Ne zovi me svojim imenom

Holivud, taj veliki kreator mitova, naučio je strejt ljude šta da misle o homoseksualnosti, a gej ljude šta da misle o sebi. Niko nije odoleo tom uticaju, ali su filmski umetnici iz drugih krajeva sveta doneli i nove struje, a posebno u poslednje vreme, kada se kvir identiteti prikazuju mnogo slobodnije.

Važnu ulogu u građenju i podržavanju homofobnih društava sigurno je odigrao i film, tačnije način na koji su pripadnici LGBTIQ+ zajednice prikazivani na velikom platnu. Prvi „gej par“ se pojavio u  nemom filmu The Gay Brothers iz 1895. godine, te ovaj snimak ulazi u kvir filmsku istoriju iako snimljeni muškarci nisu ni u kakvoj vezi sa homoseksualnošću.

Drugačije društvene norme su značile i drugačije odnose među pripadnicima istog pola, najpre muškarcima, kojima je iskazivanje nežnosti prema drugim muškarcima kasnije postepeno zabranjivano. Tako poljupci i zagrljaji ranije nisu bili signal za intimne odnose, pa je tako, na primer, poljubac između dvojice vojnika u filmu Wings iz 1927. godine u stvari najobičniji heteroseksualni poljubac. Zanimljivo je da je taj film postao i prvi film koji je dobio Oskara, a 78 godina pre nego što je filmu Brokeback Mountain ista nagrada uskraćena. I to zbog homoseksualnih junaka.

Radi se o tome da su razmene nežnosti između osoba istog pola odobravane, čak slavljenje, ali samo pod uslovom da su učesnici ostajali u granicama svojih rodnih uloga. Upravo je to razlog zbog kojeg su rođeni i neki stereotipi, pa su oni muškarci koji bi zadata pravila o seksualnosti i rodu prekršili postajali ono što je kasnije ponelo ime „ženski petko“, a služili su da ilustruju filmske junake kojima bi se trebalo podsmevati.

Kompleksna istorija homoseksualnosti na filmu je za gej junaka napravila različite kalupe, a modeli su se kretali od smešnog ka homoseksualcu kojeg bi trebalo sažaljevati, pa sve do onog koji je strašan i ubica, i koji uliva strah. Dok su „smešni“ homoseksualci ostajali u pozadini, te služili samo kao začin, tragični i strašni su dobili malo više prostora, ali samo pod uslovom da na kraju završe mrtvi. Upravo je zbog toga u filmskoj istoriji, ali u književnosti, ostalo malo živih homoseksualaca.

Položaj LGBTIQ+ filmskih junaka se polako menja, a najbolji primer je možda film Call Me by Your Name, sanjiva ljubavna priča koja, iako ne završava srećno, donosi određenu dozu optimizma, te nadu da vidljivost ne mora da bude bolna. Neke nove generacije su tako dobile svoje žive junake, te dozu „normalnog“ koja obećava nešto manje strašno odrastanje.

Oni drugi, manje srećni junaci i dalje su živi u kolektivnom kvir sećanju, a posebno zbog toga što su neki od njih još uvek mladi. Među njima je i Sergio, junak portugalskog filma O Fantasma – mračni antiheroj koji poput običnih superheroja ima kostim, ali nema specijalnu moć kojom bi se borio za uzvišeno dobro. Njegova maska je od lateksa, i budući da je crna služi i kao kamuflaža, sakrivalica za rizične seksualne odnose u koje se upušta svake noći.

Mladi Sergio je noćna životinja, a Ricardo Meneses nam je dao jednu od najsmelijih i najsirovijih glumačkih performansi s početka XXI veka. On polako klizi u potpunu opsednutost seksualnim objektima, a atmosfera se vešto kreće između erotičnog i pornografskog, te između fetiša, uniformi, deponija i opasnih pasa. Jasno je da je u pitanju provokativna fantazija, koja se u vreme mekših kvir junaka smatra i kontroverznom, ali i osvežavajući pristup ljudskoj želji, koja zatvorena i sakrivena poprima i neke forme koji od obične prave Pandorinu kutiju.

O Fantasma slavi tačno 20 godina od prvog prikazivanja, a u pitanju je film koji ne beži od svog sadržaja, te autor koji se ne izvinjava zbog želje i nasilja. Ako se posmatra samo kao film, u pitanju je odlično tumačenje tamnih kutaka ljudske psihe, i sigurno je da bi gledalac tu trebalo i da se zaustavi, budući da jednakost podrazumeva  da svako može da bude bilo koji junak, pa i erotoman, demon u usponu.

Sergio će, kao i mnogi nesretnici pre njega, završiti na deponiji, bukvalno, ali i preneseno, kao životinja luda od želje i žeđi, što ne znači da nije i obično biće, slabo, zatvoreno u ćeliju koju društvo gradi od samog osvita svesti.