Prave žene?

Na osnovu kojih kategorija delimo ljude? Možemo biti različiti, ali svi smo i dalje jednaki. Zar ne?

Otkako je naša draga Pastirica pokrenula inicijativu za seriju tekstova o feminizmu i pitanjima roda, bio sam oduševljen - dugo vremena me ova pitanja zanimaju, i posle razgovora i uvodnog posta, želeo sam da pišem o Džudit Batler, performativnosti roda, kao i njenoj novijoj knjizi Okviri rata. Međutim, za sada se želim pozabaviti diskriminacijom i kategorijama koje (olako) prihvatamo i u njih svrstavamo i razvrstavamo ljude, odnosno:

ZAŠTO SEBI DAJEMO ZA PRAVO DA ODLUČUJEMO U IME DRUGIH?

Ko odlučuje o tome ko su prave žene, pravi muškarci, i na osnovu kojih kategorija?

Pre svega, ne verujem u to da postoje prave stvari u ovom smislu. Jedno je reći ovo je novčanica od deset dinara, i ona je prava - a ovo pored je lažna novčanica. Drugo je upustiti se u raspravu o tome šta je to što predstavlja pravu ženu ili muškarca, šta je to što predstavlja pravo ljudsko biće. Ovo je i mnogo opasnije, i previše se puta završavalo zločinima poput holokausta, aparthejda ili terorisanja samijskog naroda po Skandinaviji, a u ime kvazinauke i rasne biologije...
Ovo je i mnogo opasnije, jer se i dan danas dešava.

Da bi nešto bilo pravo, pre svega mora da bude pravo za nekoga. Čak i kada uzmemo naizgled jednostavne stvari - opet ima razlika koje su uslovljene kulturom, koja je uslovljena mnogim drugim faktorima. Čuven je primer različizih ptica.
Konkretno - kada pomislim PTICA u mojoj glavi je predstavnik pravih ptica golub. Noj ili pingvin su za mene ptice, ali manje prave od goluba ili vrapca, sasvim skrajnute. Dok je, verujem, za nekog eskima možda pingvin upravo asocijacija i primer prave ptice.
Tu je takođe poznat primer sa kitovima, koji su, kako nauka kaže, sisari. Dok su za mene, i u mojoj predstavi (verujem i kod mnogih ljudi) - ribe. Isto važi i za raznorazna povrća-voća poput dinja i lubenica.

Reč pravo, prava, znači autentično, autentična. Svaka ličnost ima jedinstven doživljaj sebe - i to joj daje autentičnost.
U svakom društvu postoje najrazličitije podele - po rasi, izgledu, godinama, polu, rodu i rodnim ulogama... a kriterijumi na osnovu kojih su te podele nastale su stereotipni, i najčešće proizilaze iz predrasuda. Da li ćemo poći od nekakvih bioloških podela, od pola, da li ćemo poći od rodnih uloga i rodnih identiteta... sve je ovo vrlo relativno. I veliki je broj onih koji ne mogu da se uklope u postojeće, stereotipne kategorije.
Postoje situacije kada se osoba rođena u telu muškarca u potpunosti oseća kao žena. Ta osoba ima autentičan doživljaj da jeste žena. Taj doživljaj joj daje pravo da svoju spoljašnost prilagodi svojoj unutrašnjosti. Uostalom, svi mi kroz oblačenje, frizure, pokrete i ponašanje šaljemo poruku, pokazujemo ko smo, i kako sebe doživljavamo. Naš izraz, spoljašnja pojava, je u najvećoj meri pokazatelj našeg unutrašnjeg stanja i doživljaja sebe. Žalosno je kada ljudi zbog različitih stereotipa, predrasuda i mišljenja većine nisu u mogućnosti da se izraze u skladu sa svojim autentičnim doživljajem.

KAKO NASTAJU PROBLEMI?

Realnost je: živimo u 21. veku, u svetu i zemljama koje su multikulturalne, multietničke, pune raznovrsnosti u svakom smislu. U takvom društvu, naša je obaveza da vodimo računa o svojim, i tuđim pravima. Naša prava staju tamo gde gazimo tuđa. I tu konačno dolazimo do onoga zbog čega sam započeo ovaj tekst.

