"Šta će vam brakovi?", pitao je heteroseksualac.
"A šta će vama?", odgovorila je lezbejka.


Dijalog iz podnaslova zabeležen je na prvoj konferenciji posvećenoj tretmanu seksualnih manjina u Srbiji, održanoj od 21. do 23. januara prošle godine - ispostavilo se tada da se sve akademske rasprave o problemu homoseksualnih brakova na kraju svedu upravo na argumentaciju o onome "što mi imamo a vi nemate" i obrnuto. Ovih dana o istom problemu izjašnjavaju se političari, teoretičari, pravnici, sveštenici, estradne zvezde, dijalozi izmedju zainteresovane i nezainteresovane strane sve više liče upravo na gorenavedeni primer, ali za naše prilike dovoljno je zanimljivo već to što su svi, od Jelene Karleuše, preko učesnika u uličnim anketama, do ministara priznali da u Srbiji postoje "strejteri" i oni koji to nisu.

Povod je bilo saopštenje LesBiGay radne grupe Socijaldemokratske omladine, Queeria, u kome se apeluje na "aktuelnu vlast da se priključi talasu ozakonjivanja homoseksualnih brakova koji je zahvatio celu Evropsku zajednicu i republike bivše Jugoslavije". U saopštenju se još navodi da je "brak osnovno ljudsko pravo koje ne bi smelo da zaobilazi homoseksualce/ke i biseksualce/ke", da se osnova za tako nešto nalazi u povelji Ujedinjenih nacija i Ustavu Jugoslavije u kome piše da nijedan gradjanin ne sme biti diskriminisan ni po kom osnovu, a izražena je i nada da će se "jugoslovenske vlasti priključiti demokratskim zemljama sveta koje su rešile ovaj problem". Takvih zemalja već ima dosta, s tim što se ipak ne radi o braku u tradicionalnom smislu reči, već o registrovanoj vanbračnoj zajednici u kojoj partneri imaju ista prava kao da su u braku.

EVROPSKA ISKUSTVA:
Danska je još 1989. ozakonila partnerstvo izmedju osoba istog pola, da bi posle toga slični zakoni bili usvojeni i u Holandiji, Norveškoj, Islandu, Švedskoj, Finskoj, Belgiji, Nemačkoj, Madjarskoj, a na lokalnom nivou u nekim španskim i italijanskim gradovima. U Francuskoj je 1998. usvojen Pakt društvene solidarnosti koji predvidja zakonsko priznanje ma kakvog nevenčanog para, bez obzira da li se radi o emotivnoj vezi ili nekim drugim zajednicama - sve nevenčane osobe (partneri, rodjaci ili prijatelji) koje žive zajedno imaju ista socijalna i fiskalna prava koja imaju i venčani parovi, s tim što to ipak nije legalizacija gej braka. Zanimljiv primer predstavljaju Portugalija i Velika Britanija, u kojima homoseksualna partnerstva još nisu legalizovana, ali koje pružaju izvesne povlastice ovakvim parovima. Naime, prema britanskom zakonu, svako ko dokaže da je četiri godine proveo u homoseksualnoj vezi sa Britancem/Britankom, stiče pravo na državljanstvo - što nije slučaj sa onima koji su isto toliko proveli u braku. S druge strane, ukoliko dokažete da ste proveli više od dve godine u homoseksualnoj zajednici sa državljaninom Portugalije, stičete stalno pravo boravka u toj zemlji.  Medjutim, dok se oko mogućnosti da osobe istog pola žive u registrovanoj zajednici više praktično niko ne spori, malo je zemalja koje blagonaklono gledaju na mogućnost da ovi parovi usvoje decu - u Danskoj i u Islandu to je dozvoljeno samo u nekim slučajevima, dok će jedino u Holandiji  pravo usvajanja uskoro biti zagarantovano svim homoseksualnim parovima (zakon je usvojen, a u aprilu stupa na snagu). Osim nemogućnosti za usvajanje dece, ovakvi brakovi, odnosno zajednice, razlikuju se od heteroseksualnih po tome što "važe" samo u zemlji u kojoj su sklopljeni - čak i holandske zajednice, koje će biti najbliže tradicionalnom shvatanju braka, neće biti priznate van teritorije te zemlje.   

