Jelena Ugrenović

Mamu li im njihovu gejovsku

„Gejovsku“ nema ama bas nikakve veze ni sa Geteom ni sa G17. Ne, to je anglicizam. Za pedera. Dakle, homoseksualca. A naravno i epitet, u množini, jer mi Srbi smo nadaleko poznati po deljenju epiteta - u jednini, množini, nije bitno, važno je da se lepe epiteti.

Još jedna posebnost u nas Srba jeste epidemija španjskih telenovela. To što u Madridu, Barseloni ili Meksiku odavno niko više ne gleda, u Srbiji je pravi hit. Moja tetka, koja je uz to i moj anti-roditeljski saveznik, obožavalac je tih sapunica - spletova ljubavi, patetike, intriga. Ona čak zna, da se pravilno kaže Mehiko, a ne Meksiko, i da Juan nije Juan nego Huan. Huan je glavni glumac serije “Goruća srca”, a ljubimac je svih gledateljki. Takođe je i njen ljubimac. Moja majka, u tamo-dalekoj Švajcarskoj, s druge strane, dosledno neguje svoja prijateljstva sa glumcima serija „Lindenstrasse“, „Marienhof“ pa i „Verbotene Liebe“. Ansgara, onog gangstera iz „Zabranjene Ljubavi“ pravo mrzi. Svenu iz Marijenhofa želi sve najgore, jer je Toniju, svoju ženu, izneverio sa bolničarkom.

Jednu manu - kako veli roditeljska frakcija - imaju sve telenovele.  Praktično u svakoj od njih se ili lezbejski par posvađa, jer jedna lezbejka u drugu sumnja da ipak voli momke, ili se pederski par ‘ladno žvali na ekranu - što opet izaziva pravu mučninu i agresiju kod svakog normalnog Srbina, u stvari, kod Balkanca uopšte!

Pošto sam ocu mog slatkiša, moje ćerkice, odala tajnu da okrugla, crveno-plavo-zelenkasta mašnica na njenom vratu nije nastala slučajnim sudarom s usisivačem, nego od upijajućih usana jednog malog tamnoputog Makedonca, ona je zauzvrat istrubila kod bake i deke da moji prijatelji Tim i Tom nisu samo moji, nego i međusobni prijatelji. I to ne obični prijatelji, nego posebni prijatelji. U stvari, oni su par – PEDERSKI par! Par koji se VOLI, LJUBI, znaci TIPIČAN par pedera, koji bi u Beogradu stradao čim bi se usudio da na otvorenom mestu priznaje ko je i šta je!

Jedne večeri tako zazvoni zvonce na vratima, da bi minut kasnije roditeljska supersila zaokupirala dvosed u mom stanu:

Srpska mama: “De reci ćeri, kako su ti Tim i Tom?”

Ja: “Baš su prijazni, zar ne?”

Srpski tata: “Za moj ukus čak i malo previše prijazni. Previše harmonični. Previše frizirani. Previše atipični za muškarce.”

Ja: „Da baš jesu, nije li to kul? I mnogo vole svoje kućne ljubimce – imaju dva psa.”

Srpska mama: “Nije valjda?”

Ja: „Da. Zovu se Tajson i Tviti. Tajson je živahan a Tviti je prava maza. Tim i Tom vele, da im u igri s Tajsonom i Tvitijem ponekad dan prođe za tren.”

Srpska mama: „Je li Tviti mužjak ili ženka?“

Ja: “Oba psa su mužjaci.”

Srpski tata: “Znači kvartet? Baš odvratno!»

Ja: “Kako to misliš?”

Srpska mama: “Pa zašto pas-mužjak nosi žensko ime Tviti? I zašto sva četvorica imaju ime na isto slovo ´T´? Jesu li oni skroz svoji?”

Ja: “Pa nazvali su ga Tviti, jer ima velike oči kao ona ptica iz crtanog filma. A verovatno isto zbog porekla?”

Srpski tata: “Pa da, i Tim i Tom sigurno imaju svoje ´poreklo´?“

Ja: “Pa zar ja nemam poreklo?”

Srpska mama: „Znala sam, znala sam! Osetila sam! Nisam li ti bila rekla? Prijatelji naše kćerke su pederi! PEDERI! Sa psima! Jesu li im i psi pederi? O Bože, bože, šta će samo komšije da pomisle?“

Pomislih u tom trenutku: dobro što im nisam ispričala, kako je jednom prilikom, kada su me Tim i Tom bili pozvali na večeru, mužjak Tviti grickao Tajsonovo međunožje, što se Tajsonu bilo dopalo, mene navelo da se dobro nasmejem, a Timu i Tomu bilo neprijatno.