Veliki broj mojih prijatelja je podelio vest da je Željko Joksimović diskriminisao transrodnu osobu.
Joksimović se poziva na pravo na ukus, ali ovde je problem to što nije u pitanju loše pevanje, već izražavanje jedne osobe u skladu sa svojim rodnim identitetom.
Probajmo istu situaciju da zamislimo da je osoba koja se prijavila na takmičenje korisnik ili korisnica kolica. Ili osoba sa drugačijom bojom kože.

Mislim da je fer da se pomenu i ostali članovi žirija koji su super reagovali, pogotovu Kristina Kovač, u situaciji u kojoj se Joksimović krajnje neprimereno ponašao.

Inače, nekada je i ženama bilo zabranjeno da nastupaju u pozorištima...

KAKO TO IZGLEDA U BELOM SVETU, 2 STRANE MEDALJE I LICEMERJE NAŠEG DRUŠTVA

FOTO: The Fashionisto; Andrej Pejić i Jana K; slikani za Turski Vogue

Gotovo svi u Srbiji, a i čitav svet, znaju za Andreja Pejića, kada njegovo ime ukucate u gugl izaći će preko dva miliona i sedam stotina hiljada rezultata.
Ako ste članke o Andreju čitali na srpskom jeziku, sigurno ste videli i komentare, od kojih su mi mnogi dan-danas u najtužnijem i najodvratnijem sećanju.
Uvek mislim i na njegovu majku, Jadranku, koja je još tada, pre dve godine govorila kako joj je Andrej zbog zdravlja zabranio da ove komentare čita.

Ima još jedan šou program o kome se priča, piše i prepisuje - Tvoje lice zvuči poznato.
Srbija je kroz ovaj šou „progutala" rodne transformacije (da to tako nazovemo) kao vid razonode, provuku se naravno patrijarhalni/heteronormativni/"balkanski" komentari, ali sve u svemu - prošlo je.

Prošlo je isto kao što prolazi govor mržnje po našim ulicama, zabranjivanje povorki ponosa, i neslane šale na račun seksualnih manjina voditelja koji je igrom slučaja sada i u žiriju TLZP...

Posle svega ovoga ako prihvatamo osobe koje se zbog šou programa i zabave oblače kao pripadnici drugog pola, zašto nam je toliko teško da prihvatimo one koji to rade kao izraz svog autentičnog rodnog doživljaja?

FOTO: Telegraf

Uz fotografiju komentar: Ne mogu vam opisati kako sam se osećao. U najmanju ruku kao matori transvestit. Mogao sam glavu da razbijem.
Mislite da ovo nije problematičan komentar?
Probajte da zamenite "transvestit" sa "crnac", "Jevrejin", "Srbin"...
Kako vam sada deluje?

Pokušajte da se stavite u kožu neke osobe pre nego što je osudite. Često ljude diskriminišemo samo zato što ne upadaju u našu kategoriju pravih žena, muškaraca, vernika, patriota.... (A ne zaboravite ovo: te kategorije su toliko promenljive i maglovite i složene da ne možemo ni oko voća i povrća da se uskladimo, kamoli oko ljudi!)

Ostaje mi da ovaj tekst posvetim Fifi, kao i svima koji su drugačiji, svima koji su diskriminisani, svima koji se bore protiv diskriminacije i na bilo koji način se zalažu za bolje, inkluzivnije, tolerantnije i lepše društvo. Mnoge od vas znam lično - držite se i ne odustajte!

Nedavno je preminuo jedan veliki čovek koji mi je obeležio život.
Uz pesmu koju je on pisao voleo bih da završim.

Pesmu izvodi Entoni Hegarti, jedan od najdivnijih umetnika za koje znam, a čiji me rodni identitet, ovaj ili onaj, apsolutno ne zanima, jer ne delim ljude po boji kože, polu, seksualnoj orijentaciji, religiji, rodnom identitetu...
Mislim da to niko i ne bi trebalo da radi.

Možemo biti različiti, ali svi smo i dalje jednaki.

*Tekst preuzet sa iSerbia portala uz dozvolu autora