Politika homofobije u Srbiji

Intervju sa Dušanom Maljkovićem za Reuters

Kakav je polozaj gej/lezbijske manjine u Srbiji? I kako se moze poboljsati?
To je vrlo složeno pitanje. Ako bih mogao da ponudim kratak odgovor, odgovor u jednoj reči, onda bi to bilo -- "napreduje" (u odnosu na ranije). Naravno, daleko je od toga da bude zaista dobar, odnosno nismo blizu postizanja ravnopravnosti i ukidanja diskriminacije. Analiza štampanih medija, na primer, kojom se godinama unazad bavi "Labris", grupa za lezbejska ljudska prava, pokazuje da ima sve više tekstova koji se bave temom homoseksualnosti (povećana je, dakle, vidljivost jedne marginalizovane grupe), sve je više afirmativnog pristupa, ali i dalje ima senzacionalizma i homofobičnog izveštavanja, kome su skloni tabloidi, pre svih "Kurir" i raznorazne varijacije na tu, ne baš prijatnu, temu "pljuni i prodaj". Jedan od uzroka ovog trenda jeste, s jedne strane, pojačana aktivnost samih gej organizacija i njihovo insistiranje na medijskom prisustvu, na primer "kontroverzne" grupe Kvirija". S druge, tu je kontinuirana edukacija novinara koje iz godine u godinu sprovodi upravo "Labris", tako da su danas i sami izveštači senzibilniji kada se bave temama alternativne seksualne orijentacije. To bi bio ujedno i jedan od načina promene -- obrazovanje. Potrebno je što više distribuirati informacija o homoseksualnosti, jer je to i dalje tema o kojoj se relativno malo zna. Zbog toga mislim da bi bilo dobro slediti modele država koje su po tom pitanju dosta uradile, kakva je Holandija, na primer, koja u osnovnoj školi, na primer, kroz bajke (princ se zaljubi u princa), upoznaje decu sa postojanjem različitih seksualnih orijentacija u afirmativnom smislu. Informacije takoše treba da budu dostupne i u nastavku školovanja, a predmetni okvir već postoji, npr. kroz građansko vaspitanje, o fakultetima da ne govorim. Takođe, potrebna je politička promena tj. povećana senzibilnost ključnih aktera političkog života, na čemu posebno radi Gej-strejt alijansa, poznata i po predizbornom upitniku o gej pravima, podeljenom predsedničkim kandidatima. Insistira se i na obrazovanju mladog političkog kadra, kao i na donošenju anti-diskriminacionih zakona. U nekim zakonima, kao što je onaj o univerzitetu ili medijima, odavno je unesena odrednica seksualne orijentacije, što je dobar model za dalju afirmativnu promenu pravnog okvira.

Sta je uzrok tolikoj homofobiji u Srba?
Ključni problem, po mom mišljenju, nije pravna neravnopravnost, nepostojanje specifične odrednice u novom Ustavu koja zabranju diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije i sl. (mada je i to veoma važno i žalosno je to što je propuštena prilika da Srbija dobiej jedan od najliberalnijih ustava na svetu), već diskriminacija na društvenom nivou, ideološka po svojoj prirodi, koja počinje od porodice, ide dalje kroz zvanično školovanje i kroz neformalno druženje, a to je "prihvatljiv mržnja" upravo prema homoseksualcima -- izraz kao što je "peder", još uvek nabijen negativnim značenjem, dobar je primer. Kada vas neko označi na taj način, vi ste "dno dna" -- čini mi se da i dalje ne postoji gora uvreda. Ostaje, naravno, nejasno zašto je to tako, jer je reč i dalje o moralnoj "tabu-temi": svi znaju da je biti peder nešto loše, ali većina ne zna da objasni zašto ili koristi uobičajene predrasude koje se povezuju sa ovim uvredljivim označavanjem: bolesno, nastrano, odvratno. Mi znamo da se homoseksualnost još od 1971. godine ne tretira kao poremećaj u SAD, da je to kasnije prihvatila i Svetska zdravstvena organizacija (SZO), da je "istopola ljubav" uobičajena varijacija ljudske seksualnosti, ali ove informacije imaju slabog uticaja -- ili ih nema u dovoljnoj meri ili i dalje nisu u stanju da promene čvrsto ukorenjene predrasude. Ne treba zaboraviti ni to da i dale živimo u izrazito patrijarhalnoj sredini (što se polako menja), kao i da postoji velik neformalni uticaj Srpske pravoslaven crkve (SPC) poznate po izrazito tradicionalnom shvatanju seksualnosti i rodnih uloga.

