Diskretan šarm X-a
piše Vlada T. || Broj 1 || Maj 2000

re neko veče, sedeo sam u prijatnom ambijentu Grineta kod Beogradjanke i ležerno ćaskao sa svojim dragim prijateljem Milanom. Raspravljali smo koji bi taktika bila najbolja za njega da zasigurno šarmira trenutnog izabranika svog srca (ako se ovaj eufemizam može upotrebiti za nešto što je izgledalo da će se pre završiti kao one-night-stand, no ne budimo previše zlobni). Elem, na Milanovu opasku da "za početak, neće spominjati da izlazi u X", saosećajno sam klimnuo glavom i predložio da to ostavi za one trenutke posle (eventualnog) seksa, ako im već ponestane boljih tema za razgovor. Onda sam i pomislio da bi ovo pravilo po svoj prilici trebalo da udje u sve priručnike o uspešnom udvaranju, ako se išta slično tome u dogledno vreme pojavi kod nas (eto vam svima ideje za pisanje!). Za neupućene, izgleda da postoji prećutna saglasnost da je spominjanje X-a, kao omiljenog mesta za izlazak, ravno najnegativnijem deklarisanju, kako po pitanju muzičkog ukusa, tako i razotkrivanju najcrnje sopstvene promiskuitetnosti. Zapravo, čini se da, iza na izgled neobaveznog pitanja potencijalnog švalera na vašem prvom dejtu "A, da li ti izlaziš u X?", vreba najopasnija inkvizicijska ordalija, iliti sud istine, od čijeg pozitivnog ishoda zavisi budućnost vaše (ne)ostvarene veze. Pa, odakle takva anatema na jednom mestu?

edna od omiljenih tema na skoro svakoj gay žurci je rutinsko pljuvanje po X-u. I to nije samo metaforično "pljuvanje", jer ovo uključuje i extra rad pljuvačnih žlezdi (kako moj prijatelj D.M. kaže u svojoj poemi o J.B.B-u), koliko se zapenušanosti pri tome iskazuje. Uobičajeno, to počinje ocenama o katastrofalnoj muzičkoj politici koja vlada u X-u, zgražavanjem nad "gomilom feminiziranih tetaka koje dole skiče i vrište", a vrlo je rasprostranjena i teza da "u X-u, zapravo, nema nikog zanimljivog", (čitaj: dovoljno zgodnog i lako dostupnog, u isto vreme). Tako sam imao prilike da čujem, od strane najrazličitijih ljudi (pri tome su se neki deklarisali kao budisti i pacifisti), čitavu seriju pretnji totalnim fizičkim uništenjem X-a, što bombama kašikarama, što sofisticiranijim projektilima tipa Peršing - militantni terorizam kojeg se ne bi postideo ni Al Fatah ili Crvene brigade. Sva sreća, pa takva skalamerija nije lako dostupna prosečnim beogradskim tetkama, ili ipak nedostaje ključna motivacija (kao što će se pokazati). U svakom slučaju, bespoštedno ocrnjivanje X-a je standardno dobra preporuka za političku korektnost svakog geja, koji za sebe voli da kaže da je "van scene", a i kardinalna differentia specifica za tzv. "urbanu ekipu" (jedan par znakova navoda nikako nije dovoljan), koja misli da je otišla nekoliko svetlosnih godina ispred ostalih u svojoj emancipaciji, samo zato što preferira, recimo, "Mondo" i zgražava se nad orijentalnim buk(e)om kojim odiše atmosfera u X-u (da ne bude zabune, house je i dalje najdraži srcu i uhu mom!).

onačno smo došli i do klizavog dela.. Pa dobro, reći će neko, zar X nije notoran po tome što neguje i folk zvuk u svojoj muzičkoj ponudi? Pustite Cecu i Karleušu - u X-u možete čuti i Stoju, Lepu Brenu i Hanku Paldum, taj narodnjački hard core, tres trash, per definitionem! No, za malu prodavnicu horora to nije sve - tamo se i te kako igra i zabavlja upravo uz takav muzički background! Ako ova činjenica sama nije dovoljna da opravda sveti krstaški pohod protiv X-a, koji samo još traži ambicioznog papu, pa da potpali lomaču na kojoj će izgoreti ofucani enterijer kluba, onda smo slobodni da zavapimo u stilu muzičkog prvenca Dejana Milićevića (kojeg ćemo se naslušati upravo u X-u u nedeljama koje dolaze) i pridružimo se u svojevrsnom teleološkom lamentu "Kraj je veka…" - šta nas čeka i kuda ide ovaj svet, kada jedini oficijelni gej klub u Beogradu postaje tabor "Grand produkcije" i istureno odeljenje udruženja obožavalaca Dragane Mirković?

