Lizina ispovest

Ako je nešto bilo stalno u njenom životu, onda je to odnos sa gej fanovima, ili se tako činilo dok Mineli nije sela da porazgovara sa Michael Joseph Grossom o svom poslednjem albumu, Confessions.

Mlađi od dvojice portira, koji ima od prilike dvadeset pet godina, latino i strejt, prepoznaje ženu odmah: "Izgleda prokleto dobro," kaže on svom kolegi pre pozdravljanja sa Lizom Minnelli na ulasku u Hotel Plaza Athenee, nekoliko blokova od njenog stana na njujorškom Upper East Side-u.

Na sebi ima tamno crvenu haljinu u kineskom stilu, crne pantalone i ravne cipele, kao i mali zlatni privezak u obliku krsta na lancicu oko vrata i dijamantske minđuše gotovo veličine polovine njenih očiju.  Minelli dobro izgleda. Neverovatno ako uzmemo u obzir probleme koje je imala tokom šezdeset četiri godine svog života, svima poznati niz brakova, zavisnosti, kao i stalnim vraćanjima na scenu, što se najjasnije primetilo na katastrofalnom pojavljivanju u junu, kada je promovisala svoju kolekciju šljašteće odeće i nakita za Home Shopping Channel nazvanu Liza. Delovala je zbunjeno, odsutno i ponavljala se. Jedan joj je fan dobacio "Vi ste moj pravi mentor," a ona je odgovorila bizarno, "I Vi ste moj." Snimak iz te emicije je otišao na Internet, neki su nagađali da se Mineli sasvim izgubila. Zajedno sa njenim neukusnim pojavljivanjem u drugom delu filma Sex and the City, u kome je pevala "Single Ladies (Put a Ring on It)," čini se da Minellijeva klizi u klovnovsku irelevantnost, a opet ista osoba me danas pozdravlja na način koji ukazuje suprotno.  Odsečno, mirno i artikulisano, kasnije objasnjava razliku između ovoga sada i onog debakla na HSN-u: "Bila sam umorna! Naterali su me da previše radim i taj deo smo snimili veoma kasno, jednostavno sam bila veoma umorna."

Ono što je najupečatljivije u izgledu Minellijeve, jeste da izgleda gotovo identično kao svoja majka. Oduvek je postojala sličnost, ali je vreme ucrtalo odlike na Minellijevoj, koje nose kvalitet Judy Garland, što takođe pomaže da se uoči razlika između javnog imidža koji je svaka od njih imala. Garland, čak i kada je bila u svom lošem stanju, je uvek bila nepogrešivo Judy.  Bez obzira koliko posesivna ili zaplašena, njen izraz lica je ukazivao na odlučnost i upornost koji su doveli Dorothy kući.  Lice Lize Minnelli pak, je oduvek odisalo energijom skoncentrisane snage, ali bez jasnog cilja. Ove uglačane odlike i labav manerizam su u tenziji, kao Kabuki maska okružena izmaglicom kikota, pogleda koji lete slobodno.  U centru svega ovoga su oči, nevine i gladne, odražavaju otvorenost prema svetu tako otvoreno da može biti opasno. (To je onaj kvalitet koji nas je naterao da zavolimo Sally Bowles i da se istovremeno plašimo za nju.)