Kakvo je vase misljenje o predlogu Zakona o diskriminaciji, sta mu fali (ako ista), da li ce poboljsati vas polozaj ili ne, da li pruza punu bezbednost svim marginalizovanim grupama ili ne?
Zakon o diskriminaciji tek treba da prođe raspravu, javnu, i onu u Skupštini. Predlog je dosta dobar, on prati trend zapadnoevropskog zakonodavstva i čini mi se da njegovo vreme dolazi, naročito nakon pobede tzv. "evropske opcije" na predsedničkim izborima, koja bi trebalo da ga podrži. Problem koji ja imam sa predlogom je dvostruk. Prvo, reč je o formalnim primedbama: u zakonu stoji "seksualno opredeljenje", a treba "seksualna orijentacija". Mi se ne opredeljujemo, naši sekualni afiniteti nisu u domenu slobodnog izbora, oni su konstruisani složenim društvenim uticajima. Takođe, brkaju se pol i rod, pol kao biološka odrednica i rod kao specifičan "performativ" izgrađen u odnosu na pol, koji može biti "u skladu" sa standarnim rodnim ulogama (muškom i ženskom), ali ne mora (transrodnost). Drugo, imam i "suštinske" prigovore: odrednica o gej braku meni je problematična u onoj meri u kojoj i svaki brak -- on da je više prava onima u braku nego onima koji nisu u njemu, tako proizvodeći još jednu nejednakost. Ja bih se, nasuprot ovom trendu, založio za ukidanje svih beneficija bračne zajednice i njeno svođenej na formalnost koja ne doosi bilo kakve privilegije. Takođe, insistirao bih da ne postoji posebna odrednica, tzv. "zločin iz mržnje" tj. da se svi zločini jednako tretiraju, bez obzira nad kim su izvršeni. Smatram da ona daje više privilegija manjinama, a meni je cilj postizanje apsolutne ravnopravnosti svih građana i građanki, bez obzira na njihova lična svojstva. Van navedenog, čini mi se da je zakon dobar,a što je najvažnie, podložan izmeni, a njime ću se svakako detaljniej baviti kada bude katuelno njegovo usvajanje. Puna bezbednost, nažalost, ne može biti garantovana nikakvim zakonom, pa ni ovim, ali se ona može ostvarivati dugoročnom društvenom promenom koja vodi ka utopijskom društvu oslobođenom svake diskriminacije, pa i homofobije.

Neki planovi za novu Gay Pride Paradu? Da li je uopste moguce izvesti nesto tako kod nas?
Planova uvek ima, pravo pitanje je da li su oni izvodljivi. Obradovaću, za sada, sve homofobe: Prajda još skoro neće biti . Nemojte me držati za reč -- nikada se ne zna, možda vas i (ne)prijatno iznenadimo! Šalu na stranu, posle iskustva 2001. godine koje je bilo izuzetno brutalno i traumatično, ne postoji saglasnost na nivou samih gej-lezbejskih organizacija da li prajd treba organizovati. Postoje mišljenja da treba pokušati -- jedan od ideja bila je da se organizuje u toku Evrovizije u Beogradu, manifestacije koja tradicionalno zaokuplja pažnju upravo homoseksualne populacije. Takođe, mnogi smatraju da je Prajd relikt jednog vremena koje je nedvosmisleno prošlo -- on je nastao davne 1969. godine, kada je društvena situacija bila u mnogome različita nego što je danas i predstavljao je radilani odgovor na homofobiju. Danas je ta manifestacija skoro svuda u svetu svedena na komercijalno-paradni šou program bez jasno artikulisane političke poruke. U regionu postoji Prajd koji se svake godine održava u Zagrebu, u kome učestvuju pojedinci i organizacije iz Srbije, i to je, po mom mišljenju, sasvim dovoljno. Više od Prajda potrebno je razmišljati o novim aktivističkim strategijam u 21. veku koje podrazumevaju internet kao sredstvo emancipacije -- u tom kontekstu sajt Gay-Serbia.com dobar je primer kreiranja virtualne zajednice koja daje mnoštvo informacija o homoseksualnosti, ali i konkretne kanale komunikacije za sve zainteresovane da razmene mišljenja, upoznaju se i unaprede svoj privatni život. Takođe, treba promisliti i ideološke temelje aktivističkog rada -- napustiti tzv. "politiku identiteta" koja insistira na razlikama i preći na "politiku univerzalizma", koja kaže da nije važno kakve ste seksualne orijentacije -- kada to više ne bude nikog zanimalo, tj. kada prestane da bude faktor podele na homoseksualce i heteroseksualce, sama osnova diskriminacije biće ukinuta, pa nje, posledično, neće ni biti.

Dušan Maljković