Džinet Vinterson
POETIKA SEKSA

Prevela Jasmina Tešanović || Januar 2001

 

Zašto spavaš sa devojkom?

Moja ljubavnica Pikaso prolazi kroz svoj Plavi period. U prošlosti sve njene periode uvek su bile crvene. Rotkvica crvene, bik crvene, crvene kao ružin plod koji pušta seme. Lava crveno kad se zvala Pompej i kad je bila u svom Destruktivnom periodu. Njen vonj, njena gadost, njena kotrljajuća i procepana pička. Šćućurena kao Sumo, šunkaste butine, svinjske naslage, mesnati gornji delovi i grudi jagnjeta. Mogu srce da joj ukradem kao ptičije jaje.

Trči za mnom lukava kao bik, krvoločno zapinjući na kapiji kao da je naišla na prepreku. Riče pred prozorom, krvari po podu od želje. Kaže, "Ne moraš da budeš Motovilka da bi raspustila kosu." Znam za jadac. Znam dovoljno da ispustim svoje zadnje krake i da odjezdim. Ja nisam flertuozna. Ona može na meni da namiriše prljavštinu i to je pali. To čini da moja hitra ljubavnica kao bik navaljuje na mene. Kako me samo podmazuje. Goji me, mazi me, iscedjuje i hrani. Hrani me požudom sve dok ne postanem debela kao i ona. Debele smo jedna za drugu mi devojke mladunčad. Mi uredne čiste razgranate devojke obasipamo se seksom. Dovoljno si široka za moja bedra kao ruže, pokriću te mojim laticama, pokriću te mojim mirisom. Devojka koja pokriva naslovnu stranu dovoljno je široka za gabarit svog tovara. Moja ljubavnica-bik čini od mene matadora. Opkoljava me i u njenom grubo napravljenom krugu ja sam kompletna. Volim da se doterujem, male jakne, svilene hulahopke, volim njeno blistavo skrovište, tamno pocrnelu kožu na njoj. Ona mi je dala moć mača. Jednom sam je koristila ali kad sam nju zasekla moje najjedrije meso je prokrvarilo u mlazu. Ležala je pored mene vitka kao rog. Njena mala jakna i svilene hulahopke besprekorni. U mom prekinutom krugu znojila sam se prljavo i nisam mogla da govorim. Mi smo umetnice s brzim menama, mi devojke.

 

Koja je od vas dve Muškarac?

Pikasine vene su vodomarski plave i vodomarski stidljive. Prvi put kad sam s njom spavala nisam mogla da vidim kroz mermerne stubove njenih nogu ili iza neprozirne gustine svake njene ruke. Po profesiji vajarka, Pikaso je bila sama svoj model.

Plavetnilo koje teče kroz nju je sanguinično. Jedan udarac nožem i ona promeni boju. Svakog meseca ona promeni boju. Velike bare plave svile padaju iz nje. Poznajem je po jezercima koja ostavlja za sobom idući u spavaću sobu. Njene podvezice padaju niz gelender, ona nosi mundjuse od lapis lazula – koje sam uhvatila peharom u ruci, jureći njen deéshabilléee.

Kad prospe, ona sve prospe. Njena koža se skida sa njenom odećom. Tih dana sam mogla da vidim stovarište krvi njenog srca. Tih dana moglo se snimiti strpljenje njenih sokova za varenje i neumornost njenih pluća. Njen dah je plav u hladnom vazduhu. Ona diše u plavu zimu kao Devica Mraza. Mislim da je ispravno da kleknem i pogled je dobar.

Ona izvodi čuda ali ona su fizička i po naredbi Zakona Palca u donjim predelima. Ona silazi medju siromašne sa svakom vrstom ponuda ne razmišljajući o nagradi. Oblači se u plavo i kaže mi da je to zato da znaju da je svetica i to je svetački kušati vode tako mnogo neispitanih bunara.

