Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
kolumna


Serbian (Sex) Diaries - The Next Generation
|| Broj 3 ||


(Naslov je pozajmljen kao omaž našem nadasve poštovanom dr. Dj.C, patrijarhu beogradskih kruzera, čije je antologijsko delo inspiracija, kako literarna, tako i praktična. Dragi Dj.C, samo da nam je tvoje nepresušne energije!)


K 

ao što sam već u prvom nastavku kolumne o kruzingu napomenuo, ništa bez iskustava! Dok ne "zaprašinarite" i lično ne osetite aromu kruzinga, nijedna priča ne može to iskustvo da vam prenese, sigurno ni moja. Shvatite dakle ovo kao skraćeni bedeker, nastao iz lične perspektive i ništa što je ovde napisano nemojte uzimati zdravo za gotovo. Neka vam ovo bude samo korisna pomoćna literatura - i pričanje, koje je, kako Ursula Legvin kaže, "sve što ikada imamo".

Z 

a početnike na skraćenom kursu kruzinga, Karadjordjev park, Karadjoka, ili konspirativnije Djul-bašta čini se kao dobra startna pozicija.Ruku na srce, bilo je manje uzbudljivo nego što sam očekivao, ali zato je bilo daleko zabavnije. Elem, sva akcija počinje negde posle 11h kada se odjednom u parku materijalizuju tetke kao aveti i onda beskrajno prave krugove, kao uživaju u noći i čistom vazduhu. Interesantno, retko ko je iskren po tom pitanju: "Šta radiš u parku? - Pa, evo...učim!"....pri osvetljenju toliko slabom, da bi nam svima bili potrebni psi-vodiči za slepe, samo da je malo slabije! Mi smo bili naoružani samo tonom slatkiša (darežljivosću gospodina poznatog kao Djuk - ne dyke!, u daljem tekstu V.Š.) i "Pan-Erotikom", koju je Marko kupio, ne bi li imao neko zanimljivo štivo u pauzama izmedju uhodjenja tetaka iza žbunja.

D 

akle, u pomenuto vreme nacrtasmo se u parku, rasporedismo po klupama (Bulevar kurvi) i pecanje je počelo. No, odmah je bilo jasno da rasterujemo lovinu nasim glasnim vriskanjem, cikanjem i dozivanjem na mobilne, tako da niko nije smeo da nam pridje na bliže od pedesetak metara. Brett i ja u medjuvremenu krenusmo da istražujemo sadržaj V.-ovog ranca, čiji sadržaj ovde neće biti obelodanjen, iz respekta prema privatnosti. Ipak, izmedju ostalih objets noar našli smo kasetu sa hitovima, po V.-ovom izboru, koji, odmah dodajem, nije bio ni malo zadovoljavajući, jer Ana Bekuta i Magazin nikako nisu mogle da rasteraju čudno osećanje da smo u sred pokretnog spektakla i istorijske tragedije života Bg-urbanizovanih tetaka. Oko ponoći stvari su se zgusnule i mi slobodno zaključismo da prisustvujemo svojevrsnom srpskom Gay-Prideu, manifestaciji, dakle, koja okuplja mnostvo pedera na otvorenom. U neko doba, V.Š. se izgubio, da bi se pojavio pola sata kasnije sa izjavom da je upravo obavio posao u žbunju (imao je 'oralac', kako to šarmantno kaže Vladan M). Sad nam je svima bilo lakše, jer shvatismo da radnja ipak radi, ali da se naše malenkosti jos uvek ne snalaze najbolje u tom procesu. U medjuvremenu, ulicom iznad parka, promicale su motorizovane tetke, od kojih neke tu redovno prave krugove i imaju svoju satnicu, kao Beovoz. Tako se, izmedju ostalog, zaustavila i crna mečka a jedan pogled kroz zatamnjena stakla otkrio je kratko ošišanog čoveka u crnoj kožnoj jakni, tu negde izmedju tridesete i četrdesete, pomalo sirovog izgleda, potencijalno...opasnog? Ja i V. odlučismo se da pobliže ispitamo situaciju (koja je moram priznati vrlo popaljiva, kad te pokupe onako iz kola kao kurvu na ulicama Las Vegasa). Ja se, kao nonšalantno, prošetah pored kola i bacih brz pogled u desno - i čovek mi klimnu glavom i pokaza mi da udjem unutra, što sam ja u trenutku kranjeg užasa (ali i neobičnog trenutka trijumfalnog zadovoljstva) sa rezignacijom odbio (ljudskoj gluposti nikad kraja, zar ne?). I sada nam je bilo dosta svega ovoga (svakom iz sopstvenih razloga) pa smo se uputili u pravcu Slavije, ali nas je čovek u crnom mercedesu pratio u laganoj vožnji, te videvši da nam se manevarski prostor sužava (takoreći) mi odlučimo da ipak pregovaramo. Zato poslasmo V.Š.-a da otvori diplomatsku rundu i posle kraće razmene rečenica on se vrati ka nama da bi nas brifovao kako je tip zapravo vrlo zgodan i raspoložen za zabavu. I povezao bi V. ali i "onog drugog" (misli na Vašeg Kolumnistu). A, kako je meni u tom trenutku izuzetno bio potreban sex-link ka "Djuku" (eto, priznah i to - BILO PA PROŠLO!) ja sam se promptno složio, na V.-ovo krajnje zaprepašćenje, jer on nije očekivao moje olako 'da' i odmah reče da on ne može u troje (opa!), da njemu trojke ne odgovaraju i da on tipa "hoće samo za sebe". I ja ne želeći da izazivam medjunarodnu krizu, tipa "čije je Kosovo", velikodušno odustadoh od dalje rasprave. I tako on ode, u nepoznatnom pravcu, a ja sam se nadao da ćemo ga sutradan videti živog i zdravog. Marko je bio izuzetno deprimiran, jer ne beše dobio 'Gaudeamus', a i kruzing je bio propast, što sam ja samo prokomentarisao time da su "oni na gubitku", jer ne znaju kakvo su parče (od 20 santimetara, da se zna, vrišti on!) pustili da ode, te se svi razidjosmo kući, sa pomešanim osećanjima i utiscima, jer dobro je da nam se neke želje i ne ispune... samo, samo me zanima taj enigmatični vozač crne mečke - ko god da je, predomislio sam seeeee!

D 

ruga etapa, ovaj put sasvim slučajno izabrana, beše stanica kod '6 kaplara', dakle početni punkt za Usće. Imajući u vidu veličinu terena, a i kvalitativni skok u ponudi (?), ovo mesto smo temeljno istraživali u više navrata. Prvi put smo bili svedoci čudnog fenomena - tetke, kao plašljive srne ("Covek je u šumi - bežimo odavde!"), izleću namah iz žbunja i drveća i pozicioniraju se na stanici. U to se pojavila murija i svi pederi, njih desetak najmanje, uleću u prvi bus koji nailazi. Mi to gledamo u čudu, ali Marko namah odlučuje da i mi treba da im se pridružimo i mi se penjemo u 83 koja nas brzo nosi, sve dalje i dalje, u Zemun...Ovo naglo skretanje sa kursa istraživanja nije nas oneraspoložilo, pa tako i postajemo spektakl za ceo pošten radni narod, koji se umorno vraća kući. Tada odlučujemo da zovemo 'Terezu', da nas ugosti u svom zemunskom salonu. Za sve to vreme, tip sa susednog sedišta nas uporno posmatra, dodiruje svoje medjunožje, nešto namešta i premešta, trlja i uopšte je tako sugestivan, ali tu ima i mnogo mladih gejeva koji su načisto preplašeni našim transparentnim ponašanjem. Marko traži naglas 'Terezin broj' i pita se 'zašto je ta žena sela na telefon', pa je zove na mobilni i autoritativno pita 'Branko, da li je ok da svratimo?' - nadam se da je sap(a)(u)tnicka publika shvatila tu neobičnu inverziju imena i roda. Sugestivni gej silazi na nekoj stanici u Zemunu, hm, pa nije tako loš, ispraćen našim pogledima na koje uzvraća, mi silazimo na stanici posle, glupavo, zar ne? Hej, momče iz 83-ke, javi se pa da sidjemo sledeći put na tvojoj stanici! Tereza nas je vrlo gostoljubivo dočekala, pa, kod nje je uvek prijatno doći. Malo small talka, malo small gossipa i vreme je da se krene. U povratku, stopiramo srebrni BMW (zasluga Brett, obećao sam da ću to pomenuti), unutra mišići i 2 milimetra kose, i gle čuda, Aca Lukas sa praznjikavom ličnom kartom. Ljubazno od njega što prima autostopere - i mi jurimo kroz Zemun i NBg, brzo, prebrzo!, naše str8 maske su na mestu, verovali vi ili ne!

S 

ledeći put, ekpedicija na Ušće je pojačana mladim snagama u liku zgodjušnog M.K. i nešto iskusnijeg Mikija. Ovaj put, ukazujemo nam se čast da se sretnemo, ni manje ni više nego sa živom legendom beogradskih kruzera - dr. Dj.C-om! Zaista, on bez imalo lažne skromnosti može da ponese titulu dvostukog doktorata - toliko je njegovo znanje i iskustvo! Kad je nauka kruzinga u pitanju, za ovog čoveka nema tajni - o tome bi mogao da piše knjige i priručnike i pri tome opet ne bi otkrio sve veštine zanata. Njegovim predatorskim čulima malo šta promakne, pogotovo ako je maloletno, ali Dj.C. ne haje za zlobne priče koje se ispredaju oko njegovog lika i dela - poput one da je izvesna baba-sera, "šefica" staničnog toaleta, u nastupu očito praktične potrebe da zaradi, uz to kombinovane za izvesnom dozom dobrog starog patrijarhalnog moraliziranja i brige za mlade naraštaje, u neponovljivom izlivu ingenioznosti napisala opominjuću poruku na vratima WC-a za dr.Dj.C-a: "Baba C...-ićka, nemo' da kvariš mladi dečaci!" ... Ipak, vremena za dangubljenje nema, ma kako prijatan bio razgovor za Doktorom (dovoljno je reci 'Doktor', kao sto je za Aristotela dovoljno reci 'Filozof') i mi odlučujemo da zadjemo u tamne dubine šume. Pri tome, neki iz moje grupe i trče, jer upravo pre toga behu videli neko zgodno parče kako zamiče za žbunje. U medjuvremenu, dr. Dj.C., hitronogo kao gazela skače na noge mladjahne i maltene nestaje u oblaku dima (to je samo jedna od njegovih natprirodnih sposobnosti koje obilato demonstrira u pecanju) da mu ne bi promaklo neko nesluteće dete. Ja žurim za Mikijem i M-om, Marko postojano ide iza mene i onda....mi ulećemo u totalni mrak! Treba nam nekoliko trenutaka da nam se vid adaptira na takve uslove i onda, polako iz najgušće tame izranjaju tetke, sasvim nalik na duhove (opet!) ukletih brodolomnika iz Karpenterove "Magle" one kruže stazicama i nestaju u gustom žbunju. Proklinjem sebe što barem nisam poneo lampu, rekvizit preostao od prošlogodišnjeg bombardovanja i polako napipavam put, razmišljajući šta bi Džejmi Li Kertis uradila na mom mestu (ako je normalna, verovatno bi odjurila kući i sledeći put okrenula Rent-a-Boy servis). Stazice presečene kroz šumu vijugaju, izlazimo na nekakav proplanak i odlučujemo da se malo pregrupišemo. U medjuvremenu, kao mlado meso i lak plen, privlačimo pažnju mnogih kruzera i oni, taktički besprekorno, presecaju putanju našeg kretanja i susret sa stvorenjima iz tame je neminovan i ..... - i tada se pokazuje koliko je mudra odluka bila povesti sa sobom mladog M.K., jer, ispostavlja se, nailazimo na gomilu njegovih poznanika, koji se naravno "iščudjavaju" što je on tu. Grupica se povećava i sad je već veselo - pravo malo gumno. Marko se odlučuje za akciju, ali ulov je slab. "Znaš, meni je veći kad se digne", govori mu tip, mašući svojim "atributima", ali Marka nije lako impresionirati, jer je u svom bogatom iskustvu već prilično razmažen, pa mu odgovara "Tim gore!" i odlučuje da okuša sreću na nekom drugom mestu. Ćaskanje je super, ali mora da se radi, kažem ja, pa tako napuštamo grupicu, mada prethodno ponudjeni "grupnjakom", ali nekako mi se to čini prilično bizarnim, u sred šume i u senci polurazrušene zgrade CK, kao da svi već nismo u nekom post-apokaliptičnom filmu, sve sa radijacijskim mutantima i ostacima razorene "civilizacije"? Lajmsku boreliozu i da ne pominjem. Miki se žali kako i ovaj put neće imati priliku da demonstrira svoje zamašne oralne talente. "Ali, možda stignemo u Karadjoku", dodaje Marko, no ja znam da od toga nema ništa, jer prave akcije izgleda ima samo na Ušću. Mali Eden. Posle III svetskog rata.

T 

reća etapa naše avanture odvija se u famoznoj 'Partizanki', ovaj put u sastavu Marko, V.Š. i naravno ja. Cini mi se da smo izabrali loš dan za to, razmišljam dok se spuštamo preko Zelenog venca i dolazimo pred 'Partizan', gde nas neizbedjno dočekuje dr. Dj.C, kao konferansije i manirom iskusnog profesionalca upućuje nas u par tehničkih detalja koje bi trebalo da znamo pre nego što udjemo. Zatim nestaje u pravcu Štajge, da za svaki slučaj još jednom "obidje parohiju" dok ne počne film. Da bi se ušlo u 'Partizan' potrebno je proći kroz nekakav kazino i ja razmisljam o koncentraciji 'greha' na tako malom prostoru - da li će ovde prvo pasti sumporna kisa i spržiti sve slotove i tetke, prosečno oko 4-5 banki većina?

V 

reme je da projekcija počne (Anal Taboo), negde iza nas se bukvalno materijalizuje dr. Dj.C., mada bih se mogao zakleti da nikako nije mogao proći nama iza ledja neopažen (još jedna od natprirodnih sposobnosti) i mi, kao u stampedu, ulazimo u salu, koja, iznenadjujuće, ne izgleda toliko loše, prostrana je i ima nagib i preglednost. Sedamo, svako u zaseban red, svetla se gase i film počinje. Tome prethodi strateško osmatranje i snimanje potencijalnih meta. U tom trenutku počinju i aktivnosti u poslednja 2-3 reda, čuje se otkopčavanje pantalona, pomeranje drvenih sedišta, zveckanje kaiševa a malo potom i stenjanje i teško disanje, koje se meša sa zvukom sa platna (Dolby-Surround 3D?). Sve se odvija jako brzo, radnje su uglavnom gotove u prvih pola sata. Mi sedimo neuznemiravani. Dakle, ako se odlučite za matine u "Partizanki", obavezno sedite u zadnje redove, inače ništa! Marko kreće da se prošeta po sali, promeni mesto, kako se to već tu radi. Zovem ga na mobilni, mi izlazimo, smejemo se, Marko mi kaže da ga tip zamalo nije "kurcem ubo u oko", dok je ustajao. Nakon pretresanja dotadašnje taktike, odlučujemo da svi sednemo u poslednji red. I gle, stvar uspeva, jer posle par minuta, blizu nas seda covek, otkopčava pantalone i počinje da masturbira. Ja se trudim da identifikujem to što poskakuje u njegovom krilu, pa odustajem i odlučujem se da promenim mesto. V. u medjuvremenu tri puta menja poziciju jer ga juri neki deda. No, zahvaljujuci producentskoj (ne)invenciji, film se završava posle nesto malo više od sat, Marko odlazi na koncert na Kolarcu (kakav kontrast!), V.Š. i ja odlazimo na večeru, gde on nemilice troši pare, dok ja smišljam apologiju sponzorušama, jer polako otkrivam gde je tu čar. Možda?

N 

a kraju ovog izveštaja, moram dodati i to da, što se tiče pokrivenosti svih mesta za kruzing u Beogradu, on ni izbliza nije kompletan. Tako nedostaju ispitivanja Štajge, nudističke plaže na Adi i svih javnih toaleta, kako onog u podzemnom prolazu kod Albanije, tako i onih za koje se manje zna, ali koji mogu zato biti prava otkrića. Naoružani strpljenjem, hrabrošću i najviše smislom za avanturu, to može biti izazov i za Vas. Svaki eventualni uspeh/neuspeh nemojte shvatati preozbiljno, jer ipak je to samo igra, ili...? U svakom slucaju, istražite poznata, pronadjite nova mesta i ko zna, možda se jednog dana prijavite za magistarske studije kod dr.Dj.C.-a?

Leto je pred nama, budite OUT!

Vlada T.

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi