"Zaista, zašto sve ovo radimo?", lebdelo je pitanje iznad trećeg koktela po redu, koji smo moj dragi prijatelj Ivan P. i ja ispijali te letnje večeri u "Downtownu". Šareni slojevi slatkastih likera nekako su ostali nemi na ovo, a ni Ivan P. nije bio blagoglagoljiviji, takođe. Pogled na susedni sto, kao da je obećavao vizuelnu demostraciju metafizičke bespredmetnosti onoga što sam postavio kao pitanje. Zajednički poznanik, čijeg se imena, a ni drugih karakteristika više ne sećam baš najjasnije (premda smo razmenili svojevremeno zavidnu količinu telesnih fluida) očigledno se jako lepo snalazio u ulozi kavaljera mladom dvadesetogodišnjaku, koji je posle gotovo svake njegove izgovorene rečenice poslušno uključivao osmeh br. 5 - "tako sam mlad, tako svež, a opet tako.....izdašan, da li bi to bila reč?". "Ah, zaboga", režim ka toj picture perfect uskršnjoj dekoraciji uspešnog dejta, kojoj samo fale još farbana jaja, "Ivane, kako smo to mi konkurentni, pored nekog ko ima 10 godina manje od nas u krštenici i barem isto toliko više godina u članskoj kartici obližnje teretane?". Ponovo skrećem pogled ka susednom stolu i šaljem jednu misaonu munju među blago očupane obrve te male, napumpane, analogija "Silikonske doline"-sasvim-primenjiva, kikotave cice. Ono što dobijam zauzvrat je jedan od onih pogleda koje posetioci Britanskog prirodnjačkog muzeja razmenjuju sa fosilima iz doba krede. Odjednom, cela prostorija se pretvara u scenografiju "Muppet Showa", dok Ivan i ja dobijamo počasno mesto u crvenoj, plišanoj loži rezervisanoj za mrzovoljne, cinične i matore kritičare. "It's time to put on make-up, it's time to dress up right...", iz prigodnog sanjarenja trgne me glas Ivana P., "Šta si me ono pitao?", pri čemu shvatam da on flertuje sa stolicom dva reda niže (niže, ovde uzeto u najširem smislu te reči)... Dobro, pomislim ja, zaustavljajući u glavi izlizanu traku, on je jedan od onih koji bi da se svima dopadnu. Ja sam pak, jedan od onih koji bi sa svima prvo započeli preventivni nuklearni napad. "Pitanje je bilo", ponavljam lagano, shvatajući da boje u koktelu neće još dugo potrajati, "zašto sve ovo radimo? Zašto idemo na dejtove?". Dramska pauza. "Ma da! A zar nije sladak onaj tamo, da li ga...". Da, shvatio sam poentu. Ako o nekim stvarima ne možemo govoriti sa sigurnošću, onda o njima ne treba ni govoriti. Vitgenštajn? U svakom slučaju, Ivan P. za sada još uvek ne prolazi kroz krizu dejtinga. Kriza dejtinga? There, I've said it. Da li je to kao i kriza srednjih godina? Ili samo dolazi približno u isto vreme?

1. U početku beše - zanimljivo?!

Pa, i bilo je. U maniru starozavetnih proroka setiću se psalma, "...i onda ces dobiti poziv, obećani, te ćeš, specijalno uparađen za tu priliku (kao kuče pred kinološku izložbu), otići na obrečeni ti dejt, odakle će Proviđenje dalje voditi tvoje pleme, ili tako nešto...". Takođe mi pada na pamet replika iz filma "Drowning Mona" -

My mother always used to say, "When life hands you potatoes, make potato salad."
- Yeah? Well life handed me a pile of shit. What am I supposed to do with that?!
- Make shit salad?