Naravno bila sam ljubomorna. Kaznila sam njena dobra dela nekim svojim milostinjama. Nije to odgovor, ne mogu je uhvatiti tako što ću je imitirati, mogu da je nacrtam pozajmljenim šablonom. Ona je sve ono što ljubavnica treba da bude i još podosta toga što ne bi trebalo. Da je zakucam? Ona nije leptir. Ja nisam borac. Ona nije meta. Ja nisam puška. Da kažem šta je? Nije masa br. 27 a ja nisam neka razmetljivica.

Bile smo juče pored mora, a more je bilo puno soli i kosa nam je bila ispunjena njime. Bilo je soli i na našim rukama i u svim našim ranama gde smo se borile. "Nemoj me povrediti", rekoh i otkopčah košulju tako da može da gleda u moje grudi ako hoće. "Ja nisam svetica", rekla je i to je bila istina, istina je i da nam je veličina stopala ista. Stenje je bilo plavo kao gmizavac a nebo koje je visilo nad vrhovima brda bilo je golo plavo. Pikaso me je naterala da obučem njen džemper i da pijem crni čaj iz flaše pedesetih.

"Zima je", reče. "Hajdemo."

Otišle smo, ostavljajući leto za sobom, ostavljajući trag stopala, dva po dva u identičnim četvorkama. Ne znam da li bi bilo ko, da nas prati, mogao da odredi ko je ko, a i da može, do jutra neće biti tragova.

 

Šta rade lezbejke u krevetu?

Pod pokrivačem čaršafa tabloidni svet požude i poroka je od koristi samo u onoj meri u kojoj Pikaso može da obriše svoje četkice o njega. Ispod čaršafa mi vežbamo Monparnas, to jest Pikaso nudi da me naslika ali umesto toga praktikujemo seks.

Upoznale smo se u Umetničkoj školi u svetlom hodniku. Prišla mi je tako okretno da se linoleum istopio ispod njenih stopala. Pomislila sam, "Žena koja to može da napravi uljanom platnu svakako može nešto i meni." Učinila sam prvi korak. Uhvatila sam je za konjski rep onako kako junak ščepa odbeglog konja. Bila je iznenadjena. Kada se okrenula, poljubila sam njena ispucala usta i uzela uzorak iz njenih more plavo očiju. Bila je slana, dobro očuvana, dobro napravljena i ja sam se izvila kao talas. Pomislila sam, "Ovo je mesto za serf." Vratile smo se u njen atelje, gde su sasvim prirodno bile jedne male slikarske nogare i veliki krevet. "Meni je rad na prvom mestu", rekla je, "Da li ti to smeta?", i ne čekajući odgovor pomešala je oker boju pre no što me je uzela kao psa dok su mi grudi visile preko jastuka.

Ne tako brzo Pikaso, i ja tebe mogu da zgužvam kao seljačku ruku, da te kotrljam kao list duvana spram mojih butina. Mogu da dohvatim to arogantno grlo i da ga presečem od želje. Mogu da te učinim nemom od čežnje, da te zadirkujem kao fuficu na sastanku.

Sada polako Pikaso, tamo gde svetlo pada na vrata. Lezi pored mene na povredjenoj svetlosti koja ostavlja tamne mrlje na tvojim grudima. Izgledaš tuberkulozno, tako mršava i šarena. Podigla sam te i odnela u krevet prašnjav od zloupotrebe. Pronašla sam novine ispod čaršafa koje propagiraju ograničena sledovanja.

Devojka na platnu bila je neraspoložena. Nije došla da bude naslikana. Sve sam čula o tebi, moja tigrice pobeguljo, tako divlja tako nepokorna. Ali istina je nešto drugo kao što uvek istina jeste. Ono što drži mali prostor izmedju mojih nogu nije tvoj umetnički jezik niti bilo koja druga uloga koju igraš po volji, već univerzum koji zajedno stvaramo ispod čaršafa.

Bile smo u našem iglou i nije nam moglo biti udobnije. Belo na belom na belom na belom. Caršaf Pikaso ja čaršaf. Ko je bio na vrhu zavisi od toga gde stojiš, ali pošto smo ležale nije bilo bitno.

Kakva sam samo Eskimka, da lomim njen zavodnički led i da unutra stavljam ruku tražeći ribu. Kako se uvija, izvlači, uvrće da bi mi se oprla ali mogu da je namamim i to i činim. Odličan ulov, po jedan u svakoj ruci i jedan u ustima. Impresivno za zimsko popodne dok se peć ugasila a kiriju još valja platiti. Bile smo tople i bogate i bele. Tako sam uživala u poseti.

"Doći ćeš opet?" upitala je. Da, sutra, pod natrijum uličnim svetlom, pod kucanjem časovnika. Pod mojim obavezama, mojom istorijom, mojim strahovima, sada ovo. Ova penušava, ošamućujuća i potpuno sagorevajuća sadašnjost. Neću dozvoliti da me vreme laže. Neću slušati mrtve glasove ili nerodjeni bol. "Šta ako?" nema moć protiv "Šta ako ne?" Ne od tebe nije podnošljivo. Moram te imati. Neka se smeju ti prezrivi-ne-romantičari, Ljubav si ti i evo me. Sada.

 

Da li si rodjena lezbejka?

Pikaso nije primerna majka, ali dugujem sebe njoj. Mi smo čašću vezane, ljubavlju vezane, vezane suviše jakim vrpcama za te zdrave bolničke makaze. Krstila me je sa njene sopstvene krstionice rečima, "Nazivam te Safo". Ljudi nas često pitaju da nismo majka i dete.

Mogla bih da kažem da, mogla bih da kažem ne, obe izjave bile bi istinite, na način na koji su lezbejke istinite, bar jedna za drugu ako ne za ceo svet. Istina mi nije strana ali mi je vrlo neprijatno zbog laži koje su me proganjale od kad sam rodjena. Ne treba da se čudimo što se ne sećamo uvek sopstvenog imena.

Ponosna sam što sam Pikasina ljubavnica bez obzira na čudne poglede koje dobijamo kad se držimo za ruku na prometnim ulicama. "Mama, zašto onaj čovek bulji u nas?" rekla sam kad sam imala mesec dana. "Ne brini, draga, on ne može drugačije, nešto nije u redu s njegovim očima."

Potrebno nam je više labradora. Svet je pun slepaca. Ne vide Pikaso i mene uzvišene u našoj ljubavi. Vide perverznjakinje, uvrnute, primitivne, homoseksualke. Vide cirkuske nakaze i obožavateljke Satane, lovce na devojke i porno uspaljuše. Pikaso kaže da ne umeju da gledaju ni slike.

 

Da li si rodjena lezbejka?

Vila u ružičastom kostimu došla je Pikasi i rekla, "Nosim ti veoma radosne vesti. Sasvim sama bez ičije pomoći rodićeš seksualnu igračku koja ume s rečima. Zvaćeš je Safo i biće dlaka u supi svim muškarcima."

"Zar ne vidiš da moram sliku da dovršim?" reče Pikaso.

"Odmori malo", reče vila. "U životu ima i drugog osim Umetnosti".

"Gde to?" reče Pikaso čije prvo ime nije bilo Marija.

"Izmedju tvojih nogu", reče Gavrilo.

"Zaboravi. Zar ne znaš da slikam svojim klitorisom?"

"Evo, pokušaj četkicom", reče vila nudeći joj jednu debelu.

"Imala sam sve četkice koje su mi bile potrebne", reče Pikaso.

"Prekasno", reče vila. "Evo je dolazi."

Pikaso je zalupila vrata svog studija i otrčala prekoputa na umetnički koledž gde je trebalo da održi čas. Bila je ljuta tako da joj je dah sagorevao vazduh. Bila je ljuta tako da su joj stopala istopila tanak linoleum već istrošen do propasti generacijama bakandži. Nije bilo nikoga u hodniku ili ako je i bilo ona je bila niko. Pikaso je nije prepoznala, ona je gledala u vrata a vrata su gledala na drugu stranu. Dok je trčala praznim hodnikom, Pikaso se iznenada saplela o neku žicu, grubo je pala, a kosa joj se skinula sa slavne glave. Pretrpela je skalp. Bila je zapaljena. Detonirana je na dugačkom fitilju seksa. Telo joj je virilo do pola izvan prozora na trećem spratu a demon je bio spram njenih usta. Crvena zapinjuća beba plakala je, "Nahrani me, Nahrani me sada".

Pikaso ju je odvela kući, šta je drugo mogla da uradi? Odvela ju je kući da je sredi i podržala njenu nastranost. Sparila se s tim stvorom kog je rodila i počela da oseća da možda grčki bogovi ponešto znaju. Telo svog tela ona je potucala.

Onda su ćutale zato što Safo nije naučila neki jezik. Još uvek je bila dve pohlepne ruke i otvorena usta. Brektala je kao otvoreni motor, bila je prefinjena kao sendvič sa šunkom. Ništa nije imala da ponudi osim sebe, a Pikaso, koja je mislila da je sve to ranije videla, smešila se kao dete, i zaljubila.

 

Zašto mrziš muškarce?

Evo dolazi Safo, sagorevajući knjige istorije jezicima plamena. Nije bitna poezija, oseti erekciju. O da, žene imaju erekciju, danas mi je telo kruto od seksa. Kada vidim reč kao muškarčevog taoca moram da je spasem. Slatka drhtava reč, zaključana u kuli, umorna od svog princa koji dolazi i dolazi. Staviću te u srazmeru i otkriti da veličina nije bitna naročito kad govorimo o santimetrima.

Volim da sam junakinja, kao na primer da se vratim na svoje ostrvo puno devojaka noseći mrežu reči koje su im zabranjene. Jadne devojke, zaključane su izvan svojih reči kao što su reči zaključane u smisao. Toliko se zaključavanja dešava na Kopnu ali ovde na Lezbosu naša su vrata uvek otvorena.

Ostani unutra, ne šetaj ulicama, zatarabi prozore, drži zatvorena usta, skupi noge, veži novčanik oko vrata, ne nosi vredne stvari, ne gledaj gore, ne govori sa nepoznatima, ne rizikuj, ne pokušavaj. On misli Ona ali ne kad On misli Muškarci. Kopno je Privatni klub.

To je u redu, momci, kao i ovo. Ovo sjajno, nepriznato ostrvo gde smo gole jedna sa drugom. Camac koji nas ovde vozi potonuće pod vašom težinom. Ovo je teritorija koju ne možete osvojiti.

Mi ležimo na krevetu. Pikaso i ja, slušajući groznu dreku Salamija. Salami je muški umetnik koji hoće da bude lezbejka.

"Platiću ti kiriju duplo", on viče, dodirujući svoj masni novčanik. "Naslikaću te za potomstvo. Ja volim žene, zar ne znaš? O bože, kako bih voleo da sam žena, tanka kao prut, kao što si ti. Mogu da te obuhvatim jednom rukom". On podriguje.

Pikaso nije impresionirana. Kaže, "Svet je pun heteroseksualaca, idi i nadji nekog, njih desetinu, progutaj ih kao ostrige, ali izlazi napolje".

"O, išibaj me", kaže Salami vlažeći.

Poznajemo šemu. Za pola sata biće nasilan i kad nam bude dovoljno pretio, otići će u neku rupu i gledati dve devojke po ceni bifteka.