Ono na šta gej organizacije često skreću pažnju jeste rezolucija Evropskog parlamenta usvojena 1998. godine, koja zabranjuje seksualnu diskriminaciju - zahvaljujući toj rezoluciji, status Kipra, Rumunije i Austrije, čiji su zakoni zadržali neke sporne odredbe u vezi sa homoseksualnošću, bio je više nego sporan (u slučaju Rumunije, koja još nije promenila te odredbe, položaj u Evropskoj zajednici i dalje je diskutabilan). Vodjene tudjim iskustvima, i bivše republike SFRJ priključile su se trendu ukidanja seksualne diskriminacije - u Sloveniji je još 1998. usvojen zakon koji zabranjuje diskriminaciju na radnom mestu i prilikom zapošljavanja, a u Hrvatskoj se čeka samo usvajanje već pripremljenog zakona koji će legalizovati homoseksualne zajednice.

NAŠE ISKUSTVO:
Inicijativa za legalizaciju homoseksualnih zajednica kod nas pre svih ostalih pitanja povlači pitanje "odgovarajućeg trenutka" - čak i oni koji tvrde da "nemaju ništa protiv homoseksualaca" smatraju da je u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše, problem bilo kakvih bračnih i vanbračnih zajednica poslednja stvar kojom treba da se bavimo.

 "Zašto to pitanje baš sad? A zašto da ne? Individualno opredeljenje svakog čoveka je da odredi šta mu je primarno - nama je izjednačavanje elementarnih ljudskih prava primarna stvar. Uostalom, forsiranje hijerarhije prioriteta takodje je vid nasilja", kaže za "Vreme" Dušan Maljković, dugogodišnji gej aktivista i jedan od pokretača kampanje protiv homofobije. On ipak ističe da je pitanje prava homoseksualaca, kao problem na čijem rešavanju insistira Evropska zajednica, u vezi sa onim što je primarno za većinu ljudi: "Bez rešavanja tog problema, nema ni ulaska u Evropu, odnosno nema ekonomskog progresa kome Srbija sada teži". Uslovljenost integracije rešavanjem pitanja seksualne diskriminacije naglašava i dr Zorica Mršević iz Centra za pravna istraživanja Instituta društvenih nauka - po njenim rečima, kretanje ka demokratizaciji podrazumeva da je prioritet sve što se tiče ljudskih prava: "Evropska unija propisuje ''paket'' zakonskih odredbi o ljudskim pravima, s tim što se o pojedinačnim delovima tog paketa ne raspravlja. Moraš da uzmeš sve. Deo paketa je i mnogo veća zaštita žena i seksualnih manjina. Naša sredina jednostavno će morati da menja navike i da prihvati mnogo toga".

Cini se da će upravo navike, tj. njihova promena biti najveći problem - čak i ukoliko Srbija (na ovaj ili onaj način prinudjena) pristane da ''proguta'' zakon koji bi ozvaničio homoseksualne zajednice. Situacija je trenutno ovakva: savremena srpska gej populacija okuplja se u "svojim" klubovima,  komunicira pre svega putem interneta kao "anonimnog medija", krije svoja seksualna opredeljenja čak i od porodice i živi praktično u ilegali. S jedne strane uzrok za tu situaciju je patrijarhalizam - homoseksualnost se u većem delu sveta, ne samo kod nas, smatra pojavom koja direktno narušava instituciju još neprikosnovene porodice kao "osnovne ćelije društva", odnosno pojavom koja je socijalno neprihvatljiva. Nezaobilazan faktor je i crkva, koja homoseksualnost tretira kao bolest: "Po volji božijoj stvoren je čovek, odnosno muško i žensko. Sve ostalo su deformacije čije su posledice loše, a uzrok tek treba utvrditi. Srpska pravoslavna crkva smatra da su ljudi prinudjeni na život sa takvim deformacijama tužni i da im je u duši teško. Njih treba poštovati, ali im treba i pomagati i lečiti ih. Nikako ne treba dozvoliti da se te deformacije razvijaju", kaže ovih dana protojerej Ljubodrag Petrović ("Blic news"). Političari do sada uglavnom nisu javno iznosili svoje stavove o homoseksualizmu, ali su ga povremeno pominjali - istina u specifičnom kontekstu. Bivši režim izjednačavao je tako homoseksualce sa stranim plaćenicima, sektašima i ostalim više nego nepoželjnim kategorijama  - Politika ekspres 5. januara 2000. tvrdi za jednu od gej organizacija da je "koristila novac od raznih fondova iz inostranstva i bila ulaznica za razne sekte koje vode specijalni rat protiv naše zemlje". 