Srpski tata: „Zašto imaš prijatelje pedere? Imaš li nekih problema? Da li se osećaš usamljenom? Da li ti je možda potreban psiholog? Ili je takav možda potreban Timu, Tomu, Tajsonu i Tvitiju?”

Srpska mama: “Imaš li ti još takvih čudnovatih prijatelja? Ne, nemaš ih, ili? Ova dvojica su izuzetak, zar ne? Mislim onako kao u nemačkim komedijama, kao kada frustrirana žena ima prijatelja pedera, sa kojim može da porazgovara o svojim problemima? Da li možda ipak imaš problema? Zašto nam ništa ne kažes? Pa mi smo tvoji roditelji! Da li još takvih ljudi dolaze u tvoj stan? Ti valjda znaš da je biti peder nenormalno i osuđeno od strane crkve? Imaš li kandilo, da rasteruješ negativnu energiju? Sledeći put kad ideš u crkvu, zapali sveću, to pomaže!“

Srpski tata: „Mi smo te vaspitali kao pristojnu ćerku! Žene među tvojim poznanicima su valjda samo koleginice, zar ne? Ti valjda znaš, da nam smeš sve reći?

I pre nego što sam mogla da intervenišem i stavim im do znanja, da nisam frustrirana žena-iz-švapskih-komedija i da nikada u životu nisam pomislila da drugoj ženi uguram jezik u grlo, a da to, i da jeste slučaj, nikako svojim srpskim roditeljima ne bih rekla, već se moja ćerkica oglasila:

“Mama je prošle nedelje bila u “gej-baru” gde imaju baštu sa lekovitim biljem, anđele od mramora i psa koji se zove Dejzi, a baš tako i izgleda – mislim, baš kao pas modnog dizajnera Mozhamera. Sem toga ispričala je vlasniku bara, koji je gej, da ima istu “pace”- zastavu kao i on, i da hoće zajedno s njim da pokrene pro-gej-kampanju, jer je mišljenja da je društvo nepravedno prema gejevima, i da će od sada biti redovan gost u njegovom baru, jer je ovde Caipirinha odličan a i šarena svetla joj se toliko dopadaju.”

Ja još uvek volim svoje dete, i oprostila sam joj ovu pakost. Skoro. Moji srpski roditelji su se prekrstili i odjurili iz mog stana svađajući se: “To je samo zato jer smo je prekasno krstili! Ona je sve do svoje sedme godine, kada ju je pop Marinko konačno krstio, bila nezaštićena! Bez airbega, zaštitnog-programa, duhovnog bodigarda! Ali šta ćeš, uvek sve mora da bude po tvojem! Pravi si srpski mačo!” “Ja? Pa ko to gleda sve te serije sa masom pedera i lezbejki? Ja ili ti?” “Ja! Sad su, znači, moje serije tome krive, što naša ćer ima pedere za prijatelje!“ “Ne, to je to bolesno društvo! Bolestan Zapad koji baca bombe po našoj zemlji i glasa za pederske brakove! Ništa me više i ne čudi!” “Trebalo je da je  ranije krstimo!”

Mali izdajica sedi sam u našem stanu i plače. Skoro da sam joj oprostila: dobila je dve nedelje zabrane četovanja, a ovog puta neće da uspeti da pronađe lozinku. A televizijski kabal se nalazi u mojoj ružičastoj, slatkoj tašnici sa vrpcama. Malopre me nazvala moja mati, i odlučila je da me odvuče do egzorciste, jer mora da me neko prokleo – najverovatnije neki peder ili lezbejka.

Opušteno, kao gost, sedim u baru mog gej-drugara. Okružena suncokretima, trskama, žuborećim bunarčićima i lozama paradajza, sa Dejzijem na krilu, a na stočicu ispred mene Kajpirinja u svim bojama duge. Upravo sam poslala MMS-sliku svom bratu u Srbiji: “Pogledaj, bato! Ovako se živi ovde u gud, ould Svicerlendu! Pederi i lezbejke, gde god da pogledaš. A kako su tek zagrejani za osvajanje Balkana – pošto je to jos netaknut kraj Evrope! Šta kažeš, ako organizujemo jedan kul mega-gej-parti na Kalemegdanu usred Beograda, da li bi time uskočili u trzišnu nišu, obogatili se u najkraćem roku ili bi nas najurila kakva srpska antiteroristička jedinica?

Sa nemačkog preveo:  M. U.

Izvor:

srpsko-nemacki portal www.serbien-montenegro.de.

07. 09. 2005.