Monaška literatura kao jedini dokaz ljubavi

Neke od najosećajnijih gej pesama srednjeg veka (objavljenih u mojoj knjizi) pisala je jedna monahinja drugoj u bavarskom manastiru. Ta poezija, uzgred, po meni sasvim izvesno pokazuje da je postojala fizička komponenta u vezi, pošto jedna od monahinja žudi za vremenom kada će moći da miluje grudi one druge.

Razlog mom bavljenju naukom (osim verovatno lične sklonosti) jeste delimično i taj da je znanje jedno od najboljih oružja koje se može imati u borbi protiv sila zla. Ne tvrdim da je nemoguće to oružje upotrebiti na strani zla - svakako je moguće - ali to isto oružje može se koristiti da bi se suprotstavljalo zlu. Često sebe vidim kao proizvođača oružja: odnosno, pokušavam da proizvedem znanje koje ljudi kasnije mogu da koriste u društvenim borbama.

Predočeno mi je da moja knjiga Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost (1980) predstavlja oružje kojim mnogi ljudi ne umeju baš najbolje da rukuju, i možda nije idealno štivo koje će odmah ići iz ruke u ruku. Zato bih voleo da počnem nekolikim rečima o ovoj knjizi. Trebalo mi je 10 godina da bih razumeo stvari koje sam u toj knjizi zapisao; biće da je previše očekivati od drugih da do toga dođu pošto je samo iščitaju za nekoliko dana. Ipak, želim da otpočnem onim što sam mislio da sam objasnio u samoj knjizi i onim što sam njome hteo da kažem.

Još kao dete primetio sam veliku raznolikost u društvenim stavovima prema homoseksualnosti. Detinjstvo sam proveo u Ankari , i primao kao nešto što se samo po sebi razume to da neka gospoda mogu da se interesuju za drugu gospodu. U Turskoj je retkost videti ženu da ravnopravno razgovara, pošto žene takve stvari rade i izražavaju osećanja između četiri zida i daleko od muških pogleda. Moja porodica se zatim vratila u SAD, gde sam se susreo sa nepodeljenom i snažnom negativnom reakcijom na istu vrstu osećanja. Ovo me je jako iznenadilo. Objašnjeno mi je da je do ove negativne reakcije u SAD, za razliku od onoga što smo videli na Bliskom istoku, došlo pre svega zbog uticaja hrišćanstva u zapadnim hrišćanskim zemljama. Ne samo iz ovog razloga, kasnije sam počeo da istražujem razvoj hrišćanske etike u sitne detalje (neko bi rekao, i dosadne detalje) i postalo mi je jasno da je ono u šta sam se poveo da verujem pogrešno iz mnogih razloga.

Sasvim jasno mi je predočeno da su, ma koliko gejevi inače bili fini, i ma koliko ljudi nastojali da budu fini prema njima, homoseksualne radnje suštinski pogrešne i da hrišćanstvo nikada neće moći da promeni svoj neprijateljski stav prema njima (uzgred želim da skrenem pažnju da mi ovo nisu objašnjavale religijske vođe već prosto građani). Ovaj hrišćanski stav je verovatno zasnovan na činjenici da Sveto pismo osuđuje homoseksualne radnje, ako i ne homoseksualne osobe, i da je hrišćanstvo od samog početka, uvek najotvorenijim i najjačim izrazima, učilo svoje pristalice da je homoseksualno ponašanje neopozivo loše i grešno.

Pošto sam vrlo dugo proučavao izvore, zaključio sam na osnovu brojnih argumenata da ovo jednostavno nije tačno. Kao prvo, postalo mi je jasno da rana crkva nije shvatala da sveti spisi osuđuju homoseksualnost. Ni u mojoj knjizi ni ovde kao teolog ne tvrdim ništa o tome kako ta mesta treba shvatati sada. Samo kažem da njih nisu tako shvatali u ranoj crkvi. Mesta koja se sada shvataju kao da osuđuju homoseksualnost, tumačena su drukčije barem tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva. Na primer, reč iz 1 Kor. 6: 9, arsenokoitai (muželožnici), koja se danas prevodi tako da na ovaj ili na onaj način upućuje na homoseksualnost, izvorno se odnosila na prostituciju, što je sasvim druga stvar. To dvoje ne isključuje jedno drugo, ali na nivou moralnih distinkcija, pomešati jedno s drugim znači počiniti krupno ogrešenje. Primećujem s izvesnim zadovoljstvom da najnoviji engleski prevod Svetog pisma koji sam video, vraća reč u njeno izvorno značenje - prevodi je kao „prostitutes". A kao drugo, postalo mi je jasno da nije postojalo jedinstveno učenje protiv homoseksualnog ponašanja tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva.

Istina je da su neki ljudi osuđivali homoseksualno ponašanje, ali su isto tako neki Ijudi osuđivali služenje u civilnoj upravi, gajenje cveća u kući (na kraju krajeva to je neprirodno), brijanje, što je takođe najočiglednije moguće prkošenje Božijoj volji izraženoj u prirodi i još mnogo drugih postupaka koji se sada smatraju sasvim prihvatljivim i normalnim. Povrh toga većina ljudi - ne samo neki, nego većina - u hrišćanskoj zajednici 3. veka, osuđivalo je služenje u vojsci, što je sada opšteprihvaćeno u hrišćanskim društvima. Većina ljudi osuđivala je čin razvoda koji je sada prihvaćen u najvećem delu zemalja Zapada. Većina hrišćana tokom prvih 14 vekova hrišćanske ere osuđivalo je davanje novca pod interes - ma koliko on iznosio - opet na osnovu toga što je ovo neprirodno, jer se novac ne uvećava prirodno bez rada, i kada uložite novac pod interes uvećavate ga bez ulaganja sopstvenog rada.

Kada sam sve ovo sabrao - prvo, da nije bilo jasnog autoriteta protiv homoseksualnosti u ranoj hrišćanskoj tradiciji (uključujući i tradiciju Svetog pisma), i drugo, da su mnoge stvari koje su bile osuđene u hrišćanskoj tradiciji sada manje ili više univerzalno prihvaćene u hrišćanskom društvu - počeo sam da zaključujem da sadašnje neprijateljstvo prema homoseksualnosti nije rezultat svesnog programa hrišćanske moralnosti; da su pre društveni činioci ti koji su odgovorni za ovaj stav. Zato sam vrlo pažljivo pregledao izvore i otkrio da to zaista po svemu sudeći jeste slučaj. Na mestima gde sam mogao da potvrdim snažno ugnjetavanje gejeva, ona je više ili manje očigledno predstavljala deo opšteg programa društvenog ugnjetavanja ove ili one vrste.

Pomenuću samo nekoliko od mnogih primera koje sam naveo u svojoj knjizi da bih vam dao predstavu o onome što mi je na umu. U literaturi koja je prethodila mojoj knjizi, vizantijski car Justinijan (527-565 n. e.) je navođen kao neko ko je suzbijao homoseksualno ponašanje na osnovu svojih hrišćanskih moralnih shvatanja. Ali taj isti Justinijan legalizovao je razvod u Rimskom carstvu, uprkos oštrim primedbama hrišćanskog sveštenstva toga vremena. Sasvim je jasno da Justinijan nije prosto pospešivao nekakvu standardnu pravoslavnu verziju hrišćanskog morala, i sasvim je jasno da se veoma bavio onim što je smatrao društvenom devijacijom. Njegov program da suzbije homoseksualne ljude bio je deo programa da isto tako ograniči ili smanji prava Jevreja, Samarićana, zvezdočataca, osoba koje se bave pozorištem i mnogih drugih grupa.

Isto tako, Vizigoti se često navode kao primer hrišćanskih namera i neprijateljstva prema homoseksualnosti. Sveštenstvo u vreme vizigotskih zakona objavljenih protiv homoseksualnosti nije besnelo protiv gejeva. To su radili građanski sudovi, kao deo napora da se suzbiju i Jevreji i žene u mnogim kontekstima.