TEORIJA I PRAKSA:
Kad se sve to uzme u obzir, kad se dakle ima u vidu da se na homoseksualnost u Srbiji gleda kao na mentalno-socijalnu (pa i političku) deformaciju, postavlja se pitanje zašto se Queeria kao pokretač inicijative za legalizaciju homoseksualnih zajednica nije prvo angažovala na "pripremi terena" ili bar iznela neki manje upadljiv zahtev u vezi s pravima gej populacije. Istina, kao jedan od ciljeva kampanje navodi se i "upoznavanje javnosti o postojanju homoseksualaca i biseksualaca i njihovoj potrebi da budu tretirani kao podjednako vredne osobe" - planirano je da u svim većim gradovima budu postavljeni bilbordi, a da u novinama budu štampane reklamne poruke. Teoretski, sve je u redu - praktično, postaviće se pitanje kako ubediti komšinicu koja vas je do juče popreko gledala ukoliko ste se držali za ruke s pripadnikom/com suprotnog pola, da bi bilo sasvim normalno i da ste zaljubljeni u pripadnika/cu istog? Jer, čak i ukoliko bude zakonski dozvoljeno da pripadnici istog pola žive u nekoj vrsti bračne zajednice, ostaće problem svakodnevnog funkcionisanja u sredini koja ni na samu pojavu ne gleda sa razumevanjem. Mr Miodrag Kojadinović, koordinator gej i lezbejske inicijative, ocenjuje u razgovoru za naš list da se upornim insistiranjem na legalizaciji homoseksualnih zajednica "nešto možda može popraviti, ali da to neće drastično uticati na homofobiju" i da je u stvari reč o "pokušaju da se lakiranjem površine popravi stvar". Tea Nikolić, seksolog,  u razgovoru za "Vreme" ističe da je za domaće homoseksualce trenutno vrlo važan  njihov "outcoming", način predstavljanja u društvu: "Za njih je sada bitnije da se potrude da sredina počne da ih prihvata, da se na homoseksualnost ne gleda više kao na nastranost. Tolerantnija atmosfera je potrebnija od zakonske regulative".

Cini se da su toga bili svesni i inicijatori legalizacije homoseksualnih zajednica: "Naš cilj je da to pitanje dospe u javnost. Iako će, zahvaljujući poslanicima iz Socijaldemokratske unije, predlog zakona stići do parlamenta, ne možemo da očekujemo da će biti i prihvaćen. Ono što je bitno je da priča o svemu tome vrši senzibilizaciju ljudi kad su prava homoseksualaca u pitanju", kaže Dušan Maljković. U tom smislu, on ističe da su homoseksualci naročito zahvalni "TV Pinku koji redovno emituje naša saopštenja, kao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja uvek nalazi da se izjasni o nama i na taj način nas populariše". Zašto se, medjutim, u nastojanju da se skrene pažnja na probleme gej populacije, nije zatražilo usvajanje zakona protiv diskriminacije na radnom mestu (slično slovenačkom iskustvu) ili recimo usvajanje zakonske regulative u vezi s načinima udruživanja (homoseksualcima nije zabranjeno udruživanje, ali je od svih udruženja bez problema svojevremeno registrovana samo "Arkadija" - što su nadležni kasnije okvalifikovali kao "grešku")? Odgovarajući na to pitanje, dr Zorica Mršević kaže da ima mnogo toga što je moglo biti zatraženo, a da je zahtev za legalizaciju zajednice verovatno istaknut "kao perjanica", odnosno da se "traži više, da bi se dobilo manje".  

BRAK:
Ipak, ukoliko poslanici u republičkom parlamentu budu sledili svoje evropske kolege, moglo bi se očekivati da naši homoseksualni parovi dobiju skoro identična prava kao heteroseksualni. A poslanici, ovih dana često pitani kako bi se izjasnili o tom zakonu, obično ističu da bi sve bilo prilično komplikovano i da je "prethodno potrebno promeniti niz pravnih akata". "To nije tačno. Naše zakonodavstvo je posebno pogodno za tako nešto. Potrebno je samo pravno izjednačiti bračnu i vanbračnu zajednicu, odnosno treba ispraviti ili dodati samo nekoliko zakonskih članova od po nekoliko reči", kaže dr Mršević. Izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice, heteroseksualcima bi obezbedilo prava koja za sada nemaju ukoliko se nisu venčali, a homoseksualcima bi omogućilo da ostvare neku vrstu "registrovanog partnerstva". Partneri bi uživali poreske olakšice i nasledna prava kao i u braku, a imali bi i ista prava svedočenja na sudu i odlučivanja u slučaju medicinskih intervencija. "Priličan broj ljudi kod nas žive zajedno i nema posebne teškoće - ova sredina je to uglavnom prihvatila. I pravno i sa moralno-ljudske tačke gledišta razumljivo je da članovi takve zajednice imaju ista prava kao i u braku, kao i da ta prava uživaju i homoseksualci", ocenjuje naša sagovornica. Po njenim rečima, to je bitno i zbog toga što za neke ljude, posebno žene, "brak nije udobna kategorija i da je sve više onih koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu".

