Papa i gejevi

Sudeći po globalnim medijskim odjecima, reči koje je papa Franja izgovorio ćaskajući sa novinarima u avionu, po povratku iz Brazila u Vatikan, nagoveštavaju da je rimokatolički poglavar, u najmanju ruku, „gej frendli", a u krajnjoj liniji na putu je da postane gej ikona. Stvari, međutim, nisu tako jednostavne kako bi se moglo naslutiti na osnovu naslova: „Papa: Ko sam ja da sudim gejevima?"

Papa Franja slovi za skromnog čoveka, ali i za konzervativnog. Potonja osobina, doduše, krasi većinu sveštenika hrišćanskih crkava odanih Hristovom jevanđelju. A u jevanđelju jasno piše: „Ne sudite da vam se ne sudi." Korisno je podsetiti i na Hristove reči „Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjećaš„. To je prvi kontekst u kome treba sagledati reči pape Franje da nije na njemu da sudi gej osobama. Hrišćanin ne treba da sudi, odnosno da osuđuje, jer sud je Božji. I to se odnosi kako na osudu homoseksualaca, tako i na osudu svih drugih ljudi.

Drugi kontekst, blisko povezan s prvim, odnosi se na „homoseksualnu ciljnu grupu" pape Franje. Papa nije govorio tek o bilo kakvim homoseksualcima, već o onim koji se uzdaju u Boga, dakle, mole mu se, i samim tim svesni su „svojih grehova". Papa nije izgovorio da je homoseksualizam greh, ali jeste da su homoseksualni odnosi grešni. Zaključak je jasan: homoseksualci, pokajte se. Takođe, rimokatolički poglavar je istakao da su gej lobiji, koji, kako je rekao, propagiraju homoseksualizam, štetni. Nema, dakle, nikakvog senzacionalizma u papinim opservacijama o seksualnoj manjini, a pogotovo nema revolucionarnog revidiranja Svetog pisma koje nije partijski manifest.

S druge strane, korak napred pape Franje koji može biti uzor i drugom sveštenstvu, ne samo rimokatoličkom, jeste njegova poruka da svet treba da bude tolerantniji prema homoseksualcima. Da oni ne treba da budu progonjeni i marginalizovani, već, naprotiv, integrisani u društvo. Takva poruka mogla bi da bude uputna i za neke „naše" pravoslavne sveštenike, sklone da homoseksualce čašćavaju najpogrdnijim imenima, bezmalo da ih anatemišu, a što sve podstiče ne samo njihovu marginalizaciju, već opravdava i nasilje.

U svakom slučaju, apel za toleranciju i prihvatanje razuman je i odgovoran. Prorokovanja crkvene revolucije su, međutim, apsurdna.