www.gay-serbia.com |
Informativna
služba Gay-Serbia.com-a |
||||||||||||||
Reagovanje povodom zahteva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke da se smeni ministar prosvete Gašo Knežević i njegovi saradnici. Beograd, 31. 8. 2002. Delimo zabrinutost SPC zbog događaja u školskom letnjem kampu u Sremskoj Mitrovici. Nadamo se da će slučaj uskoro rasvetliti i utvrditi da li su deca zaista ''prošla zlostavljanje'' kako se tvrdi u reakciji na ovu ''šokantnu vest'' Informativne službe SPC-a (v. www.spc.org.yu). Razumemo i to da SPC ima drugačije vaspitno-prosvetne poglede i da se zalaže za vaspitnu metodologiju kakvu nalazimo u Svetom pismu a koja unekoliko odstupa od metodike savremene pedagogije (Ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi; krv njegova na nj. 3 Mojs. 20:9). Znamo i koliko je pitanje seksualnog sakraliteta važno i osetljivo za Crkvu (A čovjek koji učini preljubu s tuđom ženom, što je učinio preljubu sa ženom bližnjega svoga, da se pogubi i preljubočinac i preljubočnica. 3 Mojs. 20:10). I pored toga smo iznenađeni izuzetno oštrom reakcijom SPC-e na pomenuti kontraverzni događaj i želimo da iskažemo naše malo negodovanje kao i da podsetimo na neke činjenice.
Jer, dok se u Zapadnoj Evropi i Americi hapse pedofili i uništavaju njihove komunikacione mreže, kod nas taj ogavni greh dobija institucionalne forme, kaže su u reakciji SPC-e. Nismo sigurni na kakve se ''institucionalne forme'' misli ali je upravo SPC pridodala ''vekovima detinjstva'' jednu od njenih najneprijatnijih i najtužnijih stranica u najinstitucionalnijoj formi. Godine 1299. proslavljena je, kako istoričar kaže (1), svadba četrdesetogodišnjeg srpskog kralja Milutina kome je to bila ujedno i četvrta ženidba, i petogodišnjeg deteta - Simonide Paleologine, ćerke vizantijskog cara Andronika II, što predstavlja istovremeno jedan od najvećih seksualnih skandala srednjovekovne istočne Evrope, pored onih vezanih za caricu Teodoru (VI vek) i njenu prošlost prostitutke (2). Venčao ih je ondašnji srpski arhiepiskop i pored kanonskih zabrana koje se tiču kako broja Milutinovih venčanja tako i godina male Simonide. Događaj je relativno dobro poznat, zahvaljujući pre svega vizantijskom istoričaru Teodoru Metohitu. Manje je poznata sudbina male Simonide. Simonida je ostala nerotkinja jer je bila prisiljavana kao maloletna na seksualne odnose (3). Istoričarka Angeliki Laiou (profesorica na Univerzitetu Harvard, a jedno vreme čak i zamenik ministra spoljnih poslova vlade K. Simitisa) navodi obilje vizantijskih istorijskih izvora iz tog perioda (Jovan Apokavk, patrijarh Atanasije I, patrijarh Kalist I) u kojima se pominje i osuđuje rašireno seksualno zloupotrebavanje dece (paidophthoria) naročito u XIII i XIV veku (4). Milutin, onaj ko je zapravo lepu Simonidu ''dirnuti smeo'' kanonisan je za sveca iako je kanone brutalno prekršio (srpska službena teologija bi to proglašenje tumačila verovatno kao ''božansku ikonomiju'', dok je nauka sklonija drugačijim tumačenjima poput snažnog uticaja paganskog kulta mrtvih predaka zbog kojeg su gotovo svi Nemanjići postajali sveci i zbunjućeg nacionalizma srednjevekovne SC (5), a u naše dane je doživeo i revival - postao je zaštitnik ''Otačestvenog pokreta Obraz'', jedne ni malo kontraverzne organizacije, nego veoma jasne, onakve kakve se takođe 'u Zapadnoj Evropi i Americi hapse i uništavaju im se njihove komunikacione mreže' a kod nas takve dobijaju ''institucionalne forme''. Kako Srpska Crkva svojim konceptom ''živog predanja'' neprestano doziva istoriju i još bi burnije reagovala kada bi se dovodio u pitanje njen identitet i kontinuitet u odnosu na veru i dela srednjovekovne nemanjićke Crkve, smatramo za shodno da aktualizujemo ovaj primer politički motivisane nebrige za detinjstvo i ravnodušnosti prema sudbini dece u kontekstu jednog vrištećeg apela da se ne dozvoli da bilo ko i u ime bilo čega bude ili postane razvratitelj čedne detinje duše a time i grobar slovesnog dostojanstva srpskog naroda. Podsećamo da SPC nije pokazivala poseban interes za ''koncetracione kampove'' u Bosni odnosno Republici Srpskoj i da je nisu preterano zanimala ''zlostavljanja'' i ''majmunska bestidnost i satanski amoral'' u njima. ''Onaj ko može da gleda na rat bez gađenja, nije ljudsko biće, nego patriota'', govorio je Kurt Tucholsky. Nije joj preterano smetalo ni zapadno poreklo institucije koncetracionog logora dok su pojedini njeni predstavnici u prošlogodišnjem gay pride-u pre svega prestravljeno videli Zapad pred vratima i pretnju nekakvom autentičnom srpskom identitetu koji se ovaploćuje isključivo u liku ruralnog pravoslavnog heteroseksualca. Treba li podsetiti na plodove školstva iz vremena kada su ''majka Crkva'' i ''otac Država'' bili u najskladnijem braku i kada je ''majčin'' uticaj na obrazovanje i vaspitanje ''dece'' bio neprikosnoven. (Uticaj kakav očigledno i danas SPC priželjkuje.)
Oko 95% stanovništva u Vizantiji u njenom istorijskom trajanju je bilo nepismeno (6). Nije bilo nikakvih razloga da u srednjovekovnoj Srbiji bude bolje ili lošije. Nije postojalo obavezno školstvo, niti je (na sreću?!) bilo ikakvog ministarstva obrazovanja i sporta. Školovanje, rezervisano samo za decu iz uskih velikaških krugova bilo je privatno, dok škole u sklopu manastira, kako navodi Hans Georg Beck, zbog (paničnog) straha od homoseksualnosti (prisustva mladića u manastiru!) nikada nisu bile institucionalizovane i dobile približno onakav značaj kakav su imale manastirske škole na Zapadu (7). Jedan od glagola koji je najčešće uziman za konjugiranje prilikom gramatičkih vežbi, bio je glagol udarati, tući (grč. tipto) izabran zbog tesne veze sa školskom realnošću i otuda zbog zbog svog eventualnog mnimotehničkog potencijala (8). Nikada nisu devojčice, odnosno žene išle u organizovanu školu izuzev možda jedno kratko vreme u XIV veku (9), što nije bilo zbog nedostatka građevinskog materijala za škole na Balkanu, nego zbog hronične mizoginije koja je znala da eskalira do te mere da pojedini crkveni kanoni propisuju privremeno isključenje žena iz Crkve koje govore na javnom mestu, ili se javno smeju, ili razgovaraju sa nepoznatim (10). Devojčice su za današnje pojmove neshvatljivo rano bile udavane i zabeležen je primer devojčice iz Epira (XIII vek) koja je do svoje 12 godine već dva puta bila u braku (11)! A nije bilo ni kampova, ni radionica, ni igara, jer bilo je i takvih zabrana kao što je smeh (plač je bio primereniji) (12) dok u popularnim žitijima (best sellers srednjeg veka) koje i danas čitaju vernici ''na duhovnu pouku'' začas se naleti na prizore iz pakla gde čuče sviraci, pevači, igrači... Pa tako u žitiju sv. Andreja Jurodivog čitamo kako je Bog duše različitih tipova grešnika učinio da lice na razne životinje i predmete: svi pevači u adu liče na žabe, instrumentalisti na đavolska muzička sokoćala, a igračice na čaplje (13). ''Kruto i uskogrudo pravoslavlje gušilo je u zametku svaki uzlet [stvaralačke] fantazije, svaki poticaj radosne potvrde života'', kaže Franz Dölger, jedan od najrevnosnijih proučavalaca i izdavača vizantijskih istorijskih i književnih tekstova