I tako, kada nam život baca u najboljem slučaju koru od krompira, red je da od toga napravite makar pristojan hors d'oeuvre. Ne tvrdim da sam Jamie Oliver i da baš od svakog s***** mogu napraviti pitu, ali u mojoj mladosti dejtovi su bili nešto poput Dana mladosti, skoro. Dešavalo se jednom godišnje, skoro, za to se spremala koreografija danima i vredelo je impresionirati onog zbog koga se sav taj cirkus i priređivao, skoro. Konačno, kada ste naivni i nemate blagog pojma u šta se upuštate, nekako izgleda fer dati svakome šansu, a ponajviše sebi. Nekada, kada se išlo na dejt, logističke pripreme skoro da su po komplikovanosti domašale invaziju na Irak, ali šanse da srećno prođete (čitaj: ne budete ispaljeni) su bile podjednake kao i sada da provedete mirnu noć u bagdadskom Al-Rašidu. Nekako, veče kad se dešavao dejt bilo je kao mali praznik - nije baš "Prvi put s ocem na jutrenje", ali uvek je bilo te gorko-slatke strepnje da ćete možda, nekako, konačno i vi ispitati tu mogućnost da sa nekim "jutrite", a da to ne podrazumeva baš čekanje prvog jutarnjeg autobusa. Onda posmatrate grad, onako osvetljen, i mislite kako se iza tog jednog svetla krije vaš dragi, samo ga vi još ne znate, ali ste sigurni da će on doći i da, u stvari, iza tih prozora i vrata u svim ulicama kojim svakodnevno prolazite žive neki fini, pristojni ljudi i samo čekaju da im se vi pridružite, pa vas još i pitaju što toliko kasnite i gde ste bili do sada, ali nema veze, bitno je da ste sada tu, jer prijatelji sve opraštaju.

Ušuškani tako entuzijastičkim mislima, u glavi još jednom čekirate listu svih stvari koje treba poneti i svih pametnih stvari koje treba obavezno reći, te onih manje pametnih koje treba prećutati. Naravno, u početku nemate šemu minskog polja pa ne znate baš tačno gde je opasno stati i koje teme treba vešto zaobilaziti, odnosno koliko duboko, u maniru loše vođene PR strategije možete sebe ukopati. Konačno, niste vi srpska vlada pa da morate sebe da preslišavate svakih pet minuta koliko ste nerasvetljenih afera do sada imali, ne, još je rano za to. Da ste politička partija, vaš moto bi bio "Pošteno!", da ste malo mudriji vaš guru bi bio Fox Mulder ("Trust no one!"), ali da ste malo manje zagoreli i željni da upoznate nekog verovatno biste sedeli kod kuće i ponovo čitali sabrana Balzakova dela, koja tako zgodno, u kompletu, stoje na polici i dižu intelektualnu temperaturu vašeg doma. Elem, kada ste mladi, da li treba dodati i ludi, onda trčite na dejt sa opskurnim tipom, o čijem profilu bi iz vama raspoloživih podataka još manje mogla da kaže odgovarajuća stručna služba policije, ali vi mislite da znate sve što treba znati, pa i više.