Cim je otišao, zaboravile smo na njega. Vodeći ljubav napravile smo rečnik zabranjenih reči. Mi smo reči, rečenice, priče, knjige. Ti si moj Novi testament. Mi smo molitva jedna drugoj. Ja sam tvoje bogojavljanje, otkrovenje. Ti si moj sveti Marko, krilati lav kod tvojih nogu. Imaću te, kao i lava, poturaću se ispod tebe dok ne naučiš kako da me osedlaš. Nemoj prejako mamuze da zabijaš. Nije tako jednostavna ova leksikografska ljubav. Kad me potopiš u rupu, ja ću te zauzvrat u jamu baciti i bićemo i muževi jedna drugoj kao i žene.

Da ti nešto kažem Salami, ženi može da se digne i tako da joj stoji čitavu noć, i kad joj se ne traži da stoji ona zna kako da kotrlja. Ume da ga digne na bilo koji način i njena ljubavnica uvek svrši. Ne postoje frigidne lezbejke, pomisli na to.

Na ovom ostrvu na kome živimo, čuvajući ono što ne govorimo, pronašle smo beskrajno mnoštvo žena. Na Kopnu, Žena je uglavnom izumrla osim u nekoliko očiglednih oblika. Još uvek se gaji kao isplativa biljka ali nigde je ne možeš naći da divlje raste.

Salami mrzi da nas čuje kako se tucamo. Udara o zid kao fanatik na orgiji. "Idi kući", mi kažemo, ali on neće. Pre će da legne uza zid do nas žaleći se da ne može da slika od nas. Problem je što smo spasile reč koja nije dozvoljena našoj vrsti. Cuje je kako odjekuje kroz zid danonoćno. Miriše je po našoj odeći, i vidi je razmazanu po našim licima. Mi smo srećne, Pikaso i ja. Srećne.

 

Zar ne mislite da nešto nedostaje?

Mislila sam da sam izgubila Pikaso. Mislila sam da je svetao oblik koji čini moje dane nestao. Bila sam raspuštena na krajevima, tečna od neizvesnosti. Stroge linije ljubavi su popustile. Osetila sam kako se odmotavam unatrag, daleko od nje. Da li će se nit koja se istanjuje prekinuti?

Sedam godina smo ona i ja bile u ljubavi. U ljubavi izmedju ljubavnica, izmedju majke i ćerke. Ljubav izmedju muža i žene. Ljubav medju prijateljicama. Bila sam joj sve to i ona meni. Ono što smo bile, bile smo podjednako i duše bliznakinje jedna drugoj. Volimo da igramo uloge, ali znamo ko smo. Ti si lepotica za mene Pikaso. Ne samo senzualna lepota koja oko zadovoljava već i umetnička lepota koja ga izaziva. Ponekad si ružna u svojoj lepoti, veličanstveno ružna i plašiš me zbog svih ispravnih razloga.

Nisam ti ovo rekla juče a ni prekjuče. Navika me je utišala onako kako to ona čini. Tako naviknuta na nešto nemam potrebu da ga iskažem, tako poznatu radnju nemam potrebu da opisujem. Ali ja znam da je govor sloboda što nije isto što i sloboda govora. Nemam prava da kažem šta hoću kad hoću ali imam dar reči kojima te blagosiljam. Blagosiljam te Pikaso. Blagosiljam te zbog tvog tela pravog kao stabljika. Ti si oznaka na putu koja me vodi ulicama svakodnevnice. Ti me vodiš pored malih kuća ka crkvi gde obožavamo. Ja te obožavam jer si vredna hvale. Blagosiljam te Pikaso zbog tvojih spretnih ruku koje nanose boju na nerodjeno platno. Tvoji su prsti bili crveni kad si me tucala a moje telo je pucalo od radosti. Nedostaju mi blagostanja naše strasti kao što mi nedostaje svakodnevna nežnost izabiranja tebe. Izabiranja tebe iznad svih ostalih, biseru moj velike vrednosti.

Moja osećanja prema tebi su biblijska; to znači vrlo su intenzivna, neustrašivo arogantna, rizična i neupućena u načine ovoga sveta. Šepurim se svojim krvavim ranama, ludim od svoje izvesnosti. Nebesko carstvo je u tebi, Pikaso. Blagosiljam te.