u XX veku (14). Jučerašnje Saopštenje za javnost Svetog arhijerejskog sinoda povodom događaja u letnjim kampovima Ministarstva prosvete i sporta je takođe posebno zabrinjavajuće. Upravo se u SC sa Ilarionom Ruvarcem u XIX veku začeo istorijski kriticizam srpske istoriografije a od njega u samoj Crkvi izgleda da nije ostalo ni kamena na kamenu. Gotovo sva frazeologija iz Saopštenja podseća neodoljivo na knjižice i brošurice prepune nabožnog šunda, razne publikacije provincijskih i prestoničkih hobi teologa, sumnjive prevode u bezbrojnim kompilacijama iz anonimnih izvora, u kojima se problemi moderne kulture (i rok muzike pogotovu) tretiraju na najnekonsruktivniji način - olakim etiketiranjem i tumačenjem gotovo svega kao satanskog. Niko sigurno ne veruje da je neko od članova Svetog sinoda seo i proučavao originalne izvore ''sekte kroulijevaca i dr.'', nego da sva ta retorika potiče iz tih jeftinih demonoloških publikacija opsednutih blizinom i omniprezentošću đavola a u kojima je Bog obično dalek, transcedentan i odsutan. Sva ta klima straha i paranoje zbog beznadežno ''kontaminiranog'' sveta i socijalne realnosti prisutna je delimično u tom saopštenju i mi to čitamo pre svega kao uticaj tranzicijske parateologije na najoficielnije crkvene pastire. Tužno. Godine patrijarhovanja Njegove Svetosti Patriarha Pavla ostaće verovatno zabeležene u istoriji SPC po svojoj zamrloj i zapostavljenoj intelektualnoj i naučnoj aktivnosti. Ne postoji ozbiljne patrijaršijske teološke ili istorijske publikacije (mada ima onakvih koje pretenduju da to budu, ali u njima su obično samo prevodi iz stranih časopisa), nema naučnih projekata, nema kritičkih izdanja tekstova, u patrijaršijskoj biblioteci je nešto novo ako se neko seti nešto da pokloni. Postoji zato obilje ćirilične demagogije i nesposobnost suočavanja sa crkvenom daljom ili bližom duhovnom i istorijskom prošlošću. Postoji i jedna neutaživa, nerealna ambicija da se ponovo zagospodari intelektualnim i emotivnim svetom 'Srbalja', pa će se valjda tada oni definitivno složiti, umnožiti, obožiti, pobeđivati neprijatelje, graditi Crkve i manastire, obrađivati zemlju, iskoreniti sve sodomite, nevladine ogranizacije, nezavisne medije, ustoličiti pobožnog kralja... Kako ne ide sve baš po planu, eto nam i paket najsvežijih SPC frustracija. Obratili bismo se na kraju Ministrastvu obrazovanja Srbije i ukazali na one škole koje su danas pod direktnom kontrolom SPC-e. Ne postoji moderna država koja sebi može da dozvoli luksuz nemanja nikakvog uvida u rad i nastavu verskih školskih ustanova. Nastava i organizacija srednjih bogoslovskih škola SPC potiče još od reformi kijevskog mitropolita Petra Mogile (1596/97-1647) i prema našim saznanjima u ''bogoslovijama'' nije obavezno čitanje ijednog svetovnog književnog dela! niti ima svetovnih, humanističkih ili prirodno-naučnih predmeta (izuzev stranih jezika). U takvim uslovima se lako uzgaja patološka mržnja prema vrednostima modernog sveta i homoseksualci su, kao seksualni disidenti, kao i mnoge druge manjine (etničke, verske, intelektualne...) ponajčešće žrtve emotivnog terora (pa čak i fizičkog) koji potiče iz takvih ''duhovnih'' krugova. SPC je jedan od glavnih promotora i inspiratora homofobije u našoj Srbijici, što ona valjda doživljava kao svoju misiju ili ''narečenje''. Koncesije učinjene prošle godine na račun Crkve trebale su biti obostrane i ''država'' je zauzvrat trebala da uđe u crkvene škole, kao što je to recimo slučaj u Grčkoj. Afganistanski model i primer se pokazao kao isuviše skup i riskantan.
|