Ako sada malo uključim mentalni vremeplov, odem više od pola decenije unazad, naićiću na svog dvojnika u Tašmajdanskom parku, dok zajapureno hrli na jedan od svojih prvih dejtova. Naravno, tada nije bilo mobilnih telefona, pa je sistem navigacije frapantno bio sličan onom iz Srednjeg veka - krenuli biste ka određenom mestu, otprilike, u neko ugovoreno vreme i molili Bogorodicu od Gvadalupe da vas srećno spoji sa vašim dejtom. Elem, mesta mogu biti i tako neuobičajena kao što je stanica trolejbusa kod Glavne pošte (!), a predstava o tome kako izgleda vaš potencijalni dejter verovatno maglovitija od foto-robota ubice Ulofa Palmea (uzgred budi rečeno, još jedan nerazjašnjen slučaj ubistva premijera). Naravno, ja kasnim, trčim kroz park, bez duše, ali na krilima...nade, valjda...ako usput pogazim koje nevino dete ili kuče, to je samo mala kolateralna šteta, prihvatljiva, ako se gleda ka značajnijem cilju, u mnogo većoj slici, ad maiorem gloriam, valjda??! Pa, kada kao Kolumbo ugledam svoj cilj, onda shvatim, kao i on, mučenik, da neću baš odmah natrapati na zlato. Stojim na stanici, gledam levo i desno, ali nekako niko ne liči na momka sa slike. Ili je rezolucija loša, ili je tog dana plastični hirurg imao slobodan dan, tek, ni traga od onog lepotana, kako se on slavodobitno prikazivao u svojim mejlovima. Prilazim tipu za koga bi najviše tipovao da bi mogao biti TAJ kandidat. "Da li si ti...?". "Na tebi se vidi da si peder...". Čudan početak dijaloga, možda je to tajna šifra za prepoznavanje? Ah, dakle, na meni se vidi da sam peder? Posmatram specimen sa druge strane i konstatujem nekakav mutirani bastard rainbow flag majce, pažljivo, suviše pažljivo, potkresane zulufe i naznaku čupanja obrva u zametku. Dobro, možda se na njemu ne vidi da je peder, sigurno neko ko bi bio rođen i proveo ceo život u pariskom Le Maraisu za njega ne bi rekao da je peder (možda samo da je tres, tres out of style), ali sa takvim outfitom ovde bi morali da budete ili slepi ili jako dobronamerni pa da ne vidite vrišteci pederluk. Anyway, hrabrost bi bila tako proći kroz Rakovicu noću. Šta je prema tome moja crvena plišana majca i pažljivo nameštena stepenasta frizura (well, it was 1996, for Christ' sake!)? Dakle, ako mi sve ovo nije dovoljno jasno reklo da treba da se okrenem i odem, ostavljajući taj pokretni štand sa Bulevara da promeni nekoliko prevoza da bi stigao do svog udaljenog doma, ja se ipak odlučujem da svetovi treba da se upoznaju prvo, pa makar se posle i ne zavoleli. Valjda u svakom od nas čuči po jedan mali Kofi Anan ili lord Karington i zamišlja kako za govornicom UN poziva na dijalog civilizacija. A kakav hantingtonovski sudar civilizacija je to bio! Tako da sam u sledećih sat vremena dobio: a) unakrsno ispitivanje a la Karla del Ponte vs. Sloba o tome koga poznajem na "sceni", koga ću tek upoznati i gde se to izlazi, i pod b) predavanje o tome kako je on u stvari bi-seksualan (što bi moj prijatelj rekao, bi znači da bi se rado jebao) i kako traži strejt-acting/looking muškarca ali nikako da nađe, pa mu u tom smislu i ne odgovara da bude viđen sa nekim ko se ne uklapa u zadate preferencijale, što ce reći da on namerava da u autobusu sedne napred, a ja mogu da sednem negde pozadi (kao rasna segregacija na US Jugu), no, ja sam ga nonšalantno smirio rekavši mu da ja odavde uzimam taksi, jer nemam poverenja u te trocifrene autobuse koje on namerava da koristi (broj autobusa je otprilike tu kao jednak kilometraži do centra grada). And that was it. Niti sam ga ikada više video, niti čuo za njega. Možda je čovek ipak naučio lekciju. A ona bi bila: nemoj da zaopucaš na dejt sa nekim, ako ti posle treba dva dana da se vratiš kući (pogotovo što tada nije bilo privatnika).

2. Pevajući na kiši

....te je suvišno reći koliko je vode prošlo od tad ispod Gazele i na koliko dejtova sam imao prilike da testiram holbrukovsko-miloševićevske kombinovane tehnike diplomatije i politike. Da su svi generali pametni posle bitke - to je tačno, ali da posle nekoliko desetina dejtova postajete profi - nikada do kraja nije sigurno. Elem, praksa dejtovanja je u nekom trenutku bila napuštena s moje strane, jer u međuvremenu su nekako iskrsli mnogo bolji metodi, koji umnogome štede vreme i energiju. Znate, sa seksom je nekad kao sa parama, leži svuda unaokolo, samo se treba sagnuti i pokupiti ga. Ali, pravo dejtovanje ostavljam za posebne ljude. Tome dodajem i recept kojem nas je podučila Madona (a Bog zna, na koliko je ona dejtova do sada bila!) - nikad u krevet pre petog sastanka. Ako isterate do petog sastanka, to već mora da je nešto. Još dodajte viđenje do dva - pa vi ste već u vezi!