Lice koje sam danas sreo je očvrslo, ali na dobar način.  U privatnoj sali hotelskog restorana, Liza je naručila čaj za ceo sto (sa njom je i njena prijateljica, koji nije želela da je predstavimo u članku, kao i njen publicista). Zatim je naručila koka kolu za sebe, a onda se okrenula ka meni, sa fokusiranim pogledom u očima i čvrsto stegnutim usnama i započela priču o novom albumu.  Confessions je kolekcija džez standarda koje je Liza snimila sa svojim dugogodišnjim saradnicima i pijanistom i aranžerom Billy Stritch-em.  Kao osvrt na prošlost, pomalo ćaknut, ali čak i mudar, ovaj album je jedan od njenih najboljih.  Njen glas, dubok i bogat, zreo kao najkvalitetniji viski, ima veliki i praštajuci kvalitet, naročito u pesmama gde se aludira na reputaciju pevača da vole preterana uživanja, kao na primer u pesmi I never had a taste for wine / For wine can't compare with gin.  Numera "This Heart of Mine" koristi njen vokalni manirizam na gotovo ivici samo parodije, pre nego što se spusti, gotovo kao mačka do preciznog završetka.  Najbolja i najefektinja je možda numera "I Got Lost in His Arms," u kojoj stihovi uranjaju u romansu, ali njen glas, zastaje, gotovo zaječi, kao da pevačica pokušava da upozori svoje srce da možda ljubav nije vredna žrtve.  Ako neka pesma može da bude autobiografija, onda je to sigurno Lizina.  Da li se na kvalitet albuma odražava nešto što je Minellijeva naučila o romansi tokom vremena i tokom svoja četiri braka? (Njeni muževi su bili pevač i pisac pesama Peter Allen, producent Jack Haley Jr., vajar Mark Gero i producent David Gest.) Ona odgovara: "Mislim da svako prolazi kroz slično iskustvo i da je apsolutno divno kada to doživljavaš, i onda ti se slomi srce i dolaze usponi i padovi, i tako je bilo i meni u životu, i sasvim mi je drago da je to završeno. Sada imam posao, kučiće o moj dom. I to mi je sasvim dovoljno."

Liza kaže da su na ovaj album uticale zabave koje su se vrtele oko klavira u dnevnoj sobi gde su njena majka i otac, filmski režiser Vincente Minnelli, ugošćavali elitu starog Holivuda. Minellijeva je nastavila tu porodičnu tradiciju okupljanja oko klavira u svojoj kući, gde su dolazili da pevaju prijatelji kao što su Tony Bennett i Michael Feinstein "kao i neki drugi što če vas iznenaditi, na primer Janet Jackson". Minellijeva je rekla da je album ličan, njegov emotivni ton izražava raspoloženje ovih spontanih okupljanja. Liza je snimila veći deo albuma u svojoj kući dok se oporavljala od operacije kolena, povrede koja je nije usporila. Kada sam je upitao da li ima dosta fizikalne terapije, ona me je ispravila: "Nije to fizikalna terapija, to su časovi plesa. Zato što sam ja dušo takva, ja sam plesačica!"

Ovaj članak kao i većina profila poznatih, beleži i promene u životima. Kako bi intervjuisani imao priliku da priča o svojoj karijeri, mi imamo pravo da postavljamo lična pitanja, koja će se u ovom slučaju ticati odnosa Minellijeve sa gej muškarcima. To je teška tema, često puna klišea, ali i Minellijeva i njena majka Judy Garland su imale karijere koje su bile obeležene dobrim delom i jakom vezom sa gej publikom kao i romantičnim odnosima sa gej muškarcima.  Isprva zatečena ovim pitanjima Minelli odgovara: "Ne vidim šta gej ljudi vide u mojoj muzici. Zaista nisam o tome razmišljala.  Mislim da verovatno vide isto što i ostali ljudi vide u mojoj muzici." U intervjuima nekada najbolji način da se izbegne licemerstvo jeste da se direktno postave najteža pitanja, ali nakon što sam upitao Minellijevu zašto su se i njena majka i ona udale za gej muškarce, Liza na trenutak zuri u mene, a zatim kaže da mora do toaleta."

Kada se vratila postavio sam joj laganije pitanje. Razmišljajući o svim tim zabavama koje su bile ogranizovane oko klavira, gde su se okupljali mnogi gosti, od kojih su neki, kao što je bio muzički direktor MGM-a Roger Edens, bili gej, pada mi na pamet da je Minellijeva od ranog detinjstva bila okružena gej ljudima, a opet kada je pitam kada je postala svesna da homoseksualnost postoji, ona odgovara "Nisam ništa znala o tome sve do moje osamnaeste godine, kada sam počela da živim u Njujorku." Minellijeva nam je ispričala priču o Fredu Ebbu (piscu stihova, koji je zajedno sa Johnom Kanderom napisao "Cabaret," "Liza With a Z," i mnoge druge pesme koje su postale njen zaštitni znak.)  Ebb je jednom pomenuo da će da ide da se vidi sa grupom lezbejki koje je nazivao "Demonska osmorka." Minnelli je zavapila: "Ima ih osam". "Nisam mogla da verujem da postoji osam lezbejki. Na celom svetu!"  Zaista, malo nam je teško da u to poverujemo. Kada je Liza imala petnaest godina, 1961., prisustvovala je legendarnom koncertu svoje majke u Carnegie Hallu, gde je bilo toliko mnogo gej muškaraca u publici da je vodeća štampa, uključujući i Time magazin, prenela ovaj podatak, i to u vreme kada je mnogo časopisa i novina ignorisalo postojanje gej ljudi. Minellijeva se i dalje čvrsto drži svoje izjave. "Iskreno nisam znala, kunem vam se!"