Locus classicus, da tako kažemo, za ugnjetavanje gejeva kao da je bio prelaz u 13. vek, kada se evropsko društvo za stalno, i do sada nepovratno, okrenulo protiv gejeva i isključilo ih iz glavnih tokova društva. U istom tom periodu evropsko društvo se okrenulo, u ogromnoj i skoro nepodeljenoj društvenoj akciji, protiv religijskog antikonformizma: nastala je Inkvizicija da goni jeretike a Jevreji su bili proterivani. Podudarnosti između hajke na Jevreje i gejeve mogu same za sebe da zauzmu čitavu knjigu. Paralele su potpuno zapanjujuće, dotle da je tokom 13. veka u skoro svakom zakoniku koji je propisivao kazne za homoseksualno ponašanje, bilo i zakona formulisanih gotovo na isti način o Jevrejima. Ova povezanost nije slučajna. Često se Jevreji i gejevi pominju zajedno u takvim zakonima, kao u poznatom engleskom zakoniku koji u istom redu propisuje kaznu za spavanje sa Jevrejinom kao i za spavanje sa osobom istog pola.

Štaviše, većina posebnih argumenata protiv homoseksualnog ponašanja koji se sada povezuju sa hrišćanstvom nastala je u socijalnim kontekstima. Svi zakoni protiv homoseksualnog ponašanja koji su važili u evropskim nacijama sve do 18. i 19. veka (u nekim zemljama - da ne pominjemo imena - i do 20. veka) objavljeni su u periodu od svega jednog veka između 1150. i 1250. godine. Oni su često preuzimani iz građanskih zakonskih odredbi reč po reč. Mnogi od komentara o homoseksualnom ponašanju među piscima kao što su bili sholastici takođe su se preuzimali iz popularnih dijatriba. Lako je pokazati da je Toma Akvinski, na primer, navodio citate iz bezobraznih pesmica koje su kružile po Evropi skoro čitav vek pre nego što su sami sholastici počeli da sastavljaju neprijateljske retke o homoseksualnom ponašanju.

Teško je sažeti stvar koju srednjovekovni istoričari pomenu u nekoliko rečenica, a još teže učiniti ih zanimljivim, tako da se nadam da ćete imati na umu da ovakav rezime nije u skladu sa suptilnošću argumenta kakav se zahteva na ovu temu. Moj osnovni zaključak bio je da je hrišćanstvo odrazilo promenu popularnih stavova u 13. i 14. veku više nego što ju je uzrokovalo, i da je zatim, kao deo hrišćanske tradicije, brižljivo čuvalo ideje koji su bile suštinski društvene ili popularne po poreklu. Hrišćansko društvo zadržalo je ove predstave toliko dugo da se na kraju stekao utisak da su one deo hrišćanske tradicije, a mnogi hrišćani ih sada smatraju objavljenom istinom, iako su se prvo pojavile u svetovnim kontekstima. Ovo je u opštim crtama argument knjige. Ono o čemu želim danas da govorim jeste nešto sasvim drugo.

Prvo, ova moja teza dočekana je sa oštrim neprijateljstvom u SAD. Ne među opštom populacijom i ne među hrišćanima, već među gejevima: tačnije, neki bučni pripadnici levo orijentisanog, vrlo velikog i organizovanog, gej pokreta u SAD oštro su napali ovu tezu i izdali o njoj pamflet na 30 strana, kritikujući i knjigu i njenog autora vrlo živopisnim izrazima.

Želim da pomenem neke od razloga zbog kojih mislim da se ovo desilo u SAD i izložim mogući razlog zbog kojeg mislim da se to neće desiti ovde. U tom cilju želim da pojasnim širu i, čini mi se, važniju poentu za one koje zanima homoseksualnost i hrišćanstvo i njihov međusobni odnos. Želeo bih da počnem govoreći o razlici između ustanovljene (established) i neustanovljene (non-established) religije: pri tom ne govorim u pravnom, već više psihološkom smislu.

U SAD vlada velika podeljenost u pogledu uloge religije u državi. Verovatno vam je poznato nešto o konzervativnoj moralnoj većini (Moral Majority). Religiozne osobe u SAD pokušavaju da nađu mesto religiji u ulozi vlasti u svakodnevnom životu u društvu koje je osnovano u naporu da se religija i vlast razdvoje. Ljudi su se usprotivili ovom cilju ili da bi sprečili da nastane takav prostor, ili da bi ga učinili što manje mogućim.

Ista ova borba odvija se u gej zajednici, na oštrijem nivou, jer veliki broj gej Amerikanaca smatra da je baš Crkva neprijatelj gejeva. Najjasniji primer koji mi pada na pamet odigrao se pre nekoliko godina na velikom gej mitingu u Bostonu; istaknute vođe gej zajednice spalile su Sveto pismo kao deo mitinga, što je izazvalo užasavanje medu prisutnim hrišćanima i ogromno neslaganje unutar samog pokreta. Ovaj primer je zanimljiv jer pokazuje koliko je duboko anticrkveno osećanje kod mnogih gejeva. Mnogi prikazi moje knjige u gej štampi bili su manje laskavi od onih u akademskim ili javnim glasilima. Jedan od posebno šarmantnih izraza bio je i da je ,,ova knjiga namučena koliko i žrtve religije koju ona pokušava da odbrani".

Jedna od stvari na koju bih želeo da ukažem o ovome na društvenom planu jeste i da se ovde delimično suočavamo sa namerom da se pronađe žrtveni jarac. Lakše je verovati da je za tvoje nedaće odgovorna osoba nego neka bezlična sila. Ovo je jedan od razloga zbog kojih se manjine koje izučavam proganjaju u periodima teškoća i društvenih nemira: ljudi žele da veruju da je neko izazvao nevolju - bilo da su u pitanju ekonomski problemi u Nemačkoj 30-ih godina ili nemiri u Evropi 13. veka. Lakše je verovati da je ovo neko učinio, jer ako je moguće identifikovati tog nekog i otarasiti ga se, moguće je, prema toj zamisli, ponovo uspostaviti društvo u njegovom nekadašnjem srećnom stanju. Mnogo je teže postići da ljudi kažu, kao što su čestite vođe često prinuđene, „nema jednostavnog odgovora, ne znamo zašto smo stigli do ekonomske propasti, možemo pokušati sa različitim rešenjima, niko nije pogrešio, nikog ne treba kriviti, sve što možemo da uradimo jeste da pokušamo da poboljšamo stvari".

Ono što možda ne bismo očekivali jeste da su manjine zauzvrat sklone da rade istu stvar. Gejevi u SAD, videći da su sa svih strana okruženi neprijateljstvom i nepravdom, često misle da je jednostavnije da veruju da je neko ovo uzrokovao nego da se suoče sa činjenicom da su uzroci mnogi i složeni i da se verovatno ne mogu lako identifikovati i ukloniti. Većina gejeva u SAD hoće da veruje da je hrišćanstvo taj neprijatelj i da bi, kad bi se oslobodili hrišćanstva, sve bilo mnogo bolje.

Želim ovu težnju za pronalaženjem žrtvenog jarca i podeljenosti po pitanju uloge religije u SAD da suprotstavim stanju na univerzitetu na kome predajem. Nagađam da stanje na Yaleu bliže odgovara stanju u Engleskoj, ali pošto vi ovu poznajete bolje od mene, ostavljam vam da sami prosudite. Univerzitet je visoko uređeno, vrlo vaspitano društvo sa malo nasilja bilo koje vrste. Čak i retoričko nasilje koje se pojavi mnogo je vaspitanije od retoričkog nasilja u američkom društvu u celini. Na Yaleu uopšte sasvim je u redu da si hrišćanin sve dok o tome ne govoriš, osim kao o antikvarskom interesovanju ili ličnoj osobenosti, ali razume se obe ove stvari su u redu: svi smo mi isuviše vaspitani da bismo išta rekli o tako ličnim temama.

To je za mene razlog nekim problemima jer na svojim predavanjima često govorim o temama hrišćanstva sasvim ozbiljno. Tokom dužeg vremena stekao sam reputaciju fanatičnog antikatolika, što je bilo vrlo zabavno i čak mi izazvalo probleme (jednom kad je student delio pričest u katoličkoj kapeli i ja prišao da je primim, pogledao me je prestrašeno kao da sam došao samo da bih obesvetio svetu tajnu, tako da sam pomislio da mi je možda neće ni dati). Ili recimo, svojim studentima ukazujem na duhovitost saborne metode u odlučivanju o raznim vrstama božanskog otkrovenja. Na predavanju o Nikejskom saboru (325. n. e.) i debati o tome da li je Sin jedinosuštan i zaista božanske prirode, primetio sam da je pet minuta pre nego što je održano glasanje bilo predmet rasprave to da su Otac i Sin jedno isto (od iste prirode), dok je pet minuta posle održanog glasanja bilo smrtno pogrešno ne smatrati da Otac i Sin jesu jedinosušni. Božansko otkrovenje određeno je većinom glasova, i želim da studenti uvide da je ovo vrlo zanimljivo prilagođavanje onoga što je nekad bilo prosto funkcionalna upotreba većinskih glasova u gradovima-državama antičkog sveta.