Ali, vratimo se dejtovima. Pre nekih mesec dana, imao sam prilike da doživim izvesni déja vu dejtovanja. Elem, momak je pristojan, konačno, imao je i preporuku (a da to nije znao). Ja sam pomislio kako je ovo idealan trenutak da vratim malo romantike u svoj život. Usput, da li ste razmišljali koliko malo pravih, slatkasto-sentimentalnih trenutaka imate? "You don't bring me flowers anymore", kaže Barbra Streisand, ali vi verovatno niste ni bili u prilici da kažete ovo ključno "anymore". Zbilja, kada vas je neko poslednji put izveo na večeru? Doneo mali poklon pažnje? Dobro, slažem se da nam ove petit-buržoaske navike nisu baš esencijalne u životu, ali kada ste poslednji put osetili da je nekome zaista stalo dok se viđa sa vama? Nažalost, gej zajednica je prilično isprednjačila u liberal-kapitalističkoj komodifikaciji seksa, pa i "ljubavi", bogami. Sve vam je to kao na njujorškoj berzi, transakcija, ako se dogovorite, završena je u sekundi, pa ne morate da rasipate dragocene resurse na zavođenje, instant-konzumacija je tu. Bojim se da je umetnost zavođenja u gej svetu u prilično anemičnom stanju, a pijaca mesa radi transparentnije i brže od one oko poslaničkih mandata u srpskoj skupštini. Ljubav više nije ars, umetnost, pa čak nije ni scientia (kako nas uči Fuko), već sve više tehne - zanat. Možemo samo nostalgično da mislimo o fiktivnim večerama uz sveće, ali istini za volju, teško da je ikada bilo drugačije, ili da će se nešto promeniti. No, ostavićemo ove pomalo mračne misli (pogasite sveće!) na stranu i vratiti se skorašnjem dejtu, jer upravo ovde imamo momenat koji bi mogao da prekodira registar poznatih nam dejterskih praksi. Neosporno vam je blizak onaj momenat da kada prvi put odlazite sa nekim na dejt pomislite "možda ce ovo promeniti moj život, upravo ovo popodne, ovaj susret". Pa, sad, rizikujući da uništim svoju reputaciju vrhunskog cinika, priznaću da su i meni takve misli prolazile kroz glavu taj dan. Ne ulazeći dalje u to kako, zašto i pobogu dokle (??), primetiću samo da svi volimo da ostavimo prozor otvoren za iznenađenja. Ma koliko okoreli bili.
Hoćete još jedan citat iz "Drowning Mona"?

"Good luck doesn't happen to people like us. Good luck happens to Madonna".

Naravno, ovog puta on je kasnio. Big time. No, ipak se pojavio. Bio šarmantan. Relativno zabavan. U svakom slučaju, dovoljno obećavajući da bi ste sa njim izašli i na drugi dejt - u nadi da ćete doterati do petog, eventually. Premda je kiša pljuštala, a on bio daleko od dickensovskog siročeta, nisam ga mogao pustiti da ide kući gradskim prevozom. Znate kako je to, jedan od onih koji hvataju na šarm. Toliko, da posle morate da proverite da je sigurno stigao kući, nikad niste načisto sa tim beogradskim taksistima i klizavim kolovozima. Pa, iako ne očekujete posle toga krevet posut laticama ruža ili, ne daj Bože, večeru u Skadarliji, očekujete barem jedan SMS, znate, kao one čokoladice, "najlepše želje". Da skratimo stvari, bolje bi vam bilo tada da odete sami do Pekabete i kupite jednu Milku sa grožđicama, taman da vas uteši kad shvatite da se nije srpski Telekom urotio protiv vas, pa vam ništa ne stiže, nego vas, prostije rečeno tip kulira. Which is OK. Ali, barem se nadate jednoj poruci, makar imala efekat ledenog tuša. Vidite, kao što sam već rekao, ni posle 100 dejtova nećete baš biti totalni pro. Could you be a little weak?

