Odavde do večnosti

Režiser Josh Rosenzweig otkriva šta je naučio dok je snimao film 30 Years From Here, fascinantan novi dokumentarac o efektima epidemije AIDS-a na New York City.

The New York Times je 1981. godine počeo da izveštava o misterioznoj bolesti koja je napadala gej muškarce. Dok su prve žrtve bolesti, koja će kasnije dobiti naziv AIDS, umirale, Josh Rosenzweig je odrastao u mladog gej muškarca. Rosenzweig se sada priseća prošlosti od pre tri decenije, u svom moćnom i potresnom novom dokumentarnom filmu 30 Years From Here, koji beleži iskušenja i stradanja koja su započela sa pandemijom AIDS-a.  "Želim ovim filmom da izbacim ljude iz njihove duševne ravnoteže," kaže Rosenzweig. Rosenzweig je takođe i stariji podpredsednik kompanije here! (u vlasništvu kompanije u kojoj je i časopis The Advocate) i njegov tim je prikupio lične ispovesti mnogih vodećih aktivista, kao i medicinskih stručnjaka, kao što su osnivac ACT UP-a Larry Kramer, koreograf i fandrejzer Jerry Mitchell i Marjorie Hill, CEO organiyacije Gay Men's Health Crisis.  Svi oni su bili prisutni kada je bolest počela da razara živote kao i nade izazvane napretkom u medicinskim istraživanjima. U intervjuu za The Advocate Rosenzweig priča zašto je napravio ovaj film i šta je naučio tokom rada na njemu.

The Advocate: Šta Vas je podstaklo da napravite 30 Years From Here?
Josh Rosenzweig: Pre godinu dana kada smo počeli da pravimo plan za 2011. godinu osetili smo snažnu potrebu da obeležimo ovaj period od pre trideset godina jednim originalnim programom. U početku smo planirali da pratimo isti raspored koji je napravljen za časopis i za veb sajt Advocate.com, ali kako smo počeli da radimo na filmu shvatili smo da ćemo imati sasvim drugačiju liniju rada. Zatim smo se suočili sa herkulovskim zadatkom da savladamo ovaj ogromni monolit, ako mogu tako da kažem. Kada pogledate unazad na pandemiju od pre tri decenije, nameće se pitanje koji deo priče treba da ispričate? Mi smo jednostavno samo uskočili u sve to, i jedan intervju nas je odveo do sledećeg i tako redom ... i prica je polako počela da se prirodno oblikuje.

Postoje brojni drugi dokumentarci koji se bave istom ovog temom, razaranjem koje je AIDS izazvao. Po čemu se Vaš film razlikuje od drugih?
Kao što sam već pomenuo, AIDS je ogromna tema. Postoji bukvalno million priča o HIV-u i AIDS-u koje mogu da budu ispričane, i naša je samo jedna od njih. Ono po čemu naša priča može da se razlikuje od drugih jeste što je fokusirana na New York.  Naš film predstavlja jedinstvenu kombinaciju intervjua medicinskih stručnjaka, aktivista kao i običnih ljudi koji su živeli taj život osamdesetih, radili i iskusili epidemiju svuda oko sebe, i to su priče koje do sada nismo čuli. Takođe smo osetili i želeli da predstavimo priču na jedan činjenično narativni način. Stoga je ona i opet na neki način oslobođena svake sentimentalnosti. Naša priča nije brutalna, pre bih rekao da je veoma iskrena.

Koliko su ljudi bili radi da budu intervjuisani i da učestvuju u filmu?
Svako koga smo pitali je pristao istog trena. Svako od njih je imao svoje razloge zašto je želeo da učestvuje, ali sam ja bio iznenađen (oduševljen i počastvovan) koliko je ljudi želelo da odvoji vreme kako bi podelilo svoje priče sa nama. Time se i najviše ponosim da mi u Here Media i here! TV naročito, imamo kao deo naše stalne arhive priče ovih ljudi. Ovi zabeleženi intervjui su vitalni i bogat deo naše istorije. I dugo nakon što nas ne bude bilo oni će ostati kao nasleđe.

Nekoliko ljudi koje smo intervjuisali su imali slično iskustvo, a to je da nisu pričali o ovome više od dvadeset godina. Zaista je izuzetna činjenica da su sada bili spremni da otvore svoje kutije sa uspomenama, zbog čega ću im ja lično biti večno zahvalan.

