"Lekari su mi dali injekciju smrti!"

"Ja sam se samo razbolela, nikoga nisam ubila. Svi mi se rodimo sa umrlicom na kojoj jedino treba dopisati datum smrti! Osobe zaražene HIV-om sa tom činjenicom se suoče mnogo ranije", priča za "Alo!" Marija S. (42) iz Beograda. Ovim opakim virusom zarazila se još davne 1992. godine. Njeni problemi nisu posledica ni lakomislenosti, ni nemara, ni lošeg izbora. Marija je zaražena u bolnici, kada joj je u telo putem transfuzije ubrizgana zaražena krv.

U bolnicu sam otišla jer sam imala probleme sa krvnom slikom, a izašla sam zaražena HIV-om. Svi koji se zaraze ovim virusom stalno se pitaju da li su nekako mogli to da izbegnu. Misle "šta bi bilo da tog dana nisam izašao iz kuće", "kakav bi moj život bio da nisam imao nezaštićeni odnos" i slično. Međutim, u mom slučaju nije bilo osećanja krivice. Ništa pogrešno nisam uradila. Nisam bila narkoman, nisam bila promiskuitetna i nemarna prema svom zdravlju. Bio je to, jednostavno, nesrećan slučaj u zdravstvu tih devedesetih godina, kada su cela država i ceo sistem bili u haosu - otvorila je dušu za naš list ova hrabra žena.

Savet da se testira Marija je dobila od dermatologa, kod kojeg je godinu dana išla zbog kožnih bolesti. Iako je već duže vreme pre toga često bila bolesna, nije sumnjala da se radi o HIV-u. No, bilo joj je sumnjivo što, kako kaže, grip više nije bio grip. Trajao je i po 20 dana. Počela je da ima i probleme s kožom. Psorijazu, lišajeve i slično nije uspevala da izleči po godinu dana.

- I dermatologu je to bilo neobično i predložio je da se testiram. Nikakve zle slutnje nisam imala i kada sam saznala, bila sam potpuno šokirana. Kao da nekom ko u životu nije kašljao kažete da je oboleo od tuberkuloze ili zakletom nepušaču da ima rak pluća - objašnjava Marija. Lekarka u Infektivnoj joj je rekla da ta bolest ima smrtni ishod, ali ozbiljnost situacije je shvatila tek kada je saznala da za lečenje zaraženih HIV-om nema lekova!

- Tek 1997. je u Srbiju stigla terapija za HIV. Međutim, lekovi su se tada plaćali. U ono doba krize, terapija je koštala od 1.000 do 5.000 maraka. U Infektivnoj klinici sam gledala ljude koji nisu imali para da plate. Prodavali su kuće, placeve... ko je šta imao. Pitala sam se šta ću uraditi ako dođem u takvu situaciju? Sve i da prodam kuću, koliko će da traju pare?!? Osećala sam se kao neko ko ima rok trajanja. Želeći da se pripremim, virila sam kroz polotvorene ordinacije i gledala ljude koji su izgledali kao da će već sutra biti mrtvi - poverava se ona. Uprkos svemu, hrabro se suočila sa svim strahovima. Jedino zbog čega žali je što nije postala majka.

Cela porodica obolela!
Marija je upoznala mnoge ljude, ali i čula potresne priče u "Q klubu", nevladinoj organizaciji osnovanoj od strane osoba ugroženih HIV-om i obolelih od side, gde radi kao aktivistkinja. "Poznajem porodicu čiji su svi članovi oboleli. Otac, majka i troje dece. Dvoje od njih su blizanci. To je tuga živa. Upoznala sam i jednu devojku koja još ne zna da je obolela jer njena porodica to krije od nje. Daju joj lekove i vode je na kontrole, iako ona ne zna o čemu se radi - kaže Marija.