnju
javnosti. Kod nas su se prvi put pojavili krajem osamdesetih, a njihova
popularnost među mladima uglavnom je bila pojačana tokom devedesetih
kada su političke okolnosti naročito bile plodne za razvoj ovakvih ekstremnih
potkulturnih grupa. Centri su bili Beograd i Novi Sad, a vremenom su
se skinhedsi pojavili i u manjim gradovima kao što su Bajina Bašta,
Jagodina, Niš, Lazarevac. Njihovo prisustvo je raširenije u severoistočnim
delovima zemlje gde postoje različite nacionalnosti.
Socijalni psiholozi pojavu skinhedsa
tumačili su kao posledicu krize vrednosnog sistema, ličnog i društvenog,
a pripadnost ovakvoj grupi kao jedan od načina nalaženja identiteta,
prevazilaženja frustriranosti i kanalisanja agresije. Ideja o rasnoj
premoći tokom devedesetih našla je plodno tle u političkoj klimi koja
je raspirivala ideju o nacionalnoj izuzetnosti, a mnogi skinhedsi učestvovali
su u “Belim orlovima” i formacijama Srpskog četničkog pokreta.
Sada, posle izvesnog političkog otrežnjenja i poraza ideje o srpskoj
premoći, domaći skinsi imaju nov kurs koji podrazumeva neku vrstu političke
apatije (odriču se i Šešelja u koga su se razočarali) i insistiranje,
pre svega na rasnoj a ne nacionalnoj pripadnosti, pa sledstveno tome,
smatraju da su “Srbi, Crnogorci i Hrvati jedan narod, tj. slovenski
i evropski narod koji mora da se ujedini u borbi protiv muslimana i
drugih neevropskih uljeza”.
Prepoznati skinhedse nije teško,
jer su uglavnom uniformisani i obuveni u cokule (uglavnom martinke),
nose farmerke ili vojničke pantalone i spitfajer jakne i vole da se
kreću u grupama. Obrijanih su glava i skloni su tetovažama. Iako se
kao specifična potkulturna grupa definišu uglavnom preko onoga što (ili
koga) mrze, među malobrojnim stvarima koje vole su fudbal, pivo, lokalni
dragstor, a od muzičkih grupa “Direktori”, “Ritam
nereda”, “Šaht”. Kultni film je “ID”.
Preuzimaju neonacističku ikonografiju i jedan od glavnih simbola im
je kukasti krst.
Ako zanemarimo trendovske skinhedse
koji se definišu kao ljubitelji “Oi!” podvrste panka i koji
od skinhedsa preuzimaju stil odevanja (što je neretko samo jedna od
adolescentskih faza u želji da se pripada nekoj grupi), daleko su interesantniji
politički angažovani skinhedsi (uglavnom ultradesničarske, pravoslavne
orijentacije) kao i navijači FK “Rad” (smatra se da trećinu
navijača “United force”-a čine skinhedsi). Da se ove dve
grupe prilično preklapaju, pokazuje i činjenica da se na jednom domaćem
sajtu koji je posvećen skinheds pokretu, mogu naći i rasporedi i rezultati
fudbalskih utakmica (a na istom mestu se može pročitati i zanimljiv
podatak da je košarka “neevropski sport koji promoviše crnčuge”).
Kako objašnjava dr Radomir Đorđević,
autor knjige “Vreme skinhedsa”, po svojoj sociološkoj definiciji,
skinhedsi pripadaju potkulturno-kontrakulturnim grupama mladih koji
se svojim izgledom i ponašanjem razlikuju od nekih zvaničnih stavova
opšte kulture. “Socijalna struktura je heterogena, ima ih i iz
siromašnih i iz dobrostojećih porodica. To važi i za godište, jer većinu
čine adolescenti i njihov bunt je uvek u prvim redovima, ali iza njih
često stoje stariji, čak ljudi u tridesetim koji su neretko ideolozi
ovakvih pokreta”, dodaje Đorđević.
I koja je ideologija skinhedsa?
