Potrošačke prakse kao merilo "istosti i "različitosti“ (2)

U tekstovima se razmatra uzajamno konstituisanje gej identiteta i potrošačkih praksi u kontekstu beogradske gej scene. Osnovna istraživačka pitanja su kako unutar gej zajednice u Beogradu simultano funkcionišu identifikacijske prakse koje operišu sa idejama „istosti" i „različitosti", i kako se odvija unutrašnja hijerarhizacija gej osoba na osnovu parametra „ukusa", opredmećenog u potrošačkim praksama i preferencijama.

Da biste se uspešno integrisali i pozicionirali u društvenoj zajednici, potrebno je dobro upoznati, a zatim i internalizovati „pravila" u vezi sa izgledom, stilom i ponašanjem, i ovladati načinima „razlikovanja" (Bourdieu, 1984, up. Erdei, 2008: 191-200). Isto važi i za gej zajednicu. Preciznije, potrebno je - uz pomoć znanja o funkcionisanju potrošačkog društva i veštinama demonstriranim kroz potrošačke prakse - izgraditi gej identitet, koji je uvek nešto više od homoseksualne preferencije, podrazumeva veći stepen društvene vidljivosti, aktivno učešće u gej zajednici i uspostavljanje istopolnih romantičnih emotivnih veza (Schofield, Schmidt, 2005; Oakenfull, 2013: 83). Kako ističu Šofild i Šmit (2005), „gej identitet nastaje u tački kada se nečiji homoseksualni identitet aktivno predstavlja drugima i kada se stvara povezanost unutar gej zajednice" (Cass, 1984, u: Haslop et. Al, 1998: 319, nav. prema: Schofield, Schmidt, 2005). U ovom radu ćemo posebnu pažnju posvetiti načinima na koji se gej identitet predstavlja kroz prikazivanje na javnim mestima unutar gej zajednice, u „arenama predstavljanja", u ovom slučaju u jednom beogradskom gej klubu, i među onima koji ta mesta posećuju.

Pitanjem proizvodnje identiteta kroz prakse njegovog predstavljanja bavio se pedesetih godina prošlog veka sociolog Erving Gofman, upošljavajući niz „pozorišno-scenskih" metafora (scena, uloge, nastupi, publika, posmatrači) kako bi opisao načine na koje se pojedinci „predstavljaju u svakodnevnom životu" (Gofman, 2000). Posmatrajući ponašanje kao performativni čin, Gofman je prevazišao razliku između predstavljanja, kao prezentovanja određene slike, i življenog iskustva (Scroeder, Zvick, 2004: 25), i poslužio kao inspiracija kasnijim teoretičarima i teoretičarkama roda, među kojima je svakako najvažnija Džudit Batler (Judith Butler) sa svojom teorijom performativnosti (Batler, 2001, 2010). Razmatrajući koncepte materijalnosti, telesnosti i roda, kao i načine na koje njihovi odnosi uslovljavaju kategorizacijske procese, Dž. Batler je iznela tvrdnju da su telo i rod skopčani u međusobnom konstantnom procesu pregovaranja, pri čemu jedno nikada ne postoji izvan ili pre drugog, već su uvek uključeni u neprekidni proces performiranja, odnosno izvođenja, odigravanja roda kroz telesnu praksu u kojoj odevni predmeti operišu kao alati, ili rodno definišući (gendering) aparati (Batler, 2010; up. Warkander, 2013: 25). Karolin Evans je primenila teoriju performativnosti Džudit Batler kao model u studijama mode, stila i kulture, potvrđujući tezu da se identiteti proizvode kroz činove njihovog (javnog) predstavljanja: „Ja nisam skinhed pre nego što nabavim odeću i ošišam kosu; pre će biti da konstituišem sebe kao skinheda kroz čin odevanja i odgovarajućeg ponašanja", tvrdi Evans, koja takođe smatra da akcije, tela i odevni elementi ko-konstituišu jedno drugo kroz stvaranje stila, proizvodeći izgled kroz spajanje izvesnog broja varijabli (Evans, 1997: 181-182, nav. prema Warkander, 2013: 29-30).

Za procese performativnog kreiranja identiteta od velikog značaja su prostori u kojima se oni dešavaju, takozvane arene reprezentacije. Mnogi autori ističu važnost gej klubova i barova kao prostora unutar kojih je moguće slobodno iskazivati svoje alternativne identitete, eksperimentisati sa odevnim izborima i telesnim ekspresijama, kao „heterotopijskih" i „demokratskih prostora" u kojima se odvija „izvođenje rodnih i seksualnih identiteta" (up. Warkander, 2013; Dimitrov, u ovom zborniku). U ovim procesima samoidentifikacija i prenošenja poruka o sebi drugim članovima zajednice (Cass, 1984, u: Haslop et. Al, 1998: 319, nav. prema: Schofield, Schmidt, 2005), potrošački izbori imaju važnu ulogu. Na primer, prisustvo u gej klubu podrazumeva da sa sobom donesete ne samo svoju seksualnu orijentaciju, već i niz drugih elemenata - određenu frizuru i odeću, kupovanu na prepoznatljivim mestima - onim mestima koja su „u trendu" - što će zajedno, prikazano na za to predviđenom mestu, doprineti oblikovanju i učvršćivanju gej samoidentifikacije. I samo opredeljivanje za to u koji će se klub izaći može se tretirati kao potrošački izbor i, kako pokazuje Slavčo Dimitrov (tekst u ovom zborniku), taj izbor će nam reći nešto o socijalnom položaju i kulturnim preferencijama gej osoba. Dimitrov piše o istoriji beogradske gej klabing scene, i ukazuje na neke od načina na koje se unutar nje u celini, a zatim i unutar samih klubova, iskazivala socijalna i kulturna raslojenost, te kako su oblikovani različiti pod-pod-kulturni identiteti, u vezi sa muzičkim izborima i životnim stilom, posredno i sa sveukupnom stilizacijom izgleda i ulaganjem u to da se on postigne i predstavi. Dimitrov pokazuje da su različiti klubovi okupljali različitu publiku, i da su ona mesta u koje je bilo uloženo više novca i koja su bila bolje dizajnirana, tražila da i publika „uloži više u sebe" što je doprinelo ustanovljavanju hijerarhije ukusa i na njima zasnovanih praksi razlikovanja u gej klubovima, ali i izvan njih. Kako je pokazalo naše istraživanje, stilsku kompetenciju je potrebno demonstrirati ne samo u izgledu, već i u razgovoru o svim pitanjima koja se smatraju važnim najpre za opštu prihvaćenost, a zatim i za zauzimanje određenog mesta u zajednici, što je u našem primeru činjeno u odnosu na odevne izbore, modne marke i načine njihovog kombinovanja. Drugim rečima, ustanovili smo da ispoljavanje sopstvenog „ukusa" i govor o njemu funkcionišu kao sredstvo društvene klasifikacije i pozicioniranja unutar gej zajednice, pošto, kako kaže Burdije, „ukus klasifikuje, a klasifikuje i onog ko klasifikuje" (Bourdieu, 1984: 6, prev. I.E.).

Odevanje, moda i pitanja stila predstavljaju pogodno sredstvo za proizvodnju i predstavljanje (i proizvodnju-kroz-predstavljanje) različitosti. Proizvodnja različitosti se ne dešava samo na osnovu ekonomskih, društvenih i kulturnih parametara, već i na osnovu mnogo bogatijeg repertoara posebnosti koje nastaju višestrukim prelamanjem frakcija ovih većih kategorija. Ipak, odevanje i kreiranje pojavnosti se u izvesnoj meri koriste i kao sredstvo homogenizacije izgleda, naročito u prilikama kada je za pojedince bitno da spoljnim izgledom pokažu da dele kodove zajednice kojoj žele da pripadaju, odnosno da ovladaju kodovima predstavljanja gej identiteta u njegovoj materijalizovanoj formi.

