Beiträge zur Untersuchung der heterosexuellen Ehe als möglicher Form der sozialen Pathologie in Serbien am Anfang des einundzwanzigsten Jahrhunderts (nur auf serbisch)

TREĆINA ŽENA U SRBIJI TRPI NASILJE PARTNERA

Pakao u "toplom porodičnom gnezdu"
Iskustvo ženskih nevladinih organizacija govori da je nasilje "treći partner" u vezi dvoje ljudi od početka zajedničkog života

Ona je zavisna, nesamostalna, uplašena, bez osećanja samopouzdanja, ali sa snažnim ambivalentnim odnosom prema nasilniku, sa kojim ostaje u braku zato što nije u stanju da se sama brine o sebi ili deci. Mrzi ga, ali je na određeni emotivni način vezana za njega. Želi razvod, ali se plaši da će trpeti još veće nasilje ako bude pokrenula brakorazvodnu parnicu. Red nasilja - red nežnosti, recept je za kolač koji joj on godinama priprema sprečavajući je da razreši dilemu - razvesti se ili ne.

Ovim rečima portret despota i žrtve slika dr Stanislava Otašević, osnivač Autonomnog ženskog centra, u kome 2000 žena, koje su rešile da izađu iz začaranog kruga nasilja, godišnje dobije psihološku i pravnu pomoć. Ova brojka donekle se slaže sa procenom Viktimološkog društva Srbije, koja glasi da svaka treća žena trpi nasilje ali da ga tek svaka sedma - prijavljuje. Nasilje je - sve češće upozoravaju stručnjaci u čiji opis posla spada psihopatologija svakodnevnog života - postala moneta za komunikaciju u velikom broju porodica a mediji su najčešće u prilici da zabeleže samo najbizarnije i najekstremnije "porodične priče".

Primenjivati zakone

Zbog toga je ova nevladina organizacija odlučila da u okviru ovogodišnje međunarodne kampanje "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama", koja traje od 25. novembra do 16. decembra, promoviše član 118a Krivičnog zakona Srbije koji definiše i sankcioniše krivično delo - nasilje u porodici. Umesto odgovora na pitanje - zašto je potrebna medijska promocija ovog člana zakona, najbolje govore spotovi koji se ovih dana vrte na mnogim televizijama i u kojima jedno dete prepričava scene iz svog komšiluka rečima: "Kada je Peđa slavio dvadeseti rođendan tetka Nena je prvo metlom lupala u plafon a onda je zvala miliciju. A kada komšija Popović tuče svoju ženu i ona jako plače, moja baka pojača televizor i kaže: "A šta mi tu možemo?". Dr Stanislava Otašević objašnjava da su upravo ovi spotovi, koji verno preslikavaju scene iz života, ilustracija teze da nije dovoljno imati dobre zakone već i da ih treba promovisati i primenjivati.

"Razlozi zbog kojih najveći broj žena ostaje u braku sa despotom obično su saveti tipa "razvod je sramota", "zadatak žene je da čuva brak", "i ja sam trpela agresiju tvog oca da bih tebe izvela na put". A na put kojim se izvode deca - žrtve ili svedoci porodičnog nasilja, obično vodi u brak sa agresivnim supružnikom. Osim toga, naše iskustvo govori da se nasilje nad onim ženama koje su rešile da prijave partnera, nakon intervencije policije, pogoršava. Zbog toga žene gube poverenje u institucije sistema", objašnjava naša sagovornica.

Psiholozi koji rade sa žrtvama nasilja tvrde da je agresija "treći partner" u vezi između dvoje ljudi praktično od prvog dana (ne braka, već zabavljanja). Oni nasilje često porede sa grudvom koja se godinama kotrlja da bi vremenom dobila intenzitet i obim lavine a za nasilnika tvrde da suptilno i sistematski izoluje svoju "žrtvu" od svih osoba kojima se može požaliti i od kojih može zatražiti savet ili pomoć - pre svega od razvedenih prijateljica koje su živi dokaz teze da je bolji dobar razvod nego loš brak.

Hronično nasilje

- Naše iskustvo govori da žene veoma dugo trpe agresiju partnera - između 7 i 40 godina. Hronično nasilje "topi" samopoštovanje žene i, umesto da razmišlja o tome kako da se odvoji od nasilnika, ona razvija mehanizme kako da mu se skloni sa očiju. Nasilje ima svoj mehanizam nastanka i obično mu prethodi tzv. psihološko nasilje - vređanje, omalovažavanje, povišena tenzija... Preko prvog šamara i batina obično se olako prelazi a da bi rane manje "bolele" nasilnik se beskrajno izvinjava, donosi poklone i radi ono što nije radio u zenitu zaljubljenosti. Rečju, počinje da igra ulogu "Dr Džekil i Mr Hajd" s tim što su periodi nasilja sve duži a vreme trajanja "medenog meseca" sve kraće. Polako, nasilje postaje dominantan oblik "komunikacije" između partnera - priča dr Otašević.

Naša sagovornica kategorički tvrdi da deca u ovakvoj zajednici uvek trpe - bilo da su žrtve ili svedoci porodičnog nasilja, zbog čega izgovor "neću da se razvedem zbog dece" nema nikakvo psihološko opravdanje. A u prilog tezi da se agresivnost kao "štafetna palica" prenosi kroz generacije govori i statistika da nasilje u 75 odsto slučajeva čine roditelji koji su i sami bili zlostavljani u detinjstvu i da žene agresora najčešće trpe nasilje od "pelena", odnosno od oca.

Katarina Đorđević

Za dalje čitanje >>