Upravo oslanjajući se na tu "neudobnost" braka, neki naši sagovornici ističu da na njemu ne bi trebalo insistirati, ni u homoseksualnoj ni u heteroseksualnoj varijanti. "Ljudi homoseksualne orjentacije treba da imaju ista prava kao i heteroseksualci, tako da je njihov zahtev za slobodno sklapanje braka potpuno opravdan. Medjutim, postoji sumnja u brak kao instituciju, koja se i nije pokazala kao najsjajnije rešenje za regulisanje odnosa medju ljudima. Prema najnovijim istraživanjima brak je, medju

mladjim generacijama, počela da zamenjuje "serijska monogamija" (vezivanje dvoje ljudi onoliko koliko im je prijatno zajedno, bez potpisivanja ikakvog ugovora), i u tom smislu ne vidim zašto bi bilo ko insistirao na nečemu sto se nije pokazalo kao sjajno rešenje", kaže Tea Nikolić. Nešto radikalniji stav zastupa mr Miodrag Kojadinović koji ističe da je "protiv homoseksualnih brakova, kao što je i protiv brakova uopšte".

Kako bilo, zainteresovanost beogradskih homoseksualaca za mogućnost da legalno zasnuju zajednicu više je nego očigledna (vidi okvir!). Ukoliko republički parlament usvoji predlog izmene zakona o braku (koji priprema Queeria), oni bi uživali prava koja su im do sada bila osporavana, a čak i ukoliko ih ne bi iskoristili (ukoliko, dakle, ne bi stupili u bilo kakvu zajednicu), taj zakon označio bi početak njihovog ravnopranog tretmana. Medjutim, neophodni uslovi za njihovo normalno funkionisanje jesu i kultivisanje i edukacija svih dokonih komšinica, razočaranih roditelja, zadrtih tradicionalista, i svih ostalih koji bi ako ništa drugo bar popreko gledali na homoseksualne parove (makar oni bili legalno registrovani). Problem je u tome što su u zemlji Srbiji kulitivisanje i edukacija aktivnosti koje dugo traju, troše živce i ne podležu nikakvim zakonima. Ponekad ni zdravom razumu.   

                                                                        Tamara Skrozza

                                                                        Biljana Vasić



LEGALIZACIJA ILI NE
U mini anketi koju je  sprovelo medju beogradskim homoseksualcima, "Vreme" je putem interneta dobilo sledeće odgovore:

Ila (29)
Brakove ove vrste treba legalizovati jer ne reprezentuju nikakvu opasnost i ugrožavanje postojećih heterobrakova kao ni samog društvenog poretka. Po meni to nije nešto oko čije bi se moralne "ispravnosti" zakon pitao već stvar individualnih sloboda i izbora. Cesto se (skoro uvek) gay i lesbo populacija unapred diskriminiše tj. osudjuje i na etičkom i na profesionalnom planu što naravno za posledicu ima regresiju u okviru društvenog sistema, a ne progres kako misli većina.

Ilija (27)
Ja sam apsolutno ZA legalizaciju gay brakova. Jer, ako se dve osobe vole i ako će time zadovoljstvo u njihovoj ljubavi postati veće onda takvu stvar ne treba uskraćivati nikome, pa ni seksualnim manjinama. Neko može reci "Ma šta sad oni hoće? Nek žive zajedno, šta će i brakovi?". A reći tako nešto je bezveze, ali se može čuti vrlo često. Pa zasto se homoseksualci venčavaju?  Deca sigurno nisu najbitniji razlog. Venčavaju se parovi koji ne mogu da imaju decu. OK, mozda zbog para, ali uglavnom iz ljubavi.

Marko (23), student
Ja sam ZA legalizaciju homoseksualnih i lezbejskih brakova, kao i za gay ilezbo usvajanje dece. To bi doprinelo emancipaciji istopolne seksualnosti u našoj zemlji. Postojanje institucije istopolnog braka, a i braka uopšte, treba shvatati kao ljudsko pravo, dakle ja imam pravo da stupam u brak i zasnivam porodicu, i na to niko ne može da me natera, brak je izbor. Legalizacijom bi dali pravo, tj. mogućnost izbora gay ljudima i lezbejkama da stupaju u brakove, ako to žele i smatraju važnim. Postojanje jedne takve institucije ne znači da sad pripadnici i -ce gay\lezbo populacije neizostavno moraju da se  venčavaju. 

