U potrazi za izgubljenom zabavom
ili
zašto s vremena na vreme treba zaboraviti prošlost

Veče se još nije ni zahuktalo, kada mi momak pored reče da se ne seća da je Obsession skoro bio ovako krcat ljudima. Jedan pogled na vesele Novosađane i Novosadkinje valjda je trebalo da bude očita ilustracija za ovo. Istini za volju, ozvučenje je bilo na ivici kolapsa, a jedini podsetnik da se nalazimo na tematskom partiju Gay Military bile su štrokave vojnicke cokule koje su visile sa plafona, kao nekakva umetnicka instalacija Joko Ono u Tejt Galeriji. Ipak, kao da niko nije primećivao ove tehnicke detalje, što devojci sreću kvare. Jer, devojke su, čini se sasvim neuznemirene ovakvim pomalo onespokojavajućim setingom, predano i entuzijastički ispraćale svaki trash muzički set koji bi eklektički raspoložen DJ umesio, uz povremene izlive čiste radosti što famozna Džej Kej lamentira nad tom hiljadom koja bulji u njen profesionalno odrađen boobs job. Za trenutak, učinilo mi se da sam se vratio kroz vreme i prostor, nekoliko godina unazad i 70 kilometara niz evropski magistralnin put E-75. Sama činjenica da Obsession 2003 priziva duhove, a zombije svakako, bukvalno i metaforički, sahranjenog X-a, sa kraja prošlog milenijuma, manje je uznemirujuća od saznanja koliko danas takva vrsta zabave deluje čudno i neispunjavajuće. Naravno, nije problem u konceptu zabave, već u nama.

Sveopšta havarija i trash ekstaza Starog X-a očigledno su potrošna roba, kao i mnoge druge stvari. Možda je nekada sve izgledalo jednostavno u tom ljudskom kotlu, na tropskih 40 stepeni dok se sa tavanice slivala voda, a iz zvučnika na samrti kreštala Karleuša na počecima i Ceca u zenitu karijere, ali magija je nestala i nema te vidovnjakinje sa Pinka koja bi mogla da je vrati, čak i da je u tandemu sa porodičnim prokletstvom i papskom anatemom. ''Nismo više klinke'', čeznutljivo peva Britni Spirs, potpisujući nekakvu vrstu muzičkog testamenta, mada je očigledno da, kako za tinejdž-zvezde nema reinkarnacije, tako ni klubovi kao što je X ne mogu da nadžive sopstvenu metamorfozu i skok u kvazi-urbani registar. Ako Stoju supstituiraju komercijalnim haus remiksima, ubili su svoju kemp suštinu, ali, ne manje beznadežno, ušančili su se daleko i od bastiona kvalitetnog, klupskog zvuka i koncepcije zabave. Sve je to sada, čini mi se, manje važno. Regresija na predašnje stanje je nemoguća, a definitivno više nisu efektne nikakve ideološke akrobacije i naknadna učitavanja, kao što je "a, šta je sa kempom i trešom i ostalim fundamentalnim vidovima subverzije dominantnog modela...'', kao spasonosnim rezervatom i čarobnom formulom koja će nas blagonaklono vratiti u vreme mladosti, a svakako i ludosti, pri čemu verovatno nikada ne bismo napuštali taj park iz doba Jure ili jule, već zavisno koliko ste hrabri da priznate svoje godine. Konačno, girls just wanna have fun, ali kada se po hiljaditi put nađete u gomili koja sa toliko ličnog patosa nanovo proživljava emotivne bolove Hanke Paldum, kao da su svi kolektivno bili žrtve ama baš svakog rata na eks-jugoslovenskim prostorima, a svedocenje pred Haškim tribunalom im odbijeno, budući suviše potresno, počinjete da preispitujete svoje učešće u toj kolektivnoj katarzi pred tetkinskim Zidom plača i ozbiljno naslućujete da postoje i gore stvari od bad hair day-a (te fatalne pošasti koja hara među tinejdžerima sa Beverli Hilsa). Dopuštam da svi mi imamo nekog ko nam je slomio srce, kao inače lako lomljivu robu, ali ne mislim da je katastrofa ako vam tip s kojim ste se prošle nedelje 'vatali, posle 7 dana neverovatno (ne)ispunjene ''veze'', uputi sablaznut pogled hotimičnog neprepoznavanja, koji govori ''ne, nemoj mi prići'', ali ne zato što je izdaleka sve lepše, već zato što je daljina jedini element vašeg odnosa na kojem on želi da radi. Čisto dramaturški gledano, patetika nekad može da odradi posao, ali ne postaje svaka zarozana pederka koju tip iskulira automatski princeza Dajana, kao što nije svako ko se jebaka rođena Keri Bredšo, pa da o tome piše kolumne i povremeno zagazi u nacističku propagandu Trećeg Rajha svojim nesputanim fantazijama o plavokosim Arijevcima.
Ali, da ne idemo previše daleko, bitno je da uočite direktnu vezu izmedu nepodnošljive lakoće s kojom padate u patetiku i načina na koji organizujete sebi zabavu. Mehanizmi iz knjiga o samopomoći mogu biti od koristi: Ja zaslužujem bolje!, ponavljajte sebi, pa možda i upali. Napravite veliki rez u vašem ormanu i pobacajte sve stvari koje vrište ''jaooo....., puštaju Gogu, 'ajde da igramo!'', za pare koje izdvajate mesečno za klub bolje uplatite plivanje ili kupite neku knjigu, izbrišite iz memorije tjunera ''City Radio'' i umesto toga stavite 94.9, pobacajte diskove Željka Joksimovića i Goce Tržan, ali obavezno reciklirajte plastiku. Shvatite to kao Kunovu veliku promenu paradigme. Konačno, ja sam odrastao na tehno žurkama u Buhi, Soul Fudu i Industriji. Ashes to ashes, camp 2 camp, jer posle 5. oktobra slatki ukus subverzivnosti postao je zamoran, praznjikav i otužan, baš kao i Grand produkcija, ma koliko po njoj paradirala utegnuta, kvarcovana i plastificirana Fahreta J., u parafrazi Isidore B. - "nekada si bila kemp, sada si (samo) dosadna"!

Ako živite u Srbiji, nalazite se u jedinstveno povoljnom položaju, barem kada su nove godine u pitanju. Ako vam zabava propadne prvi put, uvek vam ostaje repriza za tzv. srpsku Novu godinu. Inače, mislim da je cela histerija kao uvod u Novu godinu potpuno izlišna i ubija užitak - svi su na kraju živaca, na brzaka sklepane ljubavnicke šeme za romantično veče uz fantazmagorični kamin pucaju u poslednji čas (na vreme da vas poštedi muke dok objašnjavate kako je umesto kamina sasvim dobra i TA peć), telefoni zvrče u 7 uveče 31. januara, uspaničeni i molećivi pozivi i raspitivanja da li možete tog-i-tog da povedete na žurku kod Te-i-Te (mada se ovo može učiniti kao sjajna prilika da poravnate račune, ne zaboravite da se vama to isto može desiti sledeće godine), ljudi na koje ste upravo računali da ce vas bez problema ubaciti kod dotične Gospođe Te-i-te, naprasno su nedostupni ili vam se javljaju sa venecijanskog korza, pa tek one prednovogodišnje ruske salate koje se izgleda razvlače kroz ceo januar, kao robne rezerve za slučaj okupacije... Zar ne poželite da jednostavno prespavate Novu godinu i probudite se kad se sva prašina slegne, ili barem prestanu da se vrte reprize novogodišnjeg programa? U redu je, prošlo je i vi ste sada mudriji i bolji jer ste nabubali napamet devet tačaka koje pametni dečaci treba da znaju, fingirali trojku (me, myself & I) i spremili se za popravni. Ne kažem da smo mi omanuli prvi put, a nije to učinila ni Maja, koja nam je svima učinila veliku uslugu obnovivši dobru tradiciju novogodišnjih žurki od pre nekoliko godina. Eto, odlučili ste se za promenu paradigme i prilika vam se već ukazala. Za sada, verovatni izgled gej zabave u Beogradu u post-X-apokalipsi mogao bi da izgleda.....upravo kao žurke kod DJ Maje!

(još pogotovo ako je sa cute Amerom)
Dok vatromet para nebo nad Beogradom, a Brendan, plavi all-American boy iz San Diega, u poseti ovim krajevima, objašnjava svoje shvatanje američkog kulturnog imperijalizma, pravim u glavi instant pregled novije istorije zabave u gradu, novogodišnjeg ludila i svih ostalih egzotičnih formi egzistencije koje mi mogu pasti na pamet na veče 13. januara. Svakako, činim to u pauzama između kurtoaznog klimanja glavom i taktičnog slaganja sa onim što mi mladi, zgodni student chicano studija šarmantno objašnjava (jer, opkladiću se da, ako mu je politička korektnost sa kampusa južne Kalifornije možda i otupela pronicljivost, svakako je ostavila dovoljno mesta za razvrat). Koliko je bilo novogodišnjih žurki u mom životu kojih se mogu setiti? Ili bi vredelo da ih se setim? Evo, recimo, okupljanja kod Dj Maye deo su legendarne (pred)istorije gej Beograda. Čuvene žurke, o kojima se naknadno pričalo danima, mesto gde je trebalo biti viđen, pa po cenu i da vas u tolikoj gužvi niko zapravo ne vidi. Sve anegdote, koje ste možda načuli, ma koliko neverovatne, mogle bi biti tačne Za mlade generacije, sve ovo deluje kao neka vrsta mitološkog predanja koje održavaju još samo plemenski starci, jer njima, nažalost, istorija počinje, a uglavnom se i pesimistično završava X-om.. No, hej, novi je milenijum, a postmoderni kolaps vremena mogao bi nas vratiti unazad, do trenutka kada je dobra zabava bila dostupna, opipljiva, svakako više od puste želje i dosade koju doživljavate dok udarate glavom u plafon "rupe", a neka tetka pored, uniformisana u prošlogodišnju "Terranovu", cici, bacaka se i bukvalno pokušava da se obesi na šipku uz umilni (!) vokal nove Goce Tržan… a, ne, mislim da ću ostati kod kuće. Ali, voleo bih da mislim na to kao na posetu nekom etno-selu: zanimljivo vam da vidite kako su ljudi nekada živeli, dok god možete da se vratite u svoj hipermoderni stan i zaboravite ta otvorena ognjišta.

Momenat kada znate da ste na dobroj žurci jeste onaj kada osetite kao da niste kod kuće! Zato što kod kuće verovatno ne biste sreli one, vama interesantne ljude. I kada se probijate kroz gomilu poluobnaženih tela, dok u glavi pulsira bas, a fizički dodir se podrazumeva. Na dobroj žurci ste onda kada gustirate svoj n-ti martini bjanko, a ne plašite se da cete završiti kao pijana droca koju će neko pokupiti u WC-u. I kada ste sigurni da DJ nema pojma ko je Marta Savić. Za mene je definicija dobre zabave kada u 4.00 AM loungiram neuznemiravano i posmatram zategnute mišice na kojima se presijavaju kapljice znoja, između dva udara svetla. Ili dodirujem najmekšu kožu koja se može zamisliti, pirsing na bradavici included. I njegov washboard stomak. Verovatno je esencijalan element svake dobre zabave neverovatna životnost s kojom Ivan R. uskače u gomilu poznanika i prijatelja, pa ih sve uskomeša svojom energijom ali njegov Posebni Drugi savršeno zna da sva pažnja pripada njemu, jer uklapaju se savršeno kao dve Camper cipele (u diskursu Ivana R. ovo je atribut ultimativne bliskosti.). A, možda i trenutak kada Marko N. ukazuje na sva preimućstva 3 godine teretane i borilačkih sportova. Žurka, pogotovo ako je Majina, dobra je kada razvrat nije nešto što se dešava po budžacima i na brzaka, već se podrazumeva i ne komplikuje mnogo. I dešava sa ljudima koje kasnije bez griže savesti možete pogledati na dnevnom svetlu.
Dobra žurka je ona na koju pooželite opet da dođete. Mislim da će nam Maja ispuniti i tu želju, vrlo uskoro. Zato neću propustiti sledeću žurku. Jer, barem znam da Maja neće postaviti šipku na sred sobe. A svakako se neće uključiti u eXport muzičke politike jednog nama poznatog mesta. Kada znate u čijim rukama su gramofoni, odmah vam je lakše, jer imate jednu stresnu situaciju manje. Tako glavna preokupacija ostaje briga da li će se pojaviti onaj s kim ste planirali da se smuvate. Dobro, ako se i ne pojavi, uvek je tu neko drugi.