Ono na šta nisam ukazivao studentima, pošto sam mislio da će to biti dovoljno očito, jeste da nema razloga zašto nešto ne bi bilo zabavno i istinito. Zaista jeste zabavno da o istini odlučuju većinski glasovi, ali to ne znači da to nije istina. Sada imam nešto poteškoća kad na ovo ukazujem, ali još uvek imam mnogo studenata koji dolaze kod mene i pitaju zašto sam toliki antikatolik i zar nije neučtivo od mene da nastavljam tim putem; neučtivost je, držim, deo odgovora.

Jednom sam pitao jednog svog postdiplomca: „Misliš li, iskreno, da naginjem nazadnjaštvu? Da li nepravedno napadam katoličanstvo u pokušaju da sprečim da se ispolje moja lična osećanja?" A on će: ,,Ne, mislim da je razlika između vas i drugih profesora u tome što drugi profesori na Yaleu tretiraju hrišćanstvo kao izlapelu staru tetku (doddering old aunt): povlađuj joj i dopusti joj da kaže šta god hoće ali nemoj je uzimati ozbiljno. Vi pak hrišćanstvu ne povlađujete reda radi: vi ga izgleda smatrate vrednim izazova i ozbiljnog razgovora i ukazujete na duhovitost i nedoslednost i probleme unutar njega."

Sindrom izlapele tetke deluje i na Yaleu - možda i u Engleskoj - i po pitanju toga da je neko gej. U redu je da si gej na Yaleu sve dok o tome ne govoriš. Možeš biti pozvan i na večeru na Yaleu ukoliko si gej osoba; poziv može da se odnosi i na tvog partnera. Ali niko neće hteti da kažeš kako je to biti gej osoba na Yaleu, a ako kažeš, ljudi će bledeti i strpljivo čekati da se povede razgovor o nečem drugom. Ne sme se biti neučtiv sa izlapelom tetkom, ali, naravno, mi isto tako ne slušatno šta ona u stvari govori.

Zanimljivo je da pošto se ni o jednoj od ovih stvari ne može govoriti, iako se njima može biti, mnogo toga što bi se inače moralo reći ostaje neizrečeno; jedna od opšteprihvaćenih stvari jeste i to da je dobro biti gej, i da je dobrobiti hrišćanin, ali da se ne može biti oboje. Postoji opšta pretpostavka da je biti hrišćanin i biti gej svako za sebe u redu, ali da je to dvoje apsolutno neizbežno suprotstavljeno. Za ovo kratko vreme koliko sam u Engleskoj primetio sam težnju u istom smeru. „Svakako, svi uviđamo da je u redu biti gej, i svakako uviđamo da je u redu biti hrišćanin, ali kako možete da budete i jedno i drugo?" Naravno, ako nikad ne govoriš o tome, biće veoma teško ikada saznati kako neko može da bude i jedno i drugo.

Nadam se da sam u knjizi Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost pokazao da neodoljiva suprotstavljenost, za koju se pretpostavlja da postoji između homoseksualnosti i hrišćanske etike, jednostavno ne postoji. Treba da ukažem i da nijedan od mojih kritičara, čak ni oni sa najoštrije levice, nije dokazivao da nisam u pravu po ovom osnovnom pitanju. Zapravo, najviše neprijateljski prikaz iz engleskog pera koji sam video, objavljen u Times Literary Supplement,  izgleda da uzima kao jednu od pogreški u mojoj knjizi to što sam stalno navodio ovu očiglednu glavnu misao: da ne postoji inherentna suprotstavljenost između hrišćanstva i homoseksualnog ponašanja.

Ali ovo je tek polovina problema. To je kao da smo dokazali da ne postoji inherentna protivrečnost između - biti Francuzom i biti hrišćaninom. U redu, protivrečnost ne postoji: ali to ne pomaže Francuzu da bude hrišćanin, ili da odgovori na pitanja koja mogu da se pojave u vezi sa nacionalizmom i religioznim ubeđenjima. Mislim da je najvažnije pitanje s kojim će se tokom sledeće decenije susretati svi hrišćani, i to ne samo gej hrišćani, mesto seksualnosti uopšte i homoseksualnosti posebno u hrišćanskoj etici: kako biti seksualna osoba i hrišćanin. Problem je posebno težak za gej hrišćane, i to kako zbog podeljenosti između religioznih i nereligioznih gejeva, tako i zbog sindroma izlapele tetke.

Vrlo je poznata skorašnja kontroverza u SAD oko članka koji je Gore Vidal napisao o homoseksualnosti, jevrejskim intelektualcima u Americi i popularnoj kulturi.  Ova rasprava se otvorila tako što je svake godine iznošen zakonski predlog pred skupštinu Manhattana kojim bi se obezbedila izvesna prava za gej osobe koje žive na Manhattanu - prava na jednak tretman i nediskriminisanje u državnim pitanjima i tome slično. Svake godine tokom poslednjih petnaestak godina bio je obaran, i to sve do ove godine putem mahinacija Katoličke crkve i mitropolita njujorškog. Ove godine Katolička crkva nije učestvovala u obaranju predloga zakona. Želim da verujem da se mitropolija predomislila i da je možda pročitala moju knjigu, ali može biti i da je prosto bila zauzeta akcijama skupljanja priloga ili tako nečim. Zato su se, umesto njih, organizovali ortodoksni Jevreji i oborili predlog zakona. Ovo je razbesnelo mnoge ljude, s donekle zasnovanim opravdanjem: zaista jeste pomalo ironično da se ljudi koji su našli utočište u SAD upravo zato što nije dozvoljeno da religija utiče na državnu politiku sada zalažu da se državna politika grada New Yorka ima odredivati prema njihovim ličnim religioznim stavovima prema homoseksualnosti.

Ali bilo je prepirki i na drugim planovima, i ovde nisam siguran da se slažem sa g. Vidalom. On zapravo tvrdi da je jevrejski intelektualni establišment koji upravlja organima u SAD kao što su New York Times i New York Revieiu of Books neodoljivo neprijateljski raspoložen prema homoseksualnom ponašanju i da ne želi čak ni da objavi prikaze gej knjiga (osim nekih izuzetaka); a on smatra da to potiče od osnovnog neprijateljskog stava i predrasuda. Čini mi se da on greši što ne uzima u obzir veliki problem koje će heteroseksualne većine uopšte, a hrišćanska ili jevrejska heteroseksualna manjina posebno, imati sa homoseksualnošću. To je, u najkraćem, ovo: kakva je homoseksualna etika? Svi koje poznajem znaju, ili pretpostavljaju, ili nagađaju da heteroseksualci ne odgovaraju svojim etičkim standardima. Verovatno bi bilo nerealno zamišljati (Vidal o tome govori) da heteroseksualni muškarci ne vrše preljubu, ne varaju žene. U stvari, u Kinsey studijama u SAD ispalo je da oko 40% oženjenih Amerikanaca imaju vezu sa strane. Ovo je opšteprihvaćeno, i ne mislim, za razliku od g. Vidala, da stav heteroseksualaca dolazi od negiranja ove činjenice po svom nahođenju.

Mislim da njihov stav pre dolazi od sledećeg. Oni barem znaju koja je to heteroseksualna etika koju su izneverili. Oni ne znaju koja je to etika koju bi gejevi mogli izneveriti. Da li gejevi nameravaju da se obavežu na iste moralne norme koje obavezuju strejt osobe? Mnogi hrišćani koje poznajem veoma se interesuju za ovu temu i u želji da budu slobodoumni kažu: „Šta predlažete kao zamenu za hrišćansko učenje? Da li gejevima treba dopustiti sve? Da li oni treba da imaju mogućnost da idu u saune, barove i upoznaju ljude na ulici, i prosto da imaju sav seks koji požele, dok smo mi obavezani da budemo neprekidno verni jednoj istoj osobi? Šta vi u stvari predlažete? To uopšte ne bi bilo fer, zar ne?"