Izložba "Kvir istorija mode: od skrivanja do modne piste" pokazala je dugu istoriju ove veze. Suptilni modni označitelj muške homoseksualnosti krajem 19. veka bila je crvena kravata (devedesetih), početkom 20. veka izbeljena kosa (tridesetih i četrdesetih), da bi tokom sedamdesetih i osamdesetih godina to postali očigledniji označitelji, kao odevni komadi od kožnih traka ("harness"), tvrdi jedna od autorki izložbe Valeri Stil (Musto, 2013). Kejt Šofild i Rut Šmit zabeležile su u svojim istraživanjima postojanje „napetosti između želje da se pripada široj gej zajednici i važnosti da se održi individualna posebnost" (Schofield, Schmidt, 2005).

Ova protivurečnost prisutna je u savremenim konceptualizacijama identiteta, u kojima se naglašava shvatanje identiteta kao dinamične i fleksibilne kategorije, u čijem se proučavanju i objašnjavanju pre svega mora obratiti pažnja na fluidnost i transformaciju identiteta (Moore, 1994: 55-57), i na pitanja njegove unutrašnje heterogenosti. Autori poput Stjuarta Hola predlažu da se umesto starijih pitanja kulture i identiteta koristi pojam identifikacije, kako bi se naglasio njen kapacitet procesa, nečega nezavršenog, uvek „u toku". Identifikacija stoga biva proces artikulacije, zašivanja, nadodređivanja, a ne obuhvatanja (Hall, 1996: 3). Koncept identifikacijskih praksi omogućava da se obuhvati pluralnost i protivurečnost koje obeležavaju odnose pripadanja u savremenom društvu. Kroz naglašavanje situacionog karaktera identitetskih praksi moguće je objasniti kako se u različitim situacijama mogu formulisati različite identitetske prakse (up. van Meijl, 2008: 174-175).

U jednoj situaciji se naglašava ono što pojedinca povezuje sa grupom, u drugoj ono što ga od nje razlikuje i ističe njegovu individualnost, a u trećoj se taktički neutrališe neki aspekt identiteta. Kako je pokazalo i naše istraživanje, danas se sa gej identitetom često povezuju konkretne odevne prakse, koje podrazumevaju nošenje odeće karakterističnog kroja (npr. uzane pantalone, ili uzane majice i sakoi, pripijeni uz telo), korišćenje određenih - mahom jačih i izrazitijih - boja u odevanju, i njihove neočekivane, slobodne i kreativne kombinacije, nošenje različitih modnih dodataka (ešarpi, torbi, šešira...). Sve u svemu - izgled definisan i, u kontekstu beogradske svakodnevice, upadljiv, iako bi na ulici većine evropskih i svetskih gradova verovatno prošao gotovo neprimećeno.

U zavisnosti od društvene situacije u kojoj se nalaze u određenom trenutku, gej osobe prilagođavaju svoj izgled percepciji rizika kome su izloženi, ili, u boljem slučaju, stepenu formalnosti i svečanosti neke prilike (npr. intervju za posao, prijemi u ambasadama, susreti sa donatorima). Primera radi, gej muškarac može prilikom posete gej klubu odlučiti da obuče odeću koja će pratiti liniju tela i koju će karakterisati kombinacija nekoliko upečatljivih nijansi. No, često će ovakva odevna kombinacija uključivati veliku torbu u koju će moći da stane dovoljno široka odeća svedenijih nijansi, u koju će se posetilac kluba presvući na polasku kući, iz čistog straha za sopstvenu dobrobit. Imajući u vidu da je u Srbiji još uvek dominantna heteronormativna društvena i kulturna matrica, kao i da tolerancija različitosti nije dovoljno razvijena, gej osobe dolaze u situaciju da putem odevnih praksi „žongliraju" sa svojim višestrukim identitetima, uključujući i taktičko prikrivanje gej identiteta u javnim prostorima, oblačenjem široke i neupadljive, „normalne" odeće, zarad sopstvene bezbednosti. Iz ovoga vidimo da su odevne prakse, kao i sveukupna materijalnost telesnosti, uzajamno konstituisani u odnosu sa mestima potrošnje na kojima akteri izvode svoje rodne performanse u kontekstu savremenog urbanog prostora (Warkander, 2013).

Pišu: Ildiko Erdei Nebojša Savić
(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"