Kolko su ljudi bili raspoloženi da kopaju po svojoj prošlosti i da podele svoje uspomene i fotografije?
Ljudi su većim delom sami nudili materijal. Ma koliko to uspomene bile bolne, jedno zajedničko osećanje je bilo "ove priče moraju biti ispričane da se ne bi zaboravilo." Bilo je mnogo suza u studiju, ali kao što sam već spomenuo, zaista sam počastvovan što su mi ovi ljudi poklonili svoje poverenje i podelili sa nama svoje priče i uspomene o dragim osobama koje su izgubili.

Koje priče pamtite sa snimanja?
Svaka osoba koja je učestvovala u dokumentarcu je imala nešto jedinstveno i prelepo da kaže. Zato nama posao i nije bilo lak. Upariti te intervjue nije bio lak zadatak. Bile su stotine i stotine stranica zabeleženih intervjua i sati i sati traka sa pričama, uspomenama, predviđanjima, od toga smo mogli da napravimo mini seriju od osam delova. Daću Vam nekoliko primera, to su samo četiri primera među desetinama.

Larry Flick nam je ispričao neverovatnu priču kako je nedavno razgovarao sa jednom mlađom osobom koja je govorila o sadašnjem vremenu kao o "post AIDS periodu", na šta je Larry prokomentarisao: "Da li sam propustio objavu za javnost da je AIDS period završen?" Šokirajuće.

Dvorah Stohl je govorila o svojim letima koje je provodila na ostrvu Pines on Fire i kako je bila okružena sa mnogo ljubavi i radosti i kako ni u svojim najluđim snovima nije slutila da će tome doći kraj. Zaista potresno.

Dopalo mi se kada je Larry Kramer rekao da je svaki lek na tržistu direktni rezultat rada organizacije ACT UP. "Tačka. Kraj priče." On je 100% u pravu!

Potresla me je priča Danny Logan, koji je imao 24 godine, i kako je mislio da je nemoguće da izbegne da se zarazi virusom. Zaista potresno.

Svi ovi primeri su samo vrh ledenog brega.

Šta ste saznali iz ovih priča, a da Vas je najviše iznenadilo?
Mislim da sam se iznenadio kada sam shvatio koliko sam ja bio deo svega ovoga. Mislim da sam zaboravio na trenutak da sam ja postao punoletan u periodu ranih godina AIDSa, i kako je on od tada postao integralni deo mog života. Radeći na ovom dokumentarcu i pričajući sa ovim ljudima me je nateralo da se prepustim mom ličnom putovanju. Milim da su zbog toga i neka od mojih ličnih iskustava nenamerno pretočena u film. Takođe sam svatio koliko brzo je ovo sve zabravljeno i da moramo da nastavimo da se borimo, jer bitka nije završena.

Šta mislite da će ljudi za zapamte iz ovog filma?
Nadam se da će ljudi biti inspirisani da ponovo pokrenu akciju, na bilo koji mogući način, malog ili velikog obima, nije bitno. Kao što je Regan Hoffman, glavni urednik časopisa POZ rekao: "Mi imamo mogućnost da sprečimo širenje HIV-a."  Želim da ovaj film prodrma duševnih mir ljudi i da ih podstakne da pomere zadnjice, sve dok AIDS ne bude kompletno iskorenjen. To je posao koji treba da se uradi.

Mora da je bilo istovremeno iscrpljujuće i uzbudljivo raditi na ovom projektu uz sve druge programe koje radite za here! TV.
Bio je to grupni trud.  Imali smo dva sjajna urednika, Athena Maroulis i Keren Aronoff su radile na filmu. Robbie Imes je zaslužan za sve intervjue, kao i za organizovanje istrazivačkog dela posla. Naš sjajni koordinator istraživanja Ryan Paul i najvise naš generalni menadžer Eric Feldman su dvojica ljudi koji su nas ohrabrivali da nastavimo, da ne skrećemo sa puta i da budemo sve bolji I bolji. Mi volimo sve naše bebe koje smo proizveli u here! TV fabrici, ali ova je iskreno govoreći, jedna na koju smo svi izuzetno ponosni.

Odgledajte insert iz filma.

Advocate