3. Aliens

Ako ste u glavi razrešili konflikte pro et contra dejtinga, onda verovatno ili imate razuđeni (kao jadranska obala, kako su nas nekada učili u školi) ljubavni život, ili sedite kod kuće i možda provodite vreme čitajući ovu kolumnu, sve između dva jecaja napaćene duše. Kao u onoj čuvenoj self-help knjizi "Ja sam ok, ti si ok" (zar?), u svakom slučaju na dobrom ste putu. Ako ste krenuli džombastim putem dejtinga i još bržeg uskakanja u krevete (tuđe bolje, nek oni arče mašinu za veš, što biste vi?), znate da posle toga dolazi naknadni alien efekat. Jeste li ga osetili skorije? OK, so you had sex, obukli ste se, pozvali taksi. Onaj s kojim ste se do malopre navodno "zbližavali", sada je još veći stranac. Alien. Osetite tuđ prostor, navike, čak je i vazduh tuđ - home, sweet home. Odbrojavate nestrpljivo minute do odlaska (nikako da prođu). Konačno, videli ste spasonosne farove, kao brodolomnici sa "Titanika", brže bolje uleteli unutra, seli na zadnje sedište i odjednom sve je lepše i bolje. Nekako se čak i pesma pogodi. Taksi klizi mekano uspavanim gradom, samo žuta geometrija uličnog svetla, tu i tamo. Ušuškani, smireni, znate da sada sigurno stižete kući. "Nekad je vrhunac ljubavničkog užitka bio kada se Kazanova penje uz balkon do svoje drage, a sada je to onaj trenutak kada gej ljubavnik seda u taksi i odlazi kući". Ponekad pomislite da je ovom drugom isto tako laknulo kada ste otišli. "Da li je vredelo?", pitate se. Možda. Pa, zar nećete to opet uraditi?

4. ...i opet, zašto dejting?

Eto, ni posle nekoliko koktela u "Downtownu" i pokušaja da inače iz promućurnog Ivana P. izvučem odgovor, još uvek ne znam. Verovatno vec toliko dugo to radimo, da smo zaboravili kako je svet izgledao pre dejtinga? Meni ponekad sve to liči na domaće serijale iz Pavić-kuhinje. Ima ih toliko, a uvek vam se nekako čini da iznova gledate jednu te istu stvar. Znam, možda bi trebalo reći "what the hell" i uhvatiti se u kolo, ali svadbarski orkestar je izgleda baš nameračio da ovu tačku istera do kraja, iliti dok gosti ne popadaju - date untill you drop! Možda neće uvek biti slatko, možda ćete morati da koristite svoje sarah-bernhardtovske talente za glumu, ali konačno, to vam je životna lutrija. Ako ne uplatite loto, nemate ni šanse za dobitnu kombinaciju. Lagaće vas i mazati, reći vam da ste "divni, ali on u ovom trenutku nije spreman za ozbiljnije vezivanje", da ste suviše feminizirani za njega (interesantno, niko vam neće reći da niste dovoljno feminizirani), da ste suviše stari (ali, retko suviše mladi), da želi da se dalje viđa sa vama, a vi onda zovete "nedostupnog pretplatnika" danima, da hoće sa vama jedan na brzaka (a i tu i tamo, kad zagusti), a iskreno, koliko puta ćete sebe zateći u situaciji da manično, posle nekih 15 minuta, zovete kelnera da naplati piće, jer sada već"stvarno žurite". Zlatno pravilo - na 10 neuspešnih dejtova, dolazi jedan stvarno katastrofalan. Meni se to čini fer odnosom. Ukoliko se odlučite da ređe izlazite, imate manje šanse da zakačite stvarno loš dejt, nego da vas udari grom, ili ritne mazga, a zapanjujuće je koliko se te stvari često dešavaju. I ne zaboravite - silikonske, napumpane cice verovatno ne dele vaše nedoumice glede dejtinga. They just go with a flow. Naučite ponekad nešto od njih. Uđite u tu prodavnicu užasa, ne, zapravo robnu kuću na tri sprata - u čarobni svet dejtinga. Live to (kiss &) tell.