Nešto nedostaje a to si ti. Tvoja je odeća nestala juče, tvoji nogari su sklopljeni i ćute spram zida. Kada sam ustala i izašla iz našeg nenameštenog kreveta, osećao se miris kafe u kući ali ne i miris tebe. Pogledala sam u ogledalo i znala sam ko je kriv. Zašto uzeti savršenu stvar i razbiti je? Neka dobra su razbijena a ne mogu da se zamene.

Bila je teška ova poslednja godina. Ljubav je teška. Ljubav postaje sve teža, što nije isto što i reći da postaje sve teže voleti. Tebe je teško dobro voleti. Tvoji standardi su visoki, nećeš da prihvatiš lak izlaz i zato si i izabrala vrata. Iskrena sam i priznaću da sam uvek htela ljubav da izbegnem. Ti mi daješ romansu, daješ mi seks, daješ mi svadje, daješ mi sve delove ljubavi ali ne i jednostavnu jedinu reč koja je toliko složena i traži najbolje od mene ovog časa ovog minuta ovog zauvek.

Pikaso neće da slika istu sliku dvaput. Ona kaže razvij se ili umri. Ona neće dozvoliti da jučerašnja ljubav bude dovoljna i danas. Ona je čini novom, ona ponovo meša svoje boje i zateže svoje platno sve dok ono ne uzdahne. Moja majka je bila zadovoljna kad je čula da smo se razišle. Rekla je, "Sada možeš da se vratiš na Kopno. Poslaću Faona po tebe". Faon vodi mali biznis zvani lezbejske ture. On vozi svoj motorni čamac okolo naokolo ostrva, odmah izvan zabranjene zone od jedne milje. On pokazuje slavne lezbejke turistima koji uvek kažu, "Ali ona je tako privlačna!" ili "Tako je ružna!"

"Da...", kaže Faon, "I znate šta? One su sve zaljubljene u mene." Turista odmahuje glavom kao kasica za milostinju. "Zar nećete makar jednu da pitate?" kaže on. "Ja mogu sve da ih pitam", kaže Faon, koji nikad ne sačeka odgovor.

 

Zašto spavaš sa devojkama?

Pikaso me je volela pedeset godina i još uvek me voli. Prošle smo kroz ugljeni tunel kad je sunce prestalo da izlazi. Ne oblačimo se više u sivo.

Tog dana o kome vam pričam uzela sam svoj kaput i pratila njene tragove po ledu. Kako je hodala, svet se ledio iza nje. Za mene ništa nije postojalo da mu se vratim, ako propadnem, propašću sama. Očaj je učinio da postane suviše mračno da bi se videlo, morala sam, sledeći radar, da putujem, loveći njenu toplinu ispred mene. Pomodno je sada reći da svaku grešku činite obe zajedno. To nije uvek tačno. Jedna osoba može lako drugu da ubije.

Zakači se za mene draga moja kao rubini oko vrata. Sklizni na moj prst kao prsten. Daj mi tvoju ružu za moj rever. Pusti me da te prolistam pre no što te naglas pročitam.

Pikaso greje moje ledeno srce u pećnici svog stomaka. Njen stomak je naložen na plamen ljubavi za mene. Naučila sam da je hranim svaki dan, da je nahranim gorivom koje rado nalazim. Otključala sam stovarišta ljubavi. Na Kopnu te uče da štediš za kišni dan. Istina je da ljubav ne zahteva štednju. Sveža je ili uopšte nije. Mi smo sveže i obilne. Ona je moja žetva a ja njena. Ja sam joj potrebna i ona me žanje, padamo jedna drugoj u krila. Njena mora su ispunjena ribom za moju udicu. Upecala sam je više puta.

Ona danas slika. Soba je oranž boje od napora. Ona danas slika a ja sam ovo napisala.

 

(Iz Jeanette Winterson, "The Poetics of Sex", iz The Penguin Book of Lesbian Short Stories, The Penguin Group, London 1993.)