Ostavljajući za nama gej Holivud i gej fanove njene majke, postoje barem dve važne činjenice o njenoj porodici koje bi mladoj Lizi dale makar neku predstavu da neki muškarci vole druge muškarce. Pitam je da li je u njenoj porodici ikada bilo priče da je njen deda po majci [Frank Gumm, otac Judy Garland] bio gej?" "Ne, to se mene nije ticalo."

"Znači niste pričali o tome?"

"To se mene nije ticalo."

"A Vaš otac?"

Njene obrve su sada naborane: "Ali on nije bio ..." Njen glas se gubi u tišini, jer postaje jasno da ju je ovo pogodilo.

Ja kažem "Vaš otac nije bio gej?"

Ona uzbuđeno odgovara "Pa dušo, on se ženio četiri puta i trebalo je da vidiš kakve je slike nagih žena pravio!"

Prvi brak Minnellijeve koji je trajao od 1967. do 1974. godine je bio sa gej muškarcem, Peter Allenom, nekadasnjim štićenikom njene majke, među čije pop hitove spadaju i "Arthur's Theme (Best That You Can Do)", kao i "I Honestly Love You", a čiji je život poslužio kao inspiracija za mjuzikl The Boy From Oz.  Kada sam upitao Minnellijevu da li je znala da je Allen gej kada se za njega udala, odgovorila mi je: "Ne, ne, naravno da nisam."  Pa kako je onda saznala?  "Pa, znate, ljudi pričaju, i neko kaže ‘mislim da jeste ... ...' tako da sam ga pitala da li jeste i on je potvrdio i to je bilo to, ali on me je voleo i ja sam volela njega, i zato smo odlučili da pokušamo, bili smo u braku, i veoma smo pokušali, ali nije uspelo.  Do kraja njegovog života smo bili bliski, uvek, uvek. " Allen je umro od komplikacija usled zaraženosti aidsom, 1992. godine.

Minnelli kaže da je prvi put postala svesna AIDS-a, kada je pozvala Rocka Hudsona da bude njen pratilac na jednoj dobrotvornoj večeri. "Kada se pojavio izgledao je veoma bolesno. Nešto nije bilo kako treba, i naravno ne možete da kažete ‘Izgledaš veoma loše.'  Zatim sam počela da slušam više o toj bolesti, i nazvala sam Elizabeth Taylor i rekla joj  ‘Elizabeth, nešto nije kako treba. Nešto se dešava, i ljudi ne govore o tome dovoljno, ali mi moramo da učinimo nešto.' I jesmo, a to je zatim vodilo do osnivanja AMFAR-a [the American Foundation for AIDS Research], a zatim je preraslo u pokret."

"To nije bio prvi put da su članovi naše porodice uključeni u taj veliki korak napred u gej pokretu." Stonewall nemiri su se desili rano ujutro dan posle sahrane Judy Garland, i iako mnogi istoričari negiraju povezanost između ova dva događaja, ideja povezanosti i dalje ostaje kao deo Stonewall legende. Kada sam upitao Minnellijevu šta misli o tom objašnjenju, ona je rekla "Znate, za to sam čula tek nekoliko godina posle," a njena prijateljica koja sve vreme sedi sa nama, je sada po prvi put progovorila i pitala: "Šta je Stonewall?"

Minnellijeva se obraća meni i kaže mi "Objasnite joj šta je Stonewall."

Ja kažem "Vi joj objasnite."