Ne, ne bi bilo fer. Do krajnosti saosećam sa heteroseksualnom većinom po ovom pitanju. Mislim da je deo razloga za ambivalentnost intelektualnog establišmenta u SAD taj što kada pročitaju knjigu kao što je States of Desire Edmunda Whitea, ne mogu da kažu da li život nemarnog promiskuiteta koji ona opisuje predstavlja homoseksualni ideal ili neuspeh tog ideala. Da li čitaju o onome što gej ljudi treba da rade, ono što rade, ili oboje, ili nijedno od toga? Stoga oni ne znaju kako da je uklope u svoj uobičajeni kritički aparat. Ne shvataju šta bi bilo odstupanje od homoseksualne etike zato što ne znaju šta je homoseksualna etika. A ne znamo ni mi.

Čak ni gej hrišćani ne znaju kakva bi bila seksualna etika za gej hrišćane. Ili gde bismo za njom tragali: ili na čemu bi se zasnivala. Većini ljudi zapravo izgleda da po ovom pitanju u hrišćanskoj tradiciji postoji porazna tišina, i ne mogu da zamisle gde u toj tradiciji da gledaju da bi našli arhetip - naslov mog predavanja - gej ljubavi. Kakvi bi bili hrišćanski arhetipovi prave gej veze, ili idealne gej veze, ili normalne gej veze?

Ne mogu da pružim odgovore, ali želim barem da precizno formulišem pitanje i da dam predlog gde bi se moglo početi s traganjem. Prvo moram da iznesem gde mislim da ne bi trebalo da tražimo: u hrišćanskoj tradiciji heteroseksualnih odnosa. Sad, ovo bi moglo biti dovoljno očito, ali ne mislim da je to velikoj većini ljudi tako očito. Deo problema sa pređašnjom istoriografijom o homoseksualnosti jeste taj da je velika većina ljudi pokušavala da vidi homoseksualnost prosto kao obratnu stranu heteroseksualnosti. Oni su pretpostavljali, na primer, da ako postoje ograničenja protiv vanbračnih odnosa za heteroseksualce, ta ograničenja neminovno moraju da se primene na gejeve, jer gej ljudi ne mogu da se venčavaju: sve što mogu da urade je „vanbračno" i samim tim loše.

Nije toliko očito da bi se u ranoj crkvi smatralo nemogućim da gejevi budu oženjeni. I nije toliko očito da je vanbračna seksualnost nužno prostor za homoseksualne odnose u hrišćanskoj etici. Štaviše, većina propisa o onome što se nazivalo sodomijom pre 1200. bilo je jasno upućeno samo venčanim parovima. Učešće venčane osobe jedino je moglo od te radnje da učini greh.

Neki su tvrdili da ova naglašenost crkve u heteroseksualnim odnosima sadrži u sebi negativan stav prema onim homoseksualnim. Čuvena dosetka Anite Bryant glasi da je 'Bog stvorio Adama i Evu, ne Adama i Stevu'. Ali ovo je osobito slab argument budući da je hrišćanska tradicija nema u brojnim tačkama od velike moralne važnosti, dok ću, nadam se, pokazati da hrišćanska tradicija upravo u ovom slučaju svakako nije toliko nema.

Uvrežila se navika da se za glavni tok hrišćanstva pre otprilike 18. ili 19. veka smatra da zasniva svoje predstave o moralnoj ljubavi isključivo na biološkoj prinudi, što znači, isključivo na predstavama o prokreativnoj ulozi u rimo- katoličkoj crkvi. Ali ovo zapravo nije rani niti autentični hrišćanski arhetip čak ni po pitanju heteroseksualnosti.

Razlog mom bavljenju naukom (osim verovatno lične sklonosti) jeste delimično i taj da je znanje jedno od najboljih oružja koje se može imati u borbi protiv sila zla. Ne tvrdim da je nemoguće to oružje upotrebiti na strani zla - svakako je moguće - ali to isto oružje može se koristiti da bi se suprotstavljalo zlu. Često sebe vidim kao proizvođača oružja: odnosno, pokušavam da proizvedem znanje koje ljudi kasnije mogu da koriste u društvenim borbama.

Predočeno mi je da moja knjiga Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost (1980) predstavlja oružje kojim mnogi ljudi ne umeju baš najbolje da rukuju, i možda nije idealno štivo koje će odmah ići iz ruke u ruku. Zato bih voleo da počnem nekolikim rečima o ovoj knjizi. Trebalo mi je 10 godina da bih razumeo stvari koje sam u toj knjizi zapisao; biće da je previše očekivati od drugih da do toga dođu pošto je samo iščitaju za nekoliko dana. Ipak, želim da otpočnem onim što sam mislio da sam objasnio u samoj knjizi i onim što sam njome hteo da kažem.

Još kao dete primetio sam veliku raznolikost u društvenim stavovima prema homoseksualnosti. Detinjstvo sam proveo u Ankari , i primao kao nešto što se samo po sebi razume to da neka gospoda mogu da se interesuju za drugu gospodu. U Turskoj je retkost videti ženu da ravnopravno razgovara, pošto žene takve stvari rade i izražavaju osećanja između četiri zida i daleko od muških pogleda. Moja porodica se zatim vratila u SAD, gde sam se susreo sa nepodeljenom i snažnom negativnom reakcijom na istu vrstu osećanja. Ovo me je jako iznenadilo. Objašnjeno mi je da je do ove negativne reakcije u SAD, za razliku od onoga što smo videli na Bliskom istoku, došlo pre svega zbog uticaja hrišćanstva u zapadnim hrišćanskim zemljama. Ne samo iz ovog razloga, kasnije sam počeo da istražujem razvoj hrišćanske etike u sitne detalje (neko bi rekao, i dosadne detalje) i postalo mi je jasno da je ono u šta sam se poveo da verujem pogrešno iz mnogih razloga.

Sasvim jasno mi je predočeno da su, ma koliko gejevi inače bili fini, i ma koliko ljudi nastojali da budu fini prema njima, homoseksualne radnje suštinski pogrešne i da hrišćanstvo nikada neće moći da promeni svoj neprijateljski stav prema njima (uzgred želim da skrenem pažnju da mi ovo nisu objašnjavale religijske vođe već prosto građani). Ovaj hrišćanski stav je verovatno zasnovan na činjenici da Sveto pismo osuđuje homoseksualne radnje, ako i ne homoseksualne osobe, i da je hrišćanstvo od samog početka, uvek najotvorenijim i najjačim izrazima, učilo svoje pristalice da je homoseksualno ponašanje neopozivo loše i grešno.

Pošto sam vrlo dugo proučavao izvore, zaključio sam na osnovu brojnih argumenata da ovo jednostavno nije tačno. Kao prvo, postalo mi je jasno da rana crkva nije shvatala da sveti spisi osuđuju homoseksualnost. Ni u mojoj knjizi ni ovde kao teolog ne tvrdim ništa o tome kako ta mesta treba shvatati sada. Samo kažem da njih nisu tako shvatali u ranoj crkvi. Mesta koja se sada shvataju kao da osuđuju homoseksualnost, tumačena su drukčije barem tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva. Na primer, reč iz 1 Kor. 6: 9, arsenokoitai (muželožnici), koja se danas prevodi tako da na ovaj ili na onaj način upućuje na homoseksualnost, izvorno se odnosila na prostituciju, što je sasvim druga stvar. To dvoje ne isključuje jedno drugo, ali na nivou moralnih distinkcija, pomešati jedno s drugim znači počiniti krupno ogrešenje. Primećujem s izvesnim zadovoljstvom da najnoviji engleski prevod Svetog pisma koji sam video, vraća reč u njeno izvorno značenje - prevodi je kao „prostitutes". A kao drugo, postalo mi je jasno da nije postojalo jedinstveno učenje protiv homoseksualnog ponašanja tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva.

Istina je da su neki ljudi osuđivali homoseksualno ponašanje, ali su isto tako neki Ijudi osuđivali služenje u civilnoj upravi, gajenje cveća u kući (na kraju krajeva to je neprirodno), brijanje, što je takođe najočiglednije moguće prkošenje Božijoj volji izraženoj u prirodi i još mnogo drugih postupaka koji se sada smatraju sasvim prihvatljivim i normalnim. Povrh toga većina ljudi - ne samo neki, nego većina - u hrišćanskoj zajednici 3. veka, osuđivalo je služenje u vojsci, što je sada opšteprihvaćeno u hrišćanskim društvima. Većina ljudi osuđivala je čin razvoda koji je sada prihvaćen u najvećem delu zemalja Zapada. Većina hrišćana tokom prvih 14 vekova hrišćanske ere osuđivalo je davanje novca pod interes - ma koliko on iznosio - opet na osnovu toga što je ovo neprirodno, jer se novac ne uvećava prirodno bez rada, i kada uložite novac pod interes uvećavate ga bez ulaganja sopstvenog rada.

Kada sam sve ovo sabrao - prvo, da nije bilo jasnog autoriteta protiv homoseksualnosti u ranoj hrišćanskoj tradiciji (uključujući i tradiciju Svetog pisma), i drugo, da su mnoge stvari koje su bile osuđene u hrišćanskoj tradiciji sada manje ili više univerzalno prihvaćene u hrišćanskom društvu - počeo sam da zaključujem da sadašnje neprijateljstvo prema homoseksualnosti nije rezultat svesnog programa hrišćanske moralnosti; da su pre društveni činioci ti koji su odgovorni za ovaj stav. Zato sam vrlo pažljivo pregledao izvore i otkrio da to zaista po svemu sudeći jeste slučaj. Na mestima gde sam mogao da potvrdim snažno ugnjetavanje gejeva, ona je više ili manje očigledno predstavljala deo opšteg programa društvenog ugnjetavanja ove ili one vrste.

Pomenuću samo nekoliko od mnogih primera koje sam naveo u svojoj knjizi da bih vam dao predstavu o onome što mi je na umu. U literaturi koja je prethodila mojoj knjizi, vizantijski car Justinijan (527-565 n. e.) je navođen kao neko ko je suzbijao homoseksualno ponašanje na osnovu svojih hrišćanskih moralnih shvatanja. Ali taj isti Justinijan legalizovao je razvod u Rimskom carstvu, uprkos oštrim primedbama hrišćanskog sveštenstva toga vremena. Sasvim je jasno da Justinijan nije prosto pospešivao nekakvu standardnu pravoslavnu verziju hrišćanskog morala, i sasvim je jasno da se veoma bavio onim što je smatrao društvenom devijacijom. Njegov program da suzbije homoseksualne ljude bio je deo programa da isto tako ograniči ili smanji prava Jevreja, Samarićana, zvezdočataca, osoba koje se bave pozorištem i mnogih drugih grupa.

Isto tako, Vizigoti se često navode kao primer hrišćanskih namera i neprijateljstva prema homoseksualnosti. Sveštenstvo u vreme vizigotskih zakona objavljenih protiv homoseksualnosti nije besnelo protiv gejeva. To su radili građanski sudovi, kao deo napora da se suzbiju i Jevreji i žene u mnogim kontekstima.

Locus classicus, da tako kažemo, za ugnjetavanje gejeva kao da je bio prelaz u 13. vek, kada se evropsko društvo za stalno, i do sada nepovratno, okrenulo protiv gejeva i isključilo ih iz glavnih tokova društva. U istom tom periodu evropsko društvo se okrenulo, u ogromnoj i skoro nepodeljenoj društvenoj akciji, protiv religijskog antikonformizma: nastala je Inkvizicija da goni jeretike a Jevreji su bili proterivani. Podudarnosti između hajke na Jevreje i gejeve mogu same za sebe da zauzmu čitavu knjigu. Paralele su potpuno zapanjujuće, dotle da je tokom 13. veka u skoro svakom zakoniku koji je propisivao kazne za homoseksualno ponašanje, bilo i zakona formulisanih gotovo na isti način o Jevrejima. Ova povezanost nije slučajna. Često se Jevreji i gejevi pominju zajedno u takvim zakonima, kao u poznatom engleskom zakoniku koji u istom redu propisuje kaznu za spavanje sa Jevrejinom kao i za spavanje sa osobom istog pola.

Štaviše, većina posebnih argumenata protiv homoseksualnog ponašanja koji se sada povezuju sa hrišćanstvom nastala je u socijalnim kontekstima. Svi zakoni protiv homoseksualnog ponašanja koji su važili u evropskim nacijama sve do 18. i 19. veka (u nekim zemljama - da ne pominjemo imena - i do 20. veka) objavljeni su u periodu od svega jednog veka između 1150. i 1250. godine. Oni su često preuzimani iz građanskih zakonskih odredbi reč po reč. Mnogi od komentara o homoseksualnom ponašanju među piscima kao što su bili sholastici takođe su se preuzimali iz popularnih dijatriba. Lako je pokazati da je Toma Akvinski, na primer, navodio citate iz bezobraznih pesmica koje su kružile po Evropi skoro čitav vek pre nego što su sami sholastici počeli da sastavljaju neprijateljske retke o homoseksualnom ponašanju.

Teško je sažeti stvar koju srednjovekovni istoričari pomenu u nekoliko rečenica, a još teže učiniti ih zanimljivim, tako da se nadam da ćete imati na umu da ovakav rezime nije u skladu sa suptilnošću argumenta kakav se zahteva na ovu temu. Moj osnovni zaključak bio je da je hrišćanstvo odrazilo promenu popularnih stavova u 13. i 14. veku više nego što ju je uzrokovalo, i da je zatim, kao deo hrišćanske tradicije, brižljivo čuvalo ideje koji su bile suštinski društvene ili popularne po poreklu. Hrišćansko društvo zadržalo je ove predstave toliko dugo da se na kraju stekao utisak da su one deo hrišćanske tradicije, a mnogi hrišćani ih sada smatraju objavljenom istinom, iako su se prvo pojavile u svetovnim kontekstima. Ovo je u opštim crtama argument knjige. Ono o čemu želim danas da govorim jeste nešto sasvim drugo.

Prvo, ova moja teza dočekana je sa oštrim neprijateljstvom u SAD. Ne među opštom populacijom i ne među hrišćanima, već među gejevima: tačnije, neki bučni pripadnici levo orijentisanog, vrlo velikog i organizovanog, gej pokreta u SAD oštro su napali ovu tezu i izdali o njoj pamflet na 30 strana, kritikujući i knjigu i njenog autora vrlo živopisnim izrazima.

Želim da pomenem neke od razloga zbog kojih mislim da se ovo desilo u SAD i izložim mogući razlog zbog kojeg mislim da se to neće desiti ovde. U tom cilju želim da pojasnim širu i, čini mi se, važniju poentu za one koje zanima homoseksualnost i hrišćanstvo i njihov međusobni odnos. Želeo bih da počnem govoreći o razlici između ustanovljene (established) i neustanovljene (non-established) religije: pri tom ne govorim u pravnom, već više psihološkom smislu.

U SAD vlada velika podeljenost u pogledu uloge religije u državi. Verovatno vam je poznato nešto o konzervativnoj moralnoj većini (Moral Majority). Religiozne osobe u SAD pokušavaju da nađu mesto religiji u ulozi vlasti u svakodnevnom životu u društvu koje je osnovano u naporu da se religija i vlast razdvoje. Ljudi su se usprotivili ovom cilju ili da bi sprečili da nastane takav prostor, ili da bi ga učinili što manje mogućim.

Ista ova borba odvija se u gej zajednici, na oštrijem nivou, jer veliki broj gej Amerikanaca smatra da je baš Crkva neprijatelj gejeva. Najjasniji primer koji mi pada na pamet odigrao se pre nekoliko godina na velikom gej mitingu u Bostonu; istaknute vođe gej zajednice spalile su Sveto pismo kao deo mitinga, što je izazvalo užasavanje medu prisutnim hrišćanima i ogromno neslaganje unutar samog pokreta. Ovaj primer je zanimljiv jer pokazuje koliko je duboko anticrkveno osećanje kod mnogih gejeva. Mnogi prikazi moje knjige u gej štampi bili su manje laskavi od onih u akademskim ili javnim glasilima. Jedan od posebno šarmantnih izraza bio je i da je ,,ova knjiga namučena koliko i žrtve religije koju ona pokušava da odbrani".