a bih smirio eventualno uzavrele strasti urbanog zelotizma, odmah ću reći da ovakva "uredjivačka koncepcija" ima sve moje simpatije, ne zato što potajno volim da odvrnem Karleušu do daske, već zato što počinjem da shvatam da ovom gradu, pored mnogo toga, nedostaje jedna bitna stvar - prilika da se ljudi iskreno i dobro zabave. Da li ste skoro bili na nekom mestu gde su skoro svi prisutni pevali, djuskali i skakutali, u atmosferi sveopšte havarije? Da se razumemo - muzika u X-u bi dakako mogla biti bolja, ali isto to važi za mnoge stvari koje nas okružuju. Provod, ovakav kakav je, očigledno funkcioniše, većina izlazi zadovoljna (apstrahujući pri tom eventualnu razočaranost što ništa nisu "upecali", jer to je nešto potpuno drugo), dakle, svi su manje-više srećni, osim onih koji ne mogu da prevazidju svoju ideološku gadljivost prema nečemu što se očigledno ne uklapa u čvrstu šemu para-alternative, koja je samo crno-bela inverzija najcrnjeg main streama. A pričajući o inverzijama, nije li zapravo samo reč o klasičnom odbrambenom mehanizmu projekcije, jer se u slatko-gorkim tonovima Cecinog "Crvenog" pronalazi ona neželjena atavistička identifikacija, determinisana sudbinskom vezom krvi i tla, koja prizvukom zurli, pustog turskog i ukusom balkanskog derta opasno nagriza tanku opnu evropeiziranog i kultivisanog, racionalnog dakako, koje beži od mračne, htonske emotivnosti srpskog patosa?

a se vratimo našim ikonoklastima - i njihovoj misiji kontra moralno-muzičke izopačenosti (abominatio) emanirane u par desetina kvadrata podruma. Šta se s njima dešava? Cista metamorfoza! Prvobitne rezolutne izjave o tome da nikada nogom neće kročiti na to mesto, polako se umekšavaju misterioznim delovanjem onostranih sila vezanih za X (jedna od njih je seksualna apstinencija) i crna rupa polako i neumitno usisava objekat u svoje (prejako) polje, da bi, baš kao kod onih pravih, ovaj ostao zarobljen zauvek. Tako, naš posrnuli misionar prvo odlazi na sindikalno veče, petak dakle, kad je ulaz besplatan. On, naravno, neće propustiti ni tom prilikom da žestoko opauči po muzici, po ljudima i svemu ostalom, uz melodramski zaključak da se definitivno neće vratiti opet (starom dobrom zlu, sic!). No, prolazi nedelju dana i već načeti preobraćenik se ponovo, gonjen čudnim porivima, spušta niz spiralne stepenice, pravo u čeljusti inferna. Na kraju, proces preobražaja je kompletan - upravo oni koji su montirali lansirne rampe za projektile namenjene nesrećnom X-u, sada dolaze i petkom i subotom i ne propuštaju nijednu nedelju da se pojave dole, pa ih je na kraju teško razlikovati od nameštaja u klubu, toliko se stope i srode sa okolinom! Za upravu kluba ne bi bilo loše da takvima ponudi mesečnu pretplatnu kartu, sa nekim popustom dakako. U tom stadijumu, na-X-navučene tetke nerado napuštaju prostorije kluba, pa bi neko pomislio da će ih na kraju iznositi napolje kao ortodoksne Jevreje ukipljene za Sabat.

a kraju, šta reći onima koji tek nameravaju da naprave (fatalni) početni korak niz čuvene stepenice? Dilema je vrlo tipična za tamni vilