Ne, nije se na tome završilo... bilo ih je četvorica, petorica ili možda više, ne znam jer se sve odigralo u minut ili dva i strahovito brzo... ruka, noga, koleno..i sve to u naše glave...
Toliko krvi nisam video nikada ni na filmu a kamoli live!!!
Da, i onda smo stigli kući... iii oprali krv sa sebe i odeće, izvadili led iz frižidera i popili po leksilium (makedonski-Alkaloid - Skoplje).
M. je imao vrtoglavicu kada smo se probudili te smo odmah pozvali 94 i završili na skeniranju glave ne bi li 'ne daj bože' locirali neki prelom. Sve što smo, 'sva sreća', dobili jesu: blaži potres mozga, mirovanje, lekove za skidanje otoka i modrica... i komentar sasvim simpatičnog mladog policajca da: eto njemu tako izgleda svaki dan: modrice, prelomi, NN lica i tako... i naravno osmeh... baš je bio sladak.
Urgentno odeljenje izgleda kao da je to najdosadniji deo bolnice gde se apsolutno ništa ne dešava. Lekari se kreću kao kao da su tu zbog sopstvene terapije protiv išijasa, spondiloze a možda i nekog kočenja... sve polako... verovatno su i oni nezadovoljni platama.
Po dolasku kuci obavestili prijatelje i bližu rodbinu te umrtvljeni tretmanom i dodatno iznervirani dali sve od sebe da zaspimo što je ranije moguće. Zaspali sa pitanjem: Zašto?? ...jel trebalo da uskratimo sebi zadovoljstvo šetnje do kuce posle izlaska i odemo taksijem... nismo li mi zapravo krivi... zaboga pa zašto ne sedosmo u taksi i lepo i mirno, do kuce. Pod pretpostavkom da je taksista zgodan možda smo mogli razmeniti i par tendencioznih ili kurtoaznih recenica, pa jedan je život zar ne...

Pakao bolova koji je mene zaobišao (bio sam disciplinovan sa držanjem leda na glavi, a i manje sam im bio zanimljiv, izgleda) stigao je M. tek kada je došla prva noć - nedelja na ponedeljak... iako u zagrljaju, a ipak izmrcvareni isprekidanim snom, probudili smo se i tada osetili izliv nagomilane nervoze izazvane bolovima. Otok je spao tek toliko da zadovolji našu potrebu za registrovanjem poboljšanja. Ali modrice i plavetnilo su tek došli do izražaja tako da je pokušaj kompenzacije neuspeo.
Pozivi prijatelja i posete dragih nam ljudi svakako su olakšale postojeće stanje. Neki su čak doneli i palacinke. Dragi ljudi, hvala vam na podršci.
Ponedeljak je prošao u: 'Hepatrombin gel' za izvlačenje modrica i skidanje otoka, 'Kombinovani prašak' za umirenje bolova izazvanih udarcima, 'Nafazol' kapi ne bi li se otvorile nosne duplje, Montevizin za oči, 'Luxol' mast za usne, dražeje za smirenje bolova u ustima, žalfija, kamilica... i tako, bar nije izostalo zadovoljstvo shoppinga (bez fuckinga) ako nigde na drugom mestu ono bar u obližnjoj apoteci (da napomenem da važi za bolju u gradu).
M. je uspeo da zaspi. Dobro je.
Noć ponedeljak na utorak.
Užas... bolovi kod M. su sve jači... negde oko 00:00 smo uspeli da zaspimo ali ovog puta na razlicitim krevetima... ipak ne bi trebali još i međjusobno pa i nesvesno da se povredjujemo. Negde oko 05:00 me je probudio plač drage mi osobe... pa malo nervoze... pa malo 'Kombinovanog praška' pa onda ponovo san.
Ah da ne zaboravim i da smo na televiziji, povrh svega, uspeli da vidimo i lov na kitove. Impozantan prizor kako razularena masa divljaka odevenh po standardima XXI veka besomucno zabija divnim životinjama, okruženim raznim preprekama da ne pobegnu, harpune i kuke. Tupi udarci, grozan zvuk probijanja mesa i pobedonosni poklici homo sapiensa. I Krv. Naravno more je bilo potpuno obojeno u crveno. M. je plakao.

Ujutru ponovo nervoza. Loše smo spavali. Potpuno svesni da je sada potrebno tolerancije više nego ikada pre, bespogovorno smo potiskivali svaki tračak besa i trudili se da izadjemo u susret onom drugom. Ponovo 'Kombinovani prašak'.
Utorak 10:00 - M. sada spava, konačno malo odmora za njega.

Ja sam OK. Podnosim dobro sve što se desilo, ne mislim da sam žrtva. Zaključili smo da je ekipa svakako htela da prebije nekoga a mi smo se eto desili baš tu kada im je koncept zabave za to vece, doživeo kulminaciju. Živeo sam pod Miloševićem i nasilje je, nažalost negde, postalo manje više normalno okruženje za mene. Ne mogu reći da se baš uklopilo u moju vizuru noći subote na nedelju ali svakako se desilo pa šta je tu je. Nos mi je plavičaste boje, imam nekoliko ogrebotina po licu i jako me bole ruke kojima sam prekrio glavu za vreme napada. Desna obrva malo spuštena.

M. nije OK. Prošao je mnogo gore od mene. Leži na krevetu, ispred TV i još uvek se ne miri sa činjenicom da tako nešto može da se desi. Odrastao je u drugačijim uslovima. U zemlji gde se ljudski život mnogo više poštuje i ceni nego ovde. Došao je ovde sa puno entuzijazma, nade i želje da pomogne. Desna strana lica mu je potpuno otekla, oko je polu-zatvoreno i uokvireno razlicitim nijansama plave boje. Beonjača je crvena. (Iskoristiću ovu priliku da mu poručim da, iako malo deformisanog lica, meni si definitivno najlepši i ja te volim). Usna je na desnoj strani potpuno spuštena na dole. Jako je nervozan, što je potpuno razumljivo. Napravio sam mu 'Plazma keks' sa mlekom jer pretpostavljam da jedino to može da jede a da ga ne boli.

Šta dalje???
Lečimo sa od posledica.
Ostaje pitanje:
Ko će da izleči uzrok?