Jedna od stvari na koju bih želeo da ukažem o ovome na društvenom planu jeste i da se ovde delimično suočavamo sa namerom da se pronađe žrtveni jarac. Lakše je verovati da je za tvoje nedaće odgovorna osoba nego neka bezlična sila. Ovo je jedan od razloga zbog kojih se manjine koje izučavam proganjaju u periodima teškoća i društvenih nemira: ljudi žele da veruju da je neko izazvao nevolju - bilo da su u pitanju ekonomski problemi u Nemačkoj 30-ih godina ili nemiri u Evropi 13. veka. Lakše je verovati da je ovo neko učinio, jer ako je moguće identifikovati tog nekog i otarasiti ga se, moguće je, prema toj zamisli, ponovo uspostaviti društvo u njegovom nekadašnjem srećnom stanju. Mnogo je teže postići da ljudi kažu, kao što su čestite vođe često prinuđene, „nema jednostavnog odgovora, ne znamo zašto smo stigli do ekonomske propasti, možemo pokušati sa različitim rešenjima, niko nije pogrešio, nikog ne treba kriviti, sve što možemo da uradimo jeste da pokušamo da poboljšamo stvari".

Ono što možda ne bismo očekivali jeste da su manjine zauzvrat sklone da rade istu stvar. Gejevi u SAD, videći da su sa svih strana okruženi neprijateljstvom i nepravdom, često misle da je jednostavnije da veruju da je neko ovo uzrokovao nego da se suoče sa činjenicom da su uzroci mnogi i složeni i da se verovatno ne mogu lako identifikovati i ukloniti. Većina gejeva u SAD hoće da veruje da je hrišćanstvo taj neprijatelj i da bi, kad bi se oslobodili hrišćanstva, sve bilo mnogo bolje.

Želim ovu težnju za pronalaženjem žrtvenog jarca i podeljenosti po pitanju uloge religije u SAD da suprotstavim stanju na univerzitetu na kome predajem. Nagađam da stanje na Yaleu bliže odgovara stanju u Engleskoj, ali pošto vi ovu poznajete bolje od mene, ostavljam vam da sami prosudite. Univerzitet je visoko uređeno, vrlo vaspitano društvo sa malo nasilja bilo koje vrste. Čak i retoričko nasilje koje se pojavi mnogo je vaspitanije od retoričkog nasilja u američkom društvu u celini. Na Yaleu uopšte sasvim je u redu da si hrišćanin sve dok o tome ne govoriš, osim kao o antikvarskom interesovanju ili ličnoj osobenosti, ali razume se obe ove stvari su u redu: svi smo mi isuviše vaspitani da bismo išta rekli o tako ličnim temama.

To je za mene razlog nekim problemima jer na svojim predavanjima često govorim o temama hrišćanstva sasvim ozbiljno. Tokom dužeg vremena stekao sam reputaciju fanatičnog antikatolika, što je bilo vrlo zabavno i čak mi izazvalo probleme (jednom kad je student delio pričest u katoličkoj kapeli i ja prišao da je primim, pogledao me je prestrašeno kao da sam došao samo da bih obesvetio svetu tajnu, tako da sam pomislio da mi je možda neće ni dati). Ili recimo, svojim studentima ukazujem na duhovitost saborne metode u odlučivanju o raznim vrstama božanskog otkrovenja. Na predavanju o Nikejskom saboru (325. n. e.) i debati o tome da li je Sin jedinosuštan i zaista božanske prirode, primetio sam da je pet minuta pre nego što je održano glasanje bilo predmet rasprave to da su Otac i Sin jedno isto (od iste prirode), dok je pet minuta posle održanog glasanja bilo smrtno pogrešno ne smatrati da Otac i Sin jesu jedinosušni. Božansko otkrovenje određeno je većinom glasova, i želim da studenti uvide da je ovo vrlo zanimljivo prilagođavanje onoga što je nekad bilo prosto funkcionalna upotreba većinskih glasova u gradovima-državama antičkog sveta.

Ono na šta nisam ukazivao studentima, pošto sam mislio da će to biti dovoljno očito, jeste da nema razloga zašto nešto ne bi bilo zabavno i istinito. Zaista jeste zabavno da o istini odlučuju većinski glasovi, ali to ne znači da to nije istina. Sada imam nešto poteškoća kad na ovo ukazujem, ali još uvek imam mnogo studenata koji dolaze kod mene i pitaju zašto sam toliki antikatolik i zar nije neučtivo od mene da nastavljam tim putem; neučtivost je, držim, deo odgovora.

Jednom sam pitao jednog svog postdiplomca: „Misliš li, iskreno, da naginjem nazadnjaštvu? Da li nepravedno napadam katoličanstvo u pokušaju da sprečim da se ispolje moja lična osećanja?" A on će: ,,Ne, mislim da je razlika između vas i drugih profesora u tome što drugi profesori na Yaleu tretiraju hrišćanstvo kao izlapelu staru tetku (doddering old aunt): povlađuj joj i dopusti joj da kaže šta god hoće ali nemoj je uzimati ozbiljno. Vi pak hrišćanstvu ne povlađujete reda radi: vi ga izgleda smatrate vrednim izazova i ozbiljnog razgovora i ukazujete na duhovitost i nedoslednost i probleme unutar njega."

Sindrom izlapele tetke deluje i na Yaleu - možda i u Engleskoj - i po pitanju toga da je neko gej. U redu je da si gej na Yaleu sve dok o tome ne govoriš. Možeš biti pozvan i na večeru na Yaleu ukoliko si gej osoba; poziv može da se odnosi i na tvog partnera. Ali niko neće hteti da kažeš kako je to biti gej osoba na Yaleu, a ako kažeš, ljudi će bledeti i strpljivo čekati da se povede razgovor o nečem drugom. Ne sme se biti neučtiv sa izlapelom tetkom, ali, naravno, mi isto tako ne slušatno šta ona u stvari govori.

Zanimljivo je da pošto se ni o jednoj od ovih stvari ne može govoriti, iako se njima može biti, mnogo toga što bi se inače moralo reći ostaje neizrečeno; jedna od opšteprihvaćenih stvari jeste i to da je dobro biti gej, i da je dobrobiti hrišćanin, ali da se ne može biti oboje. Postoji opšta pretpostavka da je biti hrišćanin i biti gej svako za sebe u redu, ali da je to dvoje apsolutno neizbežno suprotstavljeno. Za ovo kratko vreme koliko sam u Engleskoj primetio sam težnju u istom smeru. „Svakako, svi uviđamo da je u redu biti gej, i svakako uviđamo da je u redu biti hrišćanin, ali kako možete da budete i jedno i drugo?" Naravno, ako nikad ne govoriš o tome, biće veoma teško ikada saznati kako neko može da bude i jedno i drugo.

Nadam se da sam u knjizi Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost pokazao da neodoljiva suprotstavljenost, za koju se pretpostavlja da postoji između homoseksualnosti i hrišćanske etike, jednostavno ne postoji. Treba da ukažem i da nijedan od mojih kritičara, čak ni oni sa najoštrije levice, nije dokazivao da nisam u pravu po ovom osnovnom pitanju. Zapravo, najviše neprijateljski prikaz iz engleskog pera koji sam video, objavljen u Times Literary Supplement,  izgleda da uzima kao jednu od pogreški u mojoj knjizi to što sam stalno navodio ovu očiglednu glavnu misao: da ne postoji inherentna suprotstavljenost između hrišćanstva i homoseksualnog ponašanja.

Ali ovo je tek polovina problema. To je kao da smo dokazali da ne postoji inherentna protivrečnost između - biti Francuzom i biti hrišćaninom. U redu, protivrečnost ne postoji: ali to ne pomaže Francuzu da bude hrišćanin, ili da odgovori na pitanja koja mogu da se pojave u vezi sa nacionalizmom i religioznim ubeđenjima. Mislim da je najvažnije pitanje s kojim će se tokom sledeće decenije susretati svi hrišćani, i to ne samo gej hrišćani, mesto seksualnosti uopšte i homoseksualnosti posebno u hrišćanskoj etici: kako biti seksualna osoba i hrišćanin. Problem je posebno težak za gej hrišćane, i to kako zbog podeljenosti između religioznih i nereligioznih gejeva, tako i zbog sindroma izlapele tetke.

Vrlo je poznata skorašnja kontroverza u SAD oko članka koji je Gore Vidal napisao o homoseksualnosti, jevrejskim intelektualcima u Americi i popularnoj kulturi.  Ova rasprava se otvorila tako što je svake godine iznošen zakonski predlog pred skupštinu Manhattana kojim bi se obezbedila izvesna prava za gej osobe koje žive na Manhattanu - prava na jednak tretman i nediskriminisanje u državnim pitanjima i tome slično. Svake godine tokom poslednjih petnaestak godina bio je obaran, i to sve do ove godine putem mahinacija Katoličke crkve i mitropolita njujorškog. Ove godine Katolička crkva nije učestvovala u obaranju predloga zakona. Želim da verujem da se mitropolija predomislila i da je možda pročitala moju knjigu, ali može biti i da je prosto bila zauzeta akcijama skupljanja priloga ili tako nečim. Zato su se, umesto njih, organizovali ortodoksni Jevreji i oborili predlog zakona. Ovo je razbesnelo mnoge ljude, s donekle zasnovanim opravdanjem: zaista jeste pomalo ironično da se ljudi koji su našli utočište u SAD upravo zato što nije dozvoljeno da religija utiče na državnu politiku sada zalažu da se državna politika grada New Yorka ima odredivati prema njihovim ličnim religioznim stavovima prema homoseksualnosti.

Ali bilo je prepirki i na drugim planovima, i ovde nisam siguran da se slažem sa g. Vidalom. On zapravo tvrdi da je jevrejski intelektualni establišment koji upravlja organima u SAD kao što su New York Times i New York Revieiu of Books neodoljivo neprijateljski raspoložen prema homoseksualnom ponašanju i da ne želi čak ni da objavi prikaze gej knjiga (osim nekih izuzetaka); a on smatra da to potiče od osnovnog neprijateljskog stava i predrasuda. Čini mi se da on greši što ne uzima u obzir veliki problem koje će heteroseksualne većine uopšte, a hrišćanska ili jevrejska heteroseksualna manjina posebno, imati sa homoseksualnošću. To je, u najkraćem, ovo: kakva je homoseksualna etika? Svi koje poznajem znaju, ili pretpostavljaju, ili nagađaju da heteroseksualci ne odgovaraju svojim etičkim standardima. Verovatno bi bilo nerealno zamišljati (Vidal o tome govori) da heteroseksualni muškarci ne vrše preljubu, ne varaju žene. U stvari, u Kinsey studijama u SAD ispalo je da oko 40% oženjenih Amerikanaca imaju vezu sa strane. Ovo je opšteprihvaćeno, i ne mislim, za razliku od g. Vidala, da stav heteroseksualaca dolazi od negiranja ove činjenice po svom nahođenju.

Mislim da njihov stav pre dolazi od sledećeg. Oni barem znaju koja je to heteroseksualna etika koju su izneverili. Oni ne znaju koja je to etika koju bi gejevi mogli izneveriti. Da li gejevi nameravaju da se obavežu na iste moralne norme koje obavezuju strejt osobe? Mnogi hrišćani koje poznajem veoma se interesuju za ovu temu i u želji da budu slobodoumni kažu: „Šta predlažete kao zamenu za hrišćansko učenje? Da li gejevima treba dopustiti sve? Da li oni treba da imaju mogućnost da idu u saune, barove i upoznaju ljude na ulici, i prosto da imaju sav seks koji požele, dok smo mi obavezani da budemo neprekidno verni jednoj istoj osobi? Šta vi u stvari predlažete? To uopšte ne bi bilo fer, zar ne?"

Ne, ne bi bilo fer. Do krajnosti saosećam sa heteroseksualnom većinom po ovom pitanju. Mislim da je deo razloga za ambivalentnost intelektualnog establišmenta u SAD taj što kada pročitaju knjigu kao što je States of Desire Edmunda Whitea, ne mogu da kažu da li život nemarnog promiskuiteta koji ona opisuje predstavlja homoseksualni ideal ili neuspeh tog ideala. Da li čitaju o onome što gej ljudi treba da rade, ono što rade, ili oboje, ili nijedno od toga? Stoga oni ne znaju kako da je uklope u svoj uobičajeni kritički aparat. Ne shvataju šta bi bilo odstupanje od homoseksualne etike zato što ne znaju šta je homoseksualna etika. A ne znamo ni mi.

Čak ni gej hrišćani ne znaju kakva bi bila seksualna etika za gej hrišćane. Ili gde bismo za njom tragali: ili na čemu bi se zasnivala. Većini ljudi zapravo izgleda da po ovom pitanju u hrišćanskoj tradiciji postoji porazna tišina, i ne mogu da zamisle gde u toj tradiciji da gledaju da bi našli arhetip - naslov mog predavanja - gej ljubavi. Kakvi bi bili hrišćanski arhetipovi prave gej veze, ili idealne gej veze, ili normalne gej veze?

Ne mogu da pružim odgovore, ali želim barem da precizno formulišem pitanje i da dam predlog gde bi se moglo početi s traganjem. Prvo moram da iznesem gde mislim da ne bi trebalo da tražimo: u hrišćanskoj tradiciji heteroseksualnih odnosa. Sad, ovo bi moglo biti dovoljno očito, ali ne mislim da je to velikoj većini ljudi tako očito. Deo problema sa pređašnjom istoriografijom o homoseksualnosti jeste taj da je velika većina ljudi pokušavala da vidi homoseksualnost prosto kao obratnu stranu heteroseksualnosti. Oni su pretpostavljali, na primer, da ako postoje ograničenja protiv vanbračnih odnosa za heteroseksualce, ta ograničenja neminovno moraju da se primene na gejeve, jer gej ljudi ne mogu da se venčavaju: sve što mogu da urade je „vanbračno" i samim tim loše.

Nije toliko očito da bi se u ranoj crkvi smatralo nemogućim da gejevi budu oženjeni. I nije toliko očito da je vanbračna seksualnost nužno prostor za homoseksualne odnose u hrišćanskoj etici. Štaviše, većina propisa o onome što se nazivalo sodomijom pre 1200. bilo je jasno upućeno samo venčanim parovima. Učešće venčane osobe jedino je moglo od te radnje da učini greh.

Neki su tvrdili da ova naglašenost crkve u heteroseksualnim odnosima sadrži u sebi negativan stav prema onim homoseksualnim. Čuvena dosetka Anite Bryant glasi da je 'Bog stvorio Adama i Evu, ne Adama i Stevu'. Ali ovo je osobito slab argument budući da je hrišćanska tradicija nema u brojnim tačkama od velike moralne važnosti, dok ću, nadam se, pokazati da hrišćanska tradicija upravo u ovom slučaju svakako nije toliko nema.

Uvrežila se navika da se za glavni tok hrišćanstva pre otprilike 18. ili 19. veka smatra da zasniva svoje predstave o moralnoj ljubavi isključivo na biološkoj prinudi, što znači, isključivo na predstavama o prokreativnoj ulozi u rimo- katoličkoj crkvi. Ali ovo zapravo nije rani niti autentični hrišćanski arhetip čak ni po pitanju heteroseksualnosti.

Istina je da su judejske norme seksualnosti bile po svoj prilici u vrlo velikoj meri heteroseksualne - ne isključivo već u vrlo velikoj meri. To tako izgleda iz nekoliko razloga. Jedan je taj što su mnogi opisi seksualnosti, recimo u Starom zavetu, sastavljeni kao simboličko objašnjenje nečega: početaka heteroseksualnog braka, na primer. U takvim slučajevima autor će očigledno upotrebiti heteroseksualni primer. Ostali komentari bave se načinima pristupa problemima koje heteroseksualni brak stvara za društvo: šta činiti u slučaju razvoda, šta činiti sa decom ostalom posle razvoda, šta činiti sa imovinskim ugovorima, kako postupiti sa muškarcima koji zlostavljaju svoje žene, šta činiti sa ženama koje su ostavljene same i bez izdržavanja pošto je brak okončan. Nijedan od ovih problema heteroseksualnog braka ne bi tretirao homoseksualne veze na isti način, i to je besumnje jedan od razloga zbog kojih bi bilo mnogo više zakonodavstva za heteroseksualce nego za gejeve.