Prošle godine stanovnici Niša i Beograda imali su prilike da se sa njom
malo bliže upoznaju jer su po ulicama osvanuli proglasi “Patriotskog
dela srpske omladine skinhedsa” kojima se objašnjava građanstvu
da “skinhedsi nisu obične pivopije i mrzitelji kako ih mediji
predstavljaju, niti produkt Zapada, već omladina koja zastupa interese
zdrave srpske zajednice”.
Njihov program, u stvari, ne odudara
mnogo od onoga što zastupaju skinhedsi diljem sveta (“borba za
opstanak bele rase i povratak rasnog ponosa”) ali ipak ima nešto
i od lokalpatriotskog kolorita (zahtevaju “preporod srpske porodice,
porast nataliteta srpskog naroda, jedinstvo srpskih zemalja i povratak
oduzetih teritorija”, a bore se protiv “novog svetskog poretka
i njegovih lažnih vrednosti, NATO okupacije srpskog Kosova, šiptarskih
terorista, homoseksualaca, narkomana, verskih sekti i islamskih fundamentalista”).
Iako, politički gledano, pripadaju
čvrstoj desnici i ideološki su najbliži “Obrazu”, skinhedsi
uglavnom nisu simpatizeri nijedne političke stranke, što je između ostalog,
i posledica njihovog dubokog uverenja u postojanje globalne zavere gde
konce svetske politike vuku uglavnom “Jevreji, masoni, muslimani,
velike banke i firme, i organizovani kriminal”. “Očigledno
je da perverzne bande, koje vladaju svetom, žele biti sigurne da ko
god dođe na vlast u Srbiji, našem narodu se neće dobro pisati. Svi političari
i sve političke stranke su pogubne po nas”, smatra jedan skinheds.
Na prethodnim izborima za predsednika Srbije, skinhedsi su se zato pomalo
nevoljno opredelili za Šešelja, jer “treba izabrati najmanje od
ponuđenog zla”. Pravo političko rešenje bilo bi da “pravi
rodoljubi dođu na vlast te da temeljno očiste našu izuzetno zagađenu
otadžbinu od sveg neevropskog užasa” (gde pored Cigana, Turaka,
Jevreja, Kineza, muslimana i Šiptara, obavezno pominju i Indijance).
Ipak, u ostvarenje toga čak i oni sami duboko sumnjaju.
Njihovi politički idoli su Radovan
Karadžić i Ratko Mladić, ali za razliku od uobičajene desničarske glorifikacije
ovih haških optuženika, skinhedsi ih percipiraju ne samo kao srpske
heroje, već pre svega evropske, jer su se borili protiv muslimana (Hrvate
ne spominju). Pomenuti verovatno nisu ni svesni vlastitih zasluga u
pogledu rasne čistote evropskih zemalja.
Prema rečima prof. dr Radomira
Đorđevića, razlika između domaćih i stranih skinhedsa je najizraženija
u odnosu prema religiji: “Naši skinhedsi pokušavaju da razviju
svoju ideologiju na četničko-ljotićevskoj misiji, što podrazumeva i
dodvoravanje Crkvi, a neretko čak pokušavaju i da se upišu na Bogoslovski
fakultet. Taj jako izražen nacionalni i religiozni stav dosta ih čini
bliskim drugim ultradesničarskim organizacijama, a istovremeno ih razlikuje
od svetskih skinheds pokreta koji uglavnom počivaju samo na rasnim razlikama,
a njihovi pripadnici su u proseku manje obrazovani i slabije politički
angažovani od naših.”
Ipak, odnos prema religiji nije
isti u svim frakcijama skinheds pokreta kod nas. Na sajtu koji je najverovatnije
Internet okupljalište pripadnika i simpatizera skinheds organizacije
“Krv i čast” (ime su dobili po internacionalnom skinheds
listu “Blood and honour”), hrišćanstvo se odbacuje kao jedna
“mazohistička religija jer promoviše neke od najperverznijih ideja,
kao, na primer, da volimo svoje neprijatelje ili da okrenemo drugi obraz”.
Slično se ocenjuju i vrednosti kao što je pacifizam, tolerancija i jednakost,
što su, u stvari, “sumanute gluposti” koje nam uglavnom
poturaju “mediji koji rade na sluđivanju srpskog naroda”.
