Od nas još može da se uči

Žene su građani drugog reda, homofobija jača, Romi su diskriminisani, a Afroamerikanci se ne bune samo zato što je Obama predsednik, smatra saborac Martina Lutera Kinga Majkl Simons.

Zar ne mislite da ljudi i danas imaju potrebu da uče od nas koji smo pre 50 godina sa Martinom Luterom Kingom vodili bitku u okviru pokreta za građanska prava?

Kada ovo pita, američki aktivista Majkl Simons posebno misli na žene, LGBT populaciju i Rome:

- Žene su svuda građani drugog reda, homofobija u istočnoj Evropi jača, a Romi ne poboljšavaju svoj položaj - kaže Simons (68), saborac vođe crnačkog pokreta Martina Lutera Kinga i čovek koji je ceo život posvetio borbi za jednakost i slobodu svih ljudi.

Ovaj aktivista je nedavno u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti održao predavanje o statusu Roma u regionu. Upravo se poboljšanju života ove etničke zajednice posvetio poslednjih deset godina koliko živi u Budimpešti, gde u okviru svoje nevladine organizacije, pomaže Romima, ali i imigrantima i LGBT populaciji da se odupru diskriminaciji.

- Pokušavam da naučim Rome da moraju da se udruže i organizuju protestne marševe, da privuku pažnju medija, a samim tim i javnosti, na sebe i svoje nevolje. Romi misle da će neko drugi rešiti njihove probleme: Ženeva, Brisel, međunarodne institucije ili Amerikanac Majk Simons. Govorim im da je svaki pojedinac nemoćan, ali da su oni kao zajednica koja sutra može da blokira ulice, jaki. U Budimpešti postoje restorani u koje ne primaju Rome. Sve što Romi treba da urade jeste da se u tim restoranima pojave sa transparentima u vreme kad su puni turista. Vlasnici restorana bi zazirali od takvog negativnog pi-ara. Ali, to se ne dešava - primećuje Simons.

Dok se priseća kako je mađarski ministar zadužen za obrazovanje Roma izjavio da ne bi dete poslao u školu koju pohađaju i Romi, Simons priznaje ni da LGBT populacija nema razloga za zadovoljstvo.

- Do 2007. gej parada u Budimpešti izgledala je kao ona u San Francisku. A onda su skinhedsi napali učesnike i od tada to nije šetnja, već skup koji ljudi zasipaju jajima, a obezbeđuje ih veliki broj policajaca. Homofobija raste svuda u istočnoj Evropi.

Na pomen da u Beogradu homoseksualci godinama ne mogu da održe paradu, Simons kaže da je ponekada potrebno odstupiti, ali nikada odustati. Po njegovom mišljenju, LGBT osobe moraju da budu vidljive, a njihov položaj mora biti predmet javne debate.

- Kada je moja kćerka Aiša bila tinejdžerka borila se sa sopstvenom seksualnošću, sa time da je gej. Zamolio sam jednu svoju prijateljicu lezbijku da porazgovara sa njom i prenese joj poruku: „Ako si gej, to je sasvim okej." Ona je danas autorka dokumentarnih filmova o pravima gej osoba, a snimila je i dokumentarac „Ne" o silovanjima koja se dešavaju na sastancima, čak i u brakovima. Ona vrlo jasno poručuje da žena nikada ne gubi pravo da kaže „ne".

Simonsova ćerka predstavlja više manjina u SAD - ona je i gej, i feministkinja i crnkinja. Njoj se ne dešava ono što se njemu događalo šezdesetih - da ga istuku ili uhapse zato što je, kršeći segregaciju na jugu, ušao u restoran, hotel ili toalet za belce. Simons veruje da je ta borba za građanska prava u Americi veoma značajna, ali da se ona pogrešno pripisuje samo jednom čoveku - Martinu Luteru Kingu.

- On je bio lider i javno lice pokreta, ali daleko od toga da je on sam pokret. Bilo je tamo toliko ljudi, siromašnih, nepismenih, toliko je žena dalo svoj doprinos, a istorija ih je zaboravila. Ljudi sve svedu na jednu ličnost ili čak jedan govor - „Imam san". Ponavljam da je naša snaga bila u našem broju, u masi, u tome što smo bili pokret, a ne jedan čovek.

Naš sagovornik smatra da Amerika ponekad iskrivljuje istoriju tako što kaže da je posle Marša na Vašington sve bilo u redu. Nije baš tako, kaže Simons.

- U SAD više ne postoje zakoni koji diskriminišu, koji bi kazali da crnci ne mogu ovo ili ono. Ali, rasizam postoji. Pre dve nedelje u Njujorku su se u istoj radnji desila dva rasistička incidenta. Prvo su dve crne tinejdžerke kupile tašnu od 2.500 dolara. Imale su novac i platile, nisu prekršile nijedan zakon, ali je radnja pozvala policiju. Nekoliko dana kasnije crni tinejdžer je tamo kupio kaiš vredan 350 dolara i prodavci su opet pozvali policiju koja je dečaka pitala odakle mu novac.

Za Simonsa je dokaz rasizma i slučaj iz 2009, kada je policija uhapsila Afroamerikanca Henrija Luisa Gejtsa, profesora Harvarda, dok je ulazio u sopstvenu kuću, jer su komšije pozvale policiju tvrdeći da crnac obija nečiji dom. Uostalom, Džordž Zimerman je nedavno oslobođen optužbe za ubistvo nenaoružanog crnog dečaka Trejvona Martina dok je „čuvao stražu" u svom susedstvu.

- Devedeset odsto crnaca u Americi od 15 do 40 godina provelo je makar jednu noć u zatvoru. Amerikanci čine pet odsto svetske populacije, a 25 odsto ukupne zatvorske populacije, a zatočeni su uglavnom crnci i Latinosi.

Pokret za građanska prava doprineo je ukidanju segregacije i poboljšanju položaja Afroamerikanaca koji su počeli ne samo da glasaju već i da bivaju birani na različite položaje u vlasti. Paradoksalno je da upravo to, ukazuje Simons, danas otežava borbu za jednakost crnaca koji ne žele da se bune protiv crnih gradonačelnika, kongresmena ili prvog crnog predsednika Baraka Obame.

- Progres nas je oslepio, pa ne vidimo probleme koji i dalje postoje. To je zato što crnci gaje crnački nacionalizam i ponos i neće da kritikuju svoje lidere. Ljudi više ne protestuju zbog stvari koje su nekada izazvale automatski otpor. Ja sam iz Filadelfije, tamo je crnac gradonačelnik, a crni policajci tamo tretiraju Afroamerikance podjednako surovo kao što ih tretiraju i beli. Kažem ljudima: „Nije važno ko je na vlasti, ako greši, suprotstavite se." Izvinite, ali da se slučaj Zimerman desio za vreme Buša, da nas je u njegovo vreme Nacionalna bezbednosna agencija masovno špijunirala, Amerika bi bila preplavljena protestima. Ali, pošto je Obama predsednik, onda nema kritike.