Gay (30)
Desetogodišnja izolacija nas je ionako spustila na životinjski nivo, pa bi ovakav zakon doprineo da se dominantan segment kulturnog zivota oslobodi od istrošenog balkanskog mačizma. Izjave čelnika naše crkve povodom legalizacije gay braka samo pokazuju dubinu zaostalosti u kojoj se nalazimo. Treba napomenuti odluku ruske pravoslavne crkve da više ne osuduje ljubav izmedu dva istopolna ljudska stvorenja.Ono sto je jako bitno kod ovog zakona je sigurnost i podrška u sticanju materijalnih dobara. Ako su nam mozgovi otupeli od godina ratovanja rukovodimo se bar ekonomskim segmentom koji nam u ovim godinama bede itekako znači. Nadam se da neće prevladati srpski sindrom "neka i komšiji crkne krava" koji nas je i doveo do ovog stanja.

Gay (27)
Osvrtom na  psihološko-istorijske obrasce heteroseksualnog dela populacije stiče se fikcija da brak daje sigurnost. Ako heteroseksualci vec veruju u to, zašto tu iluziju ne bismo dali i homoseksualnom delu populacije? Ako dve devojke ili dva mladića žele da ozvaniče pred matičarem svoju vezu to je njihova privatna stvar i ne vidim razlog da se bilo ko meša u tu privatnost zabranivši im istu.

JAVNO MNJENJE
U sklopu javne rasprave o legalizaciji homoseksualnih brakova u Hrvatskoj, agencija Metron je za list "Hrvatski obzor" obavila ispitivanje javnog mnjenja na uzorku od 300 punoletnih gradjana. Ispitivanje je obavljeno 1999. godine, a rezultati su pokazali da stepen sumnjičavosti prema svemu što nije baš "strejt" postoji, ali da je tolerantnost ipak zastupljenija. Na pitanje da li bi vam smetalo da vam komšija bude gej,

28 %  ispitanika odgovara pozitivno, a 55,7 %  negativno. 30,3 % ispitanika kaže da bi im smetalo da im je kolega s posla homoseksualac, dok 53,3 % tvrdi da im to ne bi predstavljalo problem. Kad je politika u pitanju, procenti se donekle menjaju: 34,4 % ispitanika smatra da ne bi trebalo da homoseksualac bude kandidat na izborima, dok 49 % tvrdi da im to ne smeta. U sva tri slučaja, neodlučnih je 16,3 %.

U našem slučaju, o nekim aspektima homoseksualnosti izjašnjavaju se uglavnom sami homoseksualci i posetioci njihovih sajtova na internetu. Na sajtu www.gay-serbia.com u novembru 1999. organizovana je anketa u kojoj su ispitanici ocenjivali stepen homofobije u Srbiji: polovina je ocenila da je homofobija ekstremno prisutna, oko trećine da je dominantno prisutna, 20 % ocenilo je da je "prisutna, ali ne ekstremno", dok je samo 3,4 % ispitanika tvrdilo da je nema. Rezultati ankete u kojoj je pitanje bilo zna li vaša porodica da ste gej, u skladu je sa stavovima o zastupljenosti homofobije: 51 % ispitanika kaže da porodica to ne zna i da oni ne bi želeli da sazna, 27,9 % tvrdi da su porodice upoznate, dok 20,4 % najavljuje da će im porodice "saznati uskoro". U okviru trenutnih rasprava o legalizaciji brakova, zanimljivo je prisetiti se očekivanja od novih vlasti. U novembru prošle godine, posetioci sajta izjašnjavali su se o tome da li će političke promene u zemlji pozitivno uticati na razvoj gej i lezbejskih prava: 45 % tvrdilo je da će delimično uticati, 27 % da neće uticati, 23,4 % da će sigurno uticati pozitivno, neodlučnih je bilo 2,7 % , a bilo je čak i negativnih očekivanja – 1,8 %. U prvoj anketi učestvovalo je 145 ispitanika, u drugoj 93, a u trećoj 111.

Na venčanjima, matičari obično čitaju prigodan tekst Duška Radovića, ali je to, kako kaže Mrdja, ipak lična stvar matičara, njegova želja da na neki način oplemeni sam čin. Ukoliko bi venčavao homoseksualni par, on bi pročitao samo ono na šta je obavezan, tekst zakona - ostalo bi mu “delovalo malo čudno”.