Na istom sajtu među brojnim pseudoantropološkim
i pseudosociološkim analizama u kojima se raspiruje i opravdava mržnja
prema svima koje oni nazivaju nimoidskim rasama ili “mundovima”,
može se naći i tekst “Ciganski užas” gde se detaljno i uz
brojne primere razvija rasistička argumentacija protiv Roma. Između
ostalog, navodi se i da su u Srbiji medvedi gotovo istrebljeni i da
ih trenutno ima svega tridesetak. Razlog za to su, prema autoru teksta,
Romi, koji ih koriste za potrebe “mečkarenja”. Ostatak argumentacije
je u sličnom duhu.
JELENA VUKOTIĆ
NIN 2003
Kako su nastali
Pokret skinhedsa formiran je krajem šezdesetih godina u radničkim
četvrtima istočnog Londona. Skinhedsi su u početku poticali iz
nižih slojeva i lumpenproleterskih porodica. Njihov svakodnevni
izgled koji se zasnivao na radničkoj odeći, teškim kožnim čizmama
debelog đona i kratko ošišanoj ili obrijanoj glavi isticao je
muževan i agresivan izgled koji je bio stilski potpuno suprotan
hipi imidžu dugokose “dece cveća”. Tu razliku je potcrtavao
i izrazito rasistički stav i maltretiranje doseljenika, uglavnom
Pakistanaca i Azijata, koji su im navodno otimali poslove. U početku
slušaju crnačku muziku s Jamajke i Kariba, uglavnom ska i rege.
Tek početkom sedamdesetih skinhedsi svoju mržnju usmeravaju i
prema pripadnicima druge i treće generacije crnih doseljenika.
Pojavu buntovničkog pank
pokreta mnogi skinhedsi prihvataju sa oduševljenjem i masovno
prihvataju pank struju “Oi!”. U isto vreme dolazi
i do razdvajanja unutar skinheds pokreta, na one koji su protiv
rasne diskriminacije (“šarpovci” i prokomunistički
“crveni skinsi”) i na ultradesničarske skinhedse na
koje utiče nacistička ideologija od koje preuzimaju pozdrave i
simbole.
Osamdesetih godina i kasnije,
skinheds revolucija počinje da se širi i po kontinentu. U Nemačkoj,
naciskinsi usmeravaju svoj rasizam protiv turskih doseljenika,
u Rusiji prema Čečenima i Avganistancima, u zemljama istočne Evrope
uglavnom prema Romima, a u zemljama bivše SFRJ naciju koju treba
mrzeti nije bilo teško naći.
|
Koga sve mrze
Pored već uobičajenih rasističkih stavova i netolerancije prema
raznim verskim grupama, seksualnim manjinama i gotovo svim marginalcima,
skinhedsi kritikuju i razne društvene i kulturne pojave koje smatraju
za neprikladne, kao i javne ličnosti koje ne služe za primer.
Tako na primer, preziru modnu industriju (“koju kontrolišu
pervertiti, naročito pederi”), mrze feminizam, ne odobravaju
letovanja u Turskoj (“koja organizuju muslimani zaposleni
u turističkim agencijama po nalogu iz svojih džamija”),
zgroženi su nad domaćom kinematografijom koja promoviše “neevropsku
kulturu i vrednosti” (“Zona Zamfirova”, “Bela
mačka, crni mačor”, “Ko to tamo peva”, “Skupljači
perja”, itd.), preziru FEST (“sumanuti festival perverznih
užasa koji promoviše bolesni pacifizam, toleranciju, Jevreje i
homoseksualce”), ništa bolje mišljenje nemaju ni o BITEF-u,
a u srpske izrode ubrajaju pre svega Natašu Kandić, Biljanu Kovačević-Vučo,
Petra Lukovića, Teofila Pančića. Tu se, međutim, još nalaze i
Milan St. Protić (“izdaje se za desničara i pravog Srbina
ali su ga školovali američki cionisti, a beogradski muftija mu
je kućni prijatelj”), Biljana Srbljanović (podržala gej
paradu), Radmila Hrustanović (rešava stambeno pitanje Romima)
ali i Milutin Petrović (loše predstavljanje Srba u filmovima)
i Luna Lu (dekadentna).
|
|