Ali bilo bi pogrešno smatrati ideale Starog zaveta isključivo heteroseksualnim; naprotiv, poznati stih „Kuda god ti ideš"  iz knjige o Ruti zapravo je upućen od jedne žene drugoj, a postoje i mnogi drugi ideali neheteroseksualne ljubavi u Starom zavetu - David i Jonatan, na primer. Štaviše, ljubav je u Starom zavetu uglavnom idealizovana u granicama seksualne privlačnosti (pre nego produženja vrste). Samuilov otac kaže svojoj ženi - koja je jalova i utučena jer ne može da iznese dete - „Nisam li ti ja bolji nego deset sinova?" (1 Sam. l: 8). Ovaj stav je napredniji nego u mnogih današnjih katoličkih moralista: on predočava da je lična interakcija ljubavi i potvrđivanje osobnosti daleko važnije od onoga što proizilazi iz biološke produktivnosti njihovih odnosa.

Novi zavet je primetno i istaknuto nebiološki, iako izgleda da pripadnici moje crkvene opštine često to smetnu s uma, a kada fariseji pitaju Isusa da li je zakonito oterati ženu, on kaže: „Niste li čitali da je njih Tvorac od početka stvorio muško i žensko? I rekao: Zbog toga će ostaviti čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo."(Mt. 19: 4-5). On ne tvrdi da je razlog tome da ljudi napune zemlju ili da stvaraju potomstvo. Kada Pavle govori o bračnoj postelji jasno tvrdi da je uloga seksualnog odnosa u braku zadovoljenje želje.

Ova pozicija se sasvim dramatično menja, činjenica koja je u tesnoj vezi sa položajem gejeva, u 4, 5, i 6. veku kada je, iz razloga u koje ovde neću dublje ulaziti, prokreativno opravdanje postalo ono jedino na čemu je većina hrišćana ograničavala i ozakonjivala seksualnost. Od 5. veka naovamo, u prilaženju seksualnim odnosima postojala je tendencija da se govori da su heteroseksualne radnje dobre jedino kada bi imale za posledicu produženje vrste; ako ne bi imale za posledicu produženje vrste, nisu bile dobre. Ovo je ostavilo položaj ljubavi sasvim ambivalentnim, i u tretiranju heteroseksualnosti, ljubav je sasvim otpala otprilike u ovo vreme. Zapanjujuća je tišina po pitanju onoga što nazivamo romantičnom Ijubavlju od oko 5. do 10. veka u moralnim preporukama koje se tiču heteroseksualnosti.

Ovo je ostavilo hrišćane u vrlo dvosmislenom položaju, i iznenađuje me da nije bilo više pritužbi na ovo. Do vremena kad je bilo nekih pritužbi, u 12. veku, nalazimo zaista grube reakcije ljudi naklonjenih ovom čisto biološkom pristupu heteroseksualnosti bez ljubavi: oni kažu da za muškarca voleti svoju ženu osećanjima znači počiniti preljubu. Ako voliš svoju ženu osećanjima to je preljuba. Treba da voliš svoju ženu samo iz obzira prema činjenici da vas dvoje stvarate potomstvo. Ovo opravdanje heteroseksualnih odnosa čisto biološkim pojrnovima ne bi dalo mnogo u smislu racionalizacija za homoseksualno ponašanje. Toma Akvinski jeste tvrdio da je homoseksualnost prirodna, iako ju je on smatrao poremećajem, nešto kao engleski sveštenik koji bi je pomenuo u kontekstu Godine hendikepiranih. Ali mislim da se može pokazati, po sili činjenica, da je bilo drugih opravdanja za homoseksualno prisustvo u hrišćanskoj tradiciji od najranijih vremena.

Želim da naglasim da je odsustvo naglaska na ljubavi u opravdavanju heteroseksualnih odnosa - po svoj prilici odnosa većine ljudi - jeste posebno upadljivo u religijskoj tradiciji koja tvrdi ne samo da je Bog ljubav nego i da su Njegova dela pokretana ljubavlju, da ono što on najviše želi od svojih sledbenika nije mudrost ni razumevanje, ni pridržavanje rituala, ni čistota, ni zadobijanje nevernika kao u slučaju islama, nego jednostavno da se vole međusobno kao što ih je voleo On. „Voljeni, Ijubimo jedni druge; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga" (1. Jov. 4: 7), piše apostol poznat po tome što ga je Isus najviše voleo, „jer Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu." (1. Jov. 4: 16). U potrazi za moralnim odlikovanjem čini mi se da Novi zavet uzima samo po sebi da je ljubav najveće dobro, i da odatle polazi: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje" (Jov. 15:13).

Nisam uveren da je ova ljubav izvorno bila upravljena isključivo prema nebu. Apostol Pavle opisuje takvu ljubav kao večitu, ali je karakteriše u okvirima njenog delovanja na druge hrišćane, a ne na spasenje pojedinca. Sv. Jovan uverava svoje čitaoce da je svako ko kaže kako voli Boga a prezire svoje bližnje lažov, jer ko bi mogao da voli Boga koga nije video a da ne voli svog brata (obratiti pažnju na reč „brat") koga jeste video? Imamo, kaže, ovu zapovest od Isusa, da onaj ko voli Boga voli i svog brata. Ova ljubav isto tako nije ona vrsta bezlične posvećenosti dobrobiti svih duša koja će u kasnijim vekovima biti prozvana milosrđem. Ogromna količina materijala koja se tiče pitanja ljubavi u ranohrišćanskim zajednicama jasno stavlja do znanja da je ova ljubav često shvatana kao veoma Iičan, emocionalan odnos između ljudi. Nadam se da će teolozi početi da se bave ovim, s obzirom da je to od ključne važnosti ne samo za razumevanje rane crkve, nego i hrišćanskog morala u svim periodima. Ovo je nepotrebno zakomplikovano nepažljivošću prema preciznom smislu upotrebe reči u Novom zavetu. Usvojena navika, skupa sa autoritetom C. S. Levvisa, pokazuje recimo da glagol philein, koje se u Novom zavetu često javlja, ima značenje prijateljskog ali ne strasnog osećanja o kome je pisao Ciceron, a koje su Rimljani zvali amicitia. Međutim, mnogo ranih hrišćanskih tekstova, od kojih su neke pisale osobe koje su Novi zavet znale napamet, neprekinuto koriste ovaj glagol ne samo u opisu erotskih osećanja, nego i samog seksualnog akta. Agapan se, kako ista škola tvrdi, odnosi na onu vrstu nadljudske ljubavi koju Bog oseća prema ljudima ili koju ljudi streme da uzvrate Bogu. Ali svako kome je blisko grčko jevanđelje zna da se u istoj rečenici reč može upotrebiti u sasvim različitim značenjima, i da je korišćena, na primer, da ukaže na odnos između Isusa i sv. Jovana, gde bi cela suština bila upravo u tome da se naglasi ljubav različita od one koju je Hrist imao za sve ljude.

Sada bih želeo da razmotrim neke podvrste ljubavi u ranohrišćanskim predanjima koje bi mogle da predstavljaju arhetip za gej ljude. Većina ovih oblika ljubavi pojavljuje se u monaškim zajednicama. Postoji očigledan razlog za to, pošto su te zajednice bile obično organizovane u grupama od samo jednog pola (iako su u 12. veku zapravo postojali manastiri obaju polova). Monaške zajednice su nam, povrh toga, ostavile najopsežnije zabeleške svih vrsta i na sve teme iz toga doba. Želim da naglasim da ne tvrdim da su monaške zajednice bile jedina mesta na kojima možemo naći arhetipe hrišćanske ljubavi i da ih biram samo iz ovih strateških razloga.

Postoje tri ideala hrišćanske ljubavi u monaškim zajednicama koji bi mogli da pruže arhetip raznih vrsta odnosa koji se ne zasnivaju na heteroseksualnim osnovama. Najočitija među njima je ljubav analogna porodičnoj: jedna vrsta jedinstva, ljubavi, i brige koja se ne zasniva na biološkoj prinudi, ali i pored toga obrazuje porodične jedinice. Engleska reč za igumana „abbot"  dolazi od [aramejske] reči koja znači „otac" . Iguman - abbot je otac ljudi koji jedni druge zovu (ako su u pitanju muškarci) „braćom", ili (ako su u pitanju žene) „sestrama". Oni smatraju da čine porodicu koju nije stvorila biologija, ali vole jedni druge is