Ovo je verzija Lize Minnelli kako se rodio pokret za gej prava: "Pa, Stonewall je bio bar za gej muškarce u centru grada, i mislim da možda još uvek postoji.  Nakon što je moja majka preminula, mnogo ljudi se okupilo tamo, uključujući i neke dregove, i mislim da su slušali njene pesme i tugovali. Zatim se pojavila policija i rekla im da se raziđu, a oni su rekli ‘Ne, mi slušamo našu muziku,' što je njima mnogo značilo, to je bila muzika moje majke, ali policija je insistirala da se raziđu, i oni su opet rekli ne, i to je bilo prvi put ikada, da su rekli ne, i nastala je tuča.  O tome je bilo i u novinama, tako da su ljudi konačno saznali da postoji borba za gej prava. I tako je "ovde Minnelli koristi dramsku pauzu, podiže svoju desnu ruku iz krila i rukom pravi luk duge u vazduhu, " I tako je nastao pokret."

Zatim opet nakon pauze dodaje, "Barem tako priča kaze. Niko ne zna da li je to istina, ali sam ja ovako čula. Desilo se sve u toku priprema za sahranu i neko je rekao "Ovo se desilo, tako sam uzbuđen' i ja sam bila ponosna i pomislila sam nešto dobro može da proizađe iz svega ovoga."

Pažljivom čitaocu mogu dve činjenice da zapadnu za oko, prva je da je Minnelli rekla da nije znala da je Allen gej kada se udala za njega, a zatim je rekla da jeste. Drugi problem jeste da je takođe izjavila da je za Stonewall čula tek nekoliko godina kasnije, a zatim je rekla da je za događaj čula odmah nakon što se dogodio.

Ni u jednom slučaju je ne pitam da izađe na čistac sa svojim izjavama. Iako bi bilo lako da se spekuliše, teško mi je da razumem zašto se javljaju ova nepodudaranja, sem što mogu da primetim da nam kontradiktornost daje mali uvid u kako život velike zvezde, narocito privatni život, može da postane deo legende.

Ove činjenice postaju čudnije kada sam se vratio na najteže pitanje u ovom intervjuu, koje je ona na samom početku izbegla "I Vi I Vaša majka ste imali nekoliko romantičnih veza sa muškarcima koji su održavali aktivne seksualne živote sa drugim muskarcima ..."

"I sa ženama" dodaje ona.

"Da,ali obe ste se udale za muškarce koji su prvenstveno bili gej. Zar ne mislite da postoji neka veza između privlačnosti prema gej muškarcima koje ste Vi i Vaša majka osećale?"

"Nikada nisam razmišljala o tome."

"Zaista?"

"Ne. Zašto bih razmišljala o tome?"

"Pa situacija je veoma neobična."

"Je li?"

"Nikada nisam čuo za još neku majku i ćerku da su obe bile u vezama sa gej muškarcima. Ne znam kako smatrate da to nije veoma neobična situacija."

Sedeći veoma pravo, gotovo oštrog tona, ona kaže "Mi smo veoma neobična porodica. Mi smo jedina porodica u kojoj su majka, otac i ćerka, svi dobili Oskara!" Kako izgovara "majka," "otac," i "ćerka," Minnellijeva podiže kažiprst, srednji i domali prst na ruci.

Oboje smo se nasmejali, mada nisam siguran čemu. Nastupila je kratka, dramska pauza, a zatim je njena pažnja odlutala, da bi zatim rekla "Znate šta, najbolja stvar je kada učinim moje roditelje ponosnim. Da, to je najbolja stvar."

Minnellijeva priča u sadašnjem vremenu. Njen otac je preminuo pre više od dvadeset godina, majka pre više od četrdeset. Kako se naš razgovor primiče kaju, Minnellijeva kaže "Žao mi je ako nisam bila dovoljno sumorna za Vaš ukus."

"Zar ste pomislili da sam želeo da Vi budete sumorni?"

"Da," kaže ona, "mislim da ste želeli da pricamo o bolu i tami, o patnji i teškoćama, i mislim da sam Vas razočarala, zato što vidim čašu polunapunjenu, i želim da pričam o srećnim i pozitivnim stvarima, zato što je to svrha života."

Kažem joj da ne želim da napusti ovaj naš razgovor pod utiskom da zam želeo da bude sumorna.  Nisam zeleo da je uznemirim, ili da je povredim.  Kažem joj da iako možda nije provela mnogo vremena razmišljajuci o tome, da je odigrala snažnu simboličku ulogu u životima mnogih ljudi, uključujući i moj. Postoje generacije dece u malim gradovima u sred neke zabiti, koji su slušali "New York, New York" ili "Cabaret" ili "Over the Rainbow," i uz ove pesme su zamišljali sebe kako odlaze na neko mesto daleko, osećanje koje kada bi ga otkrili je sadržalo i neki prijateni osećaj da želite da nađete mesto gde ćete imati slobodu da budete gej. Zapanjuje me činjenica da je mnogo nas, u tako ranom dobu (u mnogim slučajevima mnogo ranije pre nego smo svesno razumeli da gajimo želje prema istom polu), povezalo ovu čežnju i njenu muziku ili muziku njene majke.  Zato što je Minnellijeva u jedinstvenoj poziciji i siguran sam da je čula bezbroj priča od ljudi koji su delili ovakav doživljaj njene muzike, mislim da je ipak razmišljala o ovome. Zajedničko između nje i njene majke je bilo da su ih privlačili gej muškarci i kao prijatelji, i kao ljubavnici, i mislim da je to veza između njih, o kojoj je Minnellijeva takođe nije razmisljala.

Ona sluša sve ovo i kaže: "Ima smisla. Razumem Vas i drago mi je da ste to rekli i dušo želela bih da imam više da kazem o tome, ali nemam."

Sledeće nedelje u razgovoru sa kompozitorom Johnom Kanderom, koji poznaje Minnellijevu još od njene osamnaeste godine, kažem mu kako sam bio iznenađen da je toliko malo razmišljala o ovim stvarima, a on kaže: "Svaki izvođač, ukoliko je dobar, učiniti da publika misli da ga poznaje.  Činjenica je, sve je to predstava.... Liza je simbol za mnoge ljude. Pored toga što je volim, ona je za mene neverovatni talenat. Šta drugi ljudi vide u njoj, šta publika vidi je ono što publici i treba. Ono što čini i nju i sve velike izvođače jeste kombinacija izuzetnog talenta, discipline, napornog rada, samo kritike, i svih prozaičnih stvari za koje ljudi ne žele da znaju, jer su isuviše dosadne."

Tako da ukoliko Liza nikada zaista nije razmišljala o tome, nemojte uzeti previše lično.  Njen posao nije da misli o vama. Njen posao je da vam se učini da ona misli o vama. Zapravo, ukoliko bi provela vreme misleći o vama, nje ne bi ni bilo. Umesto što razbijamo glavu šta Liza misli o svojoj gej publici, razmišljajte kako je nastala ta persona, i kako je uprkos svemu, uspela da se očuva?

Kako je uspela da isplovi iz toliko mnogo oluja koje bi potopile većinu nas? Kako ustaje iz kreveta svaki dan i radi nešto novo, iako zna da ju je toliko mnogo ljudi otpisalo? Kako uspeva da vas natera da ponovo počnete da razmišljate o njoj i kupite njen poslednji album, kada zna da poslednji put kada ste je videli, izgledala je kao žrtva bensedina na državnom zdravstvenom sistemu?

Možemo da raspravljamo da je Liza Minnelli, kao vrhunska gospodarica čudne umetnosti preživljavanja slavnih, zapravo sada aktuelnija nego ikada, u ovo vreme kada rastući broj ljudi vodi otvoreno javne živote. Kada Facebook, YouTube i ostali sajtovi beleže naše prošlosti i mogu da cementiraju našu reputaciju, sve više ljudi će biti primorano da pita sebe Kako da nastavim dalje kada nikako ne mogu da izbegnem loše stvari iz prošlosti, i loše stvari koje drugi govore o meni? I ako dobijete šansu, pitajte Lizu kako je ona u tome uspela?

"Jedina stvar koju treba pamtiti u takvim situacijama," ona odgovara, "je da je sve to komično!" I možda bi mogla da doda, ukoliko ste učinili svoju majku, ili oca, ili onoga ko vas voli, ponosnim, ništa drugo nije važno.

The Advocate