Lepa Mlađenović: Feministički pokret napravio je puno, ali je LGBT pokret u 20 godina napravio više

Nakon održane Povorke ponosa u Beogradu, Lepa Mlađenović, aktivistkinja za LGBT prava, feministkinja i članica antifašističkog pokreta "Žene u crnom", u intervjuu za Radio Slobodna Evropa progovara o upravo održanoj manifestaciji, slaboj podršci vlasti i o tome kako je danas biti lezbejka u Srbiji.

Na početku intervjua odmah podseća da je odluka o podržavanju Povorke ponosa u Srbiji pre svega politička, a tek potom sigurnosna te da odugovlačenje s odlukom, koje se zbiva svake godine, ima za glavni cilj zastrašivanje LGBT populacije.

Iz tih razloga, a i činjenice da postoji čitav niz organizacija s nacionalističkom i kleronacionalističkom agendom, građanima Srbije nije lako objasniti da se Povorka održava zato što istopolne ljubavi i partnerstva nemaju u državi nikakvu legitimnu osnovu. U toj konstelaciji, huligani postaju instrument vlasti, a ne skupina čije delovanje država mora suzbiti da bi zaštitila sve svoje građane.

Važno je da porodice preživelih znaju da u Srbiji ima onih kojima je teško zbog zločina počinjenih u njihovo ime

No danas, u poređenju s prvom Povorkom iz 2001., ima mnogo više mladih aktivista, ima više građana koji podržavaju LGBT prava, no s obzirom na veću vidljivost, poraslo je i nasilje. Tvrdi da je LGBT pokret na međunarodnom planu snažno napredovao u poslednjih 20 godina, čak više nego feministički pokret u pet decenija. Podsetila je i na solidarnost LGBT populacije s drugim marginalizovanim grupama u društvu, pre svega s romskom populacijom.

Progovara i o počecima LGBT aktivizma krajem osamdesetih, o bitno drugačijem društvenom kontekstu, no i o tome da je rat prekinuo sve tadašnje napore. Lepa Mlađenović, kao i niz drugih aktivistkinja, okrenula se antiratnom i antifašističkom pokretu "Žene u crnom" u sklopu koga posećuju mesta ratnih zločina.

"Zato se mi osećamo odgovorne, kao građanke ove države, jer su zločini učinjeni u naše ime. Mi smo te koje ćemo pričati šta je država napravila u naše ime devedesetih godina. Mi to stalno radimo i stalno idemo na mesta boli, znači na ona mjesta gde su počinjeni zločini u naše ime, da izrazimo našu žalost, da pokažemo kako nam je žao što su zločini počinjeni u naše ime. Mislimo da je važno da porodice preživelih znaju da u Srbiji ima onih u kojima je teško zbog toga", kazala je.