Kratka istorija transrodnosti

Profesor Stephen Whittle, osnivač organizacije Press for Change, nam približava glavne zakone, pojedince i medicinski napredak tokom istorije transrodnosti.

Gde god na ovoj planeti bili, naći ćemo ljude koji su u sukobu sa rodnim granicama.  Ja ne pričam o malim pokušajima "kvirovanja" roda, kao što su to činile lezbejske separatistkinje kada su nosile pantalone sa tregerima sedamdesetih godina prošlog veka. Ja govorim o većim stvarima, ne samo o "kvirovanju", već o prekoračenju granice roda.  Ja govorim o porivu koji čini da ljudi rizikuju toliko mnogo da bi se prikazali u rodu za koji osecaju da je njihov, a opet je veoma drugačiji od društvenih, kulturoloških i zakonskih očekivanja od njihovog pola po rođenju.  Koju god kulturu, zemlju ili epohu da izaberete za istraživanje, naićićete na pojedinace koje bismo da su danas živi, okarakterisali kao trans osobe.

Moramo biti pažljivi sa rečima koje koristimo.  Reč "transvestit" je prvi upotrebio 1910. godine nemački seksolog Magnus Hirschfeld, koji je kasnije osnovao Berlinski institut na kome su se obavile prve operacije "promene pola".  Reč "transseksualac" se nije pojavila sve do 1949.godine, a transrodan do 1971.god, dok je reč "trans" (što je veoma britanski izraz) ušla u jezik 1996. godine.  Prema Oxford English Dictionary, prva upotreba reči "androgen" je zabeležena 1552.godine, ali se zapravo samo u poslednjih deset godina dešava da ljudi koji sebe opisuju kao osobe između polova ili su oba pola, nazivaju sebe ovim imenom. "Polirodan"  (polygender) je kalifornijska intervencija nastala kasnih devedesetih prošlog veka, koja opisuje stanje osobe multiplih rodova.

Ovo ni na koji način nije kompletna lista reči koje ljudi koriste kada opisuju sebe.  Mnogo pre Hirschfelda su druge kulture razvile svoju terminologiju kojom su opisivale "trans" osobe. Od indijskih Hijra preko polinežanskih Fa'afafine do tajlandskih Ladyboys i  Tomboys i Takatāpui Novog Zelanda, postoji mnoštvo reči koje trans osobe koriste u opisivanje sebe.

Početak naučnog proučavanja seksologije

Criminal Law Act je donet u Velikoj Britaniji 1885.godine, kojim se zabranjuje svako homoseksualno ponašanje. Istih godina su slični zakoni su doneti širom Evrope. Kada je homoseksualizam proglašen za krivično delo, oni za koje se sumnjalo da ga praktikuju, kao što je bio Oscar Wilde na primer, su bili osuđivani na zatvorske kazne ili težak fizički rad do dve godine. Osobe koje bi oblačile odeću suprotnog pola su postajale lake mete zakona, zato što je i njih javnost dovodila u vezu sa homoseksualnim kulturama.

Jedno od prvih javnih suđenja za transvestitsko ponašanje je bilo suđenje Ernest (Stella) Boulton-u i Fred (Fanny) Park-u, koji su uhapšeni 1870. godine zbog nedoličnog ponašanja. Vlast je svoju optužnicu nije zasnivala na pokušaju sodomije, već na njihovom transvestitizmu i činjenici da su prilazili drugim muškarcima obučeni kao žene. Pošto osuda po ovim osnovama nije mogla da bude donesena, ova dvojica su oslobođena optužbe za pokusaj prevare preoblačenjem.  Jedna od najvećih organizacija muških transvestita u Americi danas se zove Boulton and Park Society.

Kao rezultat tih zakona, trans osobe su se obraćale doktorima kako bi ih izlečili i celokupno jedno novo polje medicine, seksologija, se razvilo.  Prvi seksolog, koji se zainteresovao naročito za seksualne impulse trans osoba, je najverovatnije bio Krafft-Ebbing (1840-1902), bečki profesor psihijatrije.  Njegova Psychopathia Sexualis, je objavljivana od 1877.godine pa nakon njegove smrti. Krafft-Ebbing je uporno nastojao da da jasniju klasifikaciju ponašanja i pojedinačnih istorija svojih pacijenata.

Kroz radove ranih seksologa kao što su Krafft-Ebbing i Hirschfield, transeksualnost je postala prepoznat fenomen koji se proučavao, diskutovao i od njega se lečilo. Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, medicinska pomoc je bila retka, ali su i dalje transseksualne osobe uspevale da pronađu lekare koji bi im pomogli. Na ozloglašenoj Hirschfieldovoj klinici, prve operacije promene pola je izveo Dr Felix Abraham: masektomiju na trans muškarcu 1926. godine, i penektomiju na kućnoj pomoćnici Dori 1930. godine, kao i vaginoplastiku na Lili Elbe, danskom slikaru, 1931. godine. Ova operacija nije bila jednostavna i Lili je umrla nakon manje od dve godine usled komplikacija izazvanih operacijom.

U Velikoj Britaniji, Michael (nekada Laura) Dillon  je uspeo da obezbedi sebi promenu roda tokom Drugog svetskog rada.  Plastični hirurg Sir Harold Gilles, koji je kasnije postao poznat po svom radu sa žrtvama opekotina, je kasnih četrdesetih godina prošlog veka Michaelu čak napravio penis. Michael Dillon se školovao i radio kao brodski lekar dok ga novine Sunday Express nisu razotkrile 1958. godine.  On se zatim povukao u Indiju gde je postao budistički monah i pisac i gde je umro 1962. godine.

Savremena transseksualnost

Osam godina pre nego je Dillan razotkriven, mediji su pokrenuli priču o Christine Jorgensen, bivšem američkom GI-u, koja se vratila iz Danske, gde je uradila prvu od nekoliko operacija u procesu promene svog roda. Christine je preko noći postala novinska senzacija i bez sumnje je najpoznatija transseksualna ličnost dvadesetog veka. Ona je bila prelepa plavuša, ideal za koji se kaže "all-American girl". U jednoj čitulji povodom Christinine smrti je napisano:

"Njen veoma javan život nakon operacije i promene 1952.godine je decenijama bio uzor drugim transseksualnim osobama. Christine je bila neumorni predavač na temu transseksualizma, zalagavši se za razumevanje u javnosti koja je često želela da vidi transseksualce kao čudake i perverznjake. Stav gospođice Jorgensen, njen šarm i duh su osvojili srca miliona. "

[Candice Brown Elliot, 1999]

Gotovo istovremeno je Christinin danski psihijatar, Dr Hamburger, počeo da dobija pisma na osnovu kojih je 1953. godine objavio i studiju The desire for change of sex as shown by personal letters from 465 men and women. Odjednom su medicinski radnici shvatili da ovo nisu bili izolovani slučajevi, već da postoji čitava armija ljudi koji su nesrećni zato što njihov rod nije usaglašen sa njihovim telom.

Endokrinolog Harry Benjamin (koji se obučavao na Hirschfieldovoj klinici) je otvorio kliničku praksu, prvo u Njujorku, a zatim u San Francisku. Benjamin je obučio celu novu generaciju psihijatara i psihoterapeuta za rad sa transseksualnim osobama. Bivši šef istraživanja na britanskoj Gender Identity Clinic u bolnici Charing Cross, profesor Richard Green se obučavao kod Benjamina. Kada je Benjamin objavio prvi značajni udžbenik na ovu temu, The Transsexual Phenomenon, 1966.godine, promena roda je još uvek bila tema koja je nosila veliku stigmu u javnosti i svetu medicine.

Više od četrdeset godina kasnije, ta stigma još uvek postoji, ali je široko prihvaćeno da je jedina uspešna terapija za transseksualne osobe terapija hormonima i hirurška intervencija. Sudska odluka iz 1999.godine u Velikoj Britaniji je potvrdila ovaj stav, i ova oblast medicine postepeno dobija na ugledu.

Transseksualne osobe su postale mnogo prisutnije i u javnosti. Jan (James) Morris, putopisac, je bio izveštac za britanski Times sa ekspedicije 1953. godine koja je osvojila Everest.  Billy (Dorothy) Tipton je bio jedan od najboljih džez saksofonista pedesetih godina, dok je Wendy (Walter) Carlos poznata po svom muzičkom albumu Switched on Bach. I za kraj, mnogi od nas sada poznaju i imaju barem jednog trans kolegu, komšiju, člana porodice ili prijatelja.

The Guardian