Pismo gej tate nerođenoj deci

Džastin Huang, 26-godišnji producent i saradnik Huffington Posta, Thought Cataloga, Towleroada, Queertyja i Atlantica jednog dana želi postati otac, no budući da je gej, zasad o tome može samo sanjati.

Svoju želju za očinstvom namerava ostvariti, a u međuvremenu je svojoj budućoj deci napisao dirljivo pismo koje prenosimo u celosti.

Draga deco,

Skinite Google naočare, odspojite Wii Hologram i dozvolite svom ocu da na tren bude patetičan. Možete okretati očima koliko god želite na sve što ću vam reći (jer ste baš poput mene), ali dopustite mi da vam kažem koliko mi značite i o čemu razmišljam kad vas pogledam i izgovorim vaša imena.

Ovaj se trenutak nije ni trebao dogoditi. Odrastao sam verujući kako će mi život biti obeležen samoćom i stoičkom nezavisnošću jer nada u nešto što se nikad neće dogoditi je poput namernog podnošenja nepodnošljivog bola. Vaša su imena bili samo šapati u zakutcima mog uma koja se nikad nisam usudio glasno izgovoriti.

Mogao bih vam pričati o tami u kojoj sam živeo kao mladić, blatu u kojem sam spavao, lavirintima vlastitog života kojima sam slepo tumarao. Mogao bih vam pričati i o gnevu kojem sam dopustio da me čitavog proguta. Svaki put bi me udario jače no pre dok me nije gotovo ubio. Slomio me, nazivao pederčinom i perverznjakom i smejao mi se kad sam se pitao vredim li išta.

Ali vaša imena, ti šapati u mojoj glavi, nikad me nisu napuštala. Odjekivala su i bivala glasnijima čak i u najmračnijim trenucima. Bila su poput borbenih pokliča kad sam se trebao boriti, poput radosnih usklika kad sam bio srećan, reči utehe kad sam bio ranjen i spasila su mi život. Katkad je nada da ću vas jednog dana imati bila jedini razlog za život.

Danas mogu izgovoriti vaša imena. Ona više nisu šapati. Mogu ih uzvikivati koliko god glasno želim (što često činim). Kad ih izgovaram, čak i u ljutnji ili tuzi, preplave me osećaji. Stvarni ste i sedite preda mnom, slušajući starca kako naglas razmišlja o nekim čudnim vremenima, od pre samo nekoliko decenija, kad je njegova ljubav bila protivzakonita. I vi biste pokušali shvatiti tako apstraktnu ideju i mislili, "Naravno da zaslužujemo postojati".

Za mene ste nemoguć blagoslov, čudo milosrdnijeg Boga, jer kad izgovorim vaša imena, izgovaram i imena bezbroj života posvećenih i žrtvovanih kako bismo mi mogli proživeti ovaj trenutak. Zato vas nikad ne uzimam zdravo za gotovo. Volim vas na način dostojan svih tih neizgovorenih imena.

Gubim vas, to znam. Ne možete ni zamisliti kako je to odrastati u uverenju da ste manje vredno ljudsko biće, i kunem vam se životom da nikad neću dopustiti da se to dogodi i vama. U ovom telu još ima snage za borbu i kako sam rekao, dugujem vam toliko mnogo.

Sad ću prestati s patetikom. Ovaj je trenutak bio dovoljan. Vratiću se čitanju (ovo što držim u ruci zove se knjiga). I povremeno ću proviriti preko njenih korica i pogledati svoju porodicu, diveći se čudu što vaša imena više nisu šapati.

S ljubavlju,

Tata