Daleko od kumova, svadbe i bidermajera

STATUS

Ovo nije priča za srčane bolesnike. A ni za decu. Ove grupe su, naime, prema proceni 'Ultraša' - navijača Crvene zvezde, ugroženi slojevi kad je reč o uticaju internet strana 'Pedersko - lezbejskih' gadosti koje mi ne želimo u našoj zemlji'. A budući da će ovo biti tema iz iste grupe 'bljuvotina', autorkai 'navijač ' Zvezde prihvata upozorenje I zbog svoje savesti moli sve koji bi eventualno naprečac umrli posle teksta, da ove strane zaobiđu ili još bolje, bace novine u staru hartiju. Osim ako se aritmija ne aktivira i kad su u vidokrugu tamnoputi skupljači papira. E tu već ni doktor ne pomaže.
Dakle u igri ostaju samo 'jaki želuci' i oni dovoljno znatiželjni da se zapitaju kako izgleda venčanje dva muškarca ili dve žene i da li je to uopšte moguće? Ko je tu nevesta, a ko mladoženja, a ko kome prvi stavlja burmu i da li matičar čita prigodan tekst Duška Radovića? Šta se dešava kad matičar kaže: 'Poljubite mladu?' I dok neki misle da je ovo filmski zaplet, GL populacija (gej muškarci i lezbejke) može samo bolno da iskrivi usta, jer je pomenutu situaciji teško zamisliti i u nekoj obećanoj zemlji, a kamoli Srbiji.
Zato istopolni brak daleko od kumova, svadbe i bidermajera. A o deci i da ne govorimo. Ipak svakodnevna 'laička' komunikacija kao prvu asocijaciju na homoseksualni 'brak' izdvaja decu, što se da objasniti ili namernim potpaljivanjem vatre ili neznalačkim poistovećivanjem braka u tradicionalnom smislu i registorvanja istopolnog partnerstva. Na toj, i te kako izraženoj razlici isistiraju i gej aktivisti jer u domaćem zakonodavstvu ne postoji ni istopolno partnerstvo, a homoseksualni brak i da ne pominjemo. I zato je normalno da vam jedan sagovornik 'novinarski neozbiljnih, besmislenih i neosmišljenih pitanja', kulturno pokaže vrata. Autorizacija se podrazumeva.
Iz perspective nordijskih zemalja, registorvano partnerstvo je zakon priznato zajedništvo dveju osoba koje predvida odreden korpus prava i dužnosti kao kod osoba u heteroseksualnom braku, sa izuzetkom prava na usvajanje, crkveno venčanje i besplatne bolničke usluge veštačkog osemenjavanja. Pod tim zakonskim priznavanjem različitosti najčešće se podrazumeva socijalno osiguranje, nasleđivanje, zajednička imovina i poreske olakšice.
Naravno rešenja se razlikuju od zemlje do zemlje. Od članica Evropske unije u tome su najdalje otišle Holandija i Belgija dozvoljavajući homoseksualnim parovima da se venčaju pod istim uslovima kao i heteroseksualci. Danska, Finska i Švedska takođe poseduju zakon o registrovanom partnerstvu kao i Francuska i Nemačka, ali sa suženim spektrom 'bračnih prava'. Austrija, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg i Španija ne uvažavaju istopolno partnerstva na državnom nivou. Ni u Velikoj Britaniji ne postoji istopolna registracija, ali je britanski ministar odbrane najavio da ce gej i lezbejski partneri britanskih vojnika u ratu protiv Iraka, dobiti pravo na penziju kao da su supruge, u slučaju da njihov partner pogine u ratu.
U članku 'Registrovano partnerstvo kao neophodna civilna opcija i deo feminističke agende' (časopis za feminističku teoriju 'Ženske studije', br. 7, 1997) dr Zorica Mršević ističe da je osnovna razlika između registrovanog partnerstva evropskog tipa i bračne zajednice, pravo na decu, tj. 'da se ostvari roditeljstvo, odnosno dođe do dece veštačkim osemenjavanjem, usvajanjem, ostvarivanjem sudskog dodeljivanja starateljstva nad sopstvenom decom ili decom svojih partnera'. Osim ovoga, registracija je 'teritorijalno' ograničena jer važi samo u državi čiji zakoni to odobravaju i odnosi se samo na njene državljane. Prosto rečeno, to znači da dva gej Srbina na turističkom proputovanju kroz Holandiju ne mogu tamo i da se 'uzmu'.
'Reč je o minimalnim pravima, ali opet ključnim kako bi te dve osobe dokazivale da nisu dva stranca koja žive zajdeno. U najbanalnijim slučajevima to se pokazuje kao smisleno ako je jedna osoba u bolnici i dozvoljavaju samo rodbini da je poseti, njen partner(ka) pred zakonom je niko i ništa. Nema pravo da je poseti, a recimo žive već deset godina zajedno', kaže za Status Atila Kovač, urednik časopisa Dečko. Priznajući da za takav slučaj kod nas nije čuo (a i ko bi se usudio da kaže 'ja došao da vidim momka' i tako 'zarazi pederlukom celo odeljenje' - ironična primedba autora), Kovač navodi primer devojke koja je dobila u nasledstvo od svoje majke stan, a majka pošto je saznala da je ćerka lezbejka hoće taj stan da joj oduzme.
Da su sve malo vrti oko 'ekonomije' dokazuje praksa. Tako holandski zakoni omogućavaju homoseksualcima koji žive u registrovanom pertnerstvu pravo na partnerovu penziju, socijalno osiguranje preko partnera, kompletna uzajamna nasledna lična i porodična prava i pravo na alimentaciju u slučaju raskida. U nekim američkim gradovima poznatim po toleranciji prema homoseksualcima, pandan registrovanom partnerstvu je 'domaće partnerstvo'. 'U sedištu državnog Univerziteta Mičigen, En Arboru, registrovani partneri imaju povlastice kao što je zdravstveno i stomatološko osiguranje, iznajmljivanje stanova u posebnim naseljima namenjenim bračnim parovima, po povlašćenim cenama, znatno nižim od onih u gradu', navodi Zorica Mršević.
A u tome, naravno profitira država. U američkom Ajova Sitiju postupak registracije je i više nego jednostavan. Administrativnoj kancelariji, obe osobe potpišu formular i plate 30 dolara, I posle tri radna dana, dobiju deklaraciju o tome da je među njima sklopljeno registrovano partnerstvo. Isto tako se 'razvode', piše dr Zorica Mrševič. Da li bi naši penzioneri 'glasali' za istopolno partnerstvo, kad bi znali da to uvečava penzijski fond? 'I homoseksualci plačaju porez ovoj državi kao i svi drugi građani. i zato očekujemo da imamo ista prava', kategoričan je Kovač. Možda zvuci neverovatno, ali se dešava i da se heteroseksualci 'grebu' o pravo na istopolno partnerstvo. Koordinator 'Queeria' LGBT radne grupe Predrag Azdejković pominje 'slučaj' našeg momka koji je otišao u Australiju, a da bi povukao i druga sa sobom i dobili 'papire', registruju se kao par. A obojica heteroseksualci.
Šalu na stranu, 'srpsko pitanje' je mnogo složenije od poreza uvećanja državnog budžeta. Za sve one koji konstantno imaju kratak spoj u pamćenju kad je reč o homoseksualcima, podsećamo na ishod parade iz juna 2001. Taj put od 'Ua, pederi' u najboljem slučaju, do priznate autonomije i prava na izbor je kao na najteža kompjuterska igrica sa svim mogućim živim i neživim preprekama. I pozivanje na Rezoluciju evropske zajednice o gej i lezbejskim pravima iz 1994. ili na Amsterdamski ugovor, član 13, izgleda ima smisla samo za one kojih se direktno tiče. Zato je i medijska kampanja Queerie iz 2001. 'Legalizacija istopolnih veza' imala drugi cilj od proklamovanog. Još je tražena i legalizacija brakova, kako kaže Azdejković, po principu 'tražiš više, da dobiješ manje'. 'Naš zahtev je bio motivisan željom da razdrmamo društvo i ostvarimo vidljivost GLBT populacije. A bila je ogromna jer nije bilo medija koji nije nešto o tome rekao. Još uđeš u prevoz i čuješ penzionere kako komentarišu: 'Jesi li čuo za gej brakove?' Predrag Azdejković dodaje da ništa precizno nisu istakli u okviru tog zajteva, jer u to vreme nisu imali pravni tim. U martu iste godine kampanja biva prekinuta kad je grupa skinhedsa upala u prostorije Socijaldemokratske unije i pretukla članove SD omladine.
Svi sagovornici podvlače da registrovano partnersvo nije trenutno najbitnija stvar, i da treba raditi na smanjenju homofobije i povećanju vidljivosti GL populacije u društvu. U internet prepisci, niška Lambda, Centar za promociju i unapredivanje LGBT prava odgovara da trenutno 'od partnerstva imaju urgentnije probleme, kao što je prebijanje, otvorena diskriminacija na ulici i u medijima…' Ko bi smeo da se registruje u opštini, da tamo piše taj i taj živi zajedno na toj i toj adresi, sa tim i tim telefonom, upitao se Azdejković aludirajući na neprihvaćenost homoseksualnosti u domaćem okuruženju. 'Insistiranje' na istopolnom partnerstvu bila je udica bačena u javnost, a koja je za cilj imala jedino da se o tome, ako ništa drugo, bar priča, po ceni da to 'kompetentni faktori' okarakterišu i kao skandal, bolest, davolja posla ili nezapanćenu drskost vrednu motke. Zato je, i svako negativno mišljenje na račun GL prava, i više nego odradilo posao razbilo je iluzije da su svi Srbi razbacane muškarčine, sve Srpkinje fine i naivne, i 'da to kod nas ne može da bude'. Na pitanje kakve su aktivnosti GL organizacija na popravljanju imidža homoseksualaca, Azdejković sumira da 'veličina' akcija najviše zavisi od novca jer GL organizacije nisu posebno zanimljive donatorima. 'Ovde je potrebna malo veća kampanja da bi se institucije uključile. Ovako mi možemo samo sa pretpostavimo da je u pojedinačnim glavama došlo do preispitivanja i premene stava, ali ni to ne možemo da proverimo jer treba naći marketinšku agenciju koja će istraživanje uraditi besplatno, na bazi sponzorstva'. U vezi sa institucijama, u nedostatku prostora sugerišemo da pogledate četiri predloga za novi Ustav Srbije i ponuđena rešenja za seksualnu diskriminaciju. I da zagolica, dajemo naslov podglavlja: 'izdvojeno mišljenje dr Zorice Radović i dr Slobodana Samardžića u vezi sa zabranom diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije'. Stav je ovih predlagača da samo ako se seksualni izbor zadrži u sferi privatnosti, pojedinac ne može doći u situaciju da trpi posledice diskriminacije. Dali to znači: zatvori se ti lepo u sobu, pa tamo radi šta god hoćeš?
Iz tih 'pedersko-strejt' sukoba sigurno profitiraju mladi debateri. Demokratska rasprava puna neočekivanih obrta njima donosi britku pamer i još oštriji jezik, a društvu utehu da posle srgumenta 'ako vlada privatizuje šećerane i cementare, zašto onda ne privatizovati i najintimniju, najličniju od svih institucija, 'brak', nijedna Srbenda neće promeniti vaspitne mere od kojih će kukavnom 'predlagaču' presesti i šećer i Crvenka, i Beočin, i grčka retorika. Zato je možda samo trač da ce jednu studentsku debatu o Gejrili (igra reči gej - gerila = razbucati isto tako studenti - navijači Rada. Lepo je Orvel govorio: 'Svi smo mi jednaki, samo su svinje malo jednakije'.

Ivana Petrović