TIRANA, 24. septembra 2002. (Beta) - Baškim Arapi popio je 17. avgusta 2002. otrov i samo nekoliko sati docnije umro u jednoj bolnici u Tirani, glavnom gradu Albanije. Kraj njegove postelje bio je jedino njegov partner sa kojim je Arapi živeo 12 godina. Na sahrani se okupilo svega nekoliko ljudi. Nijedan član najbliže porodice niti rođak nije došao da oda poštu preminulom. Umro je napušten i prezren od većine albanskog društva. Samo zato što je bio predsednik Udruženja homoseksualaca Albanije.

"Stanovništvo u Albaniji je izrazito antihomoseksualno nastrojeno. Poslednje ankete javnog mnjenja pokazuju da nas ogromna većina građana vidi kao bolesne ljude. Ako se javno deklarišemo kao homoseksualci, ne možemo da dobijemo pristojan posao, odrekne nas se porodica. Samo Albanci znaju kako je teško kada te se odrekne cela porodica", kaže Naser Almalek, sekretar Udruženja homoseksualaca. On je jedan od retkih članova te organizacije koji sme otvoreno i pod punim imenom da priča za medije.

Udruženje homoseksualaca pokušalo je da dostojno sahrani Arapija. "Pokušali smo da sami nešto priredimo. Organizovali smo bdenje u prijateljevoj kući, u skladu sa našom tradicijom. Prikupili smo nešto novca, uz pomoć prijatelja iz Italije i organizovali sahranu", kaže Almelek. Dok priča, opušteno stoji u baru "La Volja" u blizini centra Tirane. Ima oko 30 godina i arapskog je porekla. Zubar je i diplomirao je u Prištini, na Kosovu. Njegova kosa je crna, sveže ofarbana. Ne plaši se da odmeri svakog muškarca u baru. Trg ispred bara je prepun mladića u koje zamišljeno gleda.

Almelek ne želi da navede mesta gde se okupljaju homoseksualci u Tirani. Plaši se da će ugroziti njihovu bezbednost, jer se dešavalo da budu premlaćeni ukoliko se otkrije na kojim lokacijama se okupljaju. Obično su to parkovi u koje homoseksualni parovi dolaze isključivo noću.

Almalek kaže da se homoseksualci u Tirani služe određenim šiframa kako bi se prepoznavali i dogovarali sastanke. Međutim, zbog bezbednosti ne želi da pokaže nijedan. "Porodice naših članova obično ne žele da znaju šta njihovi sinovi rade. Ako homoseksualci svoju seksualnost drže u tajnosti, iza zidova, uglavnom je sve u redu. Porodice ih se ne odriču. Međutim, čim neko javno kaže da je gej, porodica ga odbacuje. To je ogroman pritisak. Arapi nije mogao da ga izdrži. Zbog toga se i ubio", pojašnjava Almalek situaciju u kojoj se nalazi albanska gej populacija.

Ali, u nevladinim organizacijama koje se bave ljudskim pravima u Albaniji kažu da su albanski mladići često spremni da zloupotrebe Udruženje homoseksualaca kako bi iz zemlje pobegli u inostranstvo. Almalek potvrđuje da je bilo takvih problema. "Pre izvesnog vremena, trebalo je da prisustvujemo jednoj značajnoj manifestaciji gej udruženja u SAD. Troškovi putovanja i smeštaja su bili plaćeni, ali bilo je zaista teško dobiti američke vize. Razlog je bio jasan: naši članovi su mladi ljudi i postojala je velika verovatnoća da će neki od njih odlučiti da ostane u Americi. Ovaj slučaj pokazuje da je kredibilitet naše organizacije umanjen među diplomatskim predstavnicima u Tirani", zaključuje on.

Sumnje koje stižu iz nevladinih organizacija najrečitije potvrđuje Arip Selimi, nekadašnji fudbaler kluba "Partizani" iz Tirane. Nije mogao da pronađe angažman u inostranstvu, a nije želeo da ostane u Albaniji. Želja da ode u inostranstvo bila je glavni razlog da se učlani u Udruženje homoseksualaca. "Nisam imao izbora", kaže uz osmeh Selimi, dok opušteno sedi u jednom baru u Tirani. U Albaniji je na odmoru, a poseduje albanski i pasoš jos jedne zemlje.

"Ako hoćete da napustite ovu zemlju, morate biti spremni na sve. I ja nisam bio jedini koji je uradio ovako nešto", kaže on. Selimi je preko Udruženja homoseksualaca dobio poziv jednog stranog gej udruženja. Tako je i dobio vizu. Ne želi da priča o svom članstvu u Udruženju homoseksualaca. Samo se smeši i menja temu naručujući novu turu pića. "Šta ćete, teška su vremena ovde u Albaniji. Treba se odlučiti - ponos ili viza. To nije lak izbor", komentariše Selimijevu odluku Almalek.

Udruženje homoseksualaca ima 30 aktivnih članova i oko 200 aktivista, a na razgovor sa novinarima pristao je jedino Almalek. O položaju homoseksualaca u Albaniji govori i činjenica da je do 1995. godine homoseksualnost bila tretirana kao zločin. Član 137. Krivičnog zakona je predviđao kaznu i do 10 godina zatvora za one za koje se utvrdi da su homoseksualci.

Član Krivičnog zakona koji je predviđao zatvorske kazne za homoseksualce izmenjen je u junu 1995. godine, neposredno pre nego što je zvanično registrovano Udruženje homoseksualaca. "Naša najveća pobeda desila se u januaru 1995. godine kada je parlament legalizovao homoseksualne veze. Zakon sada predviđa kazne samo u slučaju prinudnih homoseksualnih odnosa i onih koji uključuju maloletnike", kaže Almalek.

Pojedini članovi Udruženja albanskih homoseksualaca dobili su i međunarodna priznanja za svoj rad. "Naša zajednica u Albaniji je najveće međunarodno priznanje dobila 1995. godine kada je Genc Dž, jedan od naših članova, dobio 'Filip di Suco' nagradu za ljudska prava u Vašingtonu", priseća se Almalek. Međutim, njegovo lice dobija setnu grimasu dok priznaje da je i Genc Dž. nakon toga odlučio da ostane u inostranstvu. "To je bio veliki korak nazad za Udruženje i to je motivisalo brojne mladiće da slede njegov primer. Ali, to se više ne dešava", kaže Almalek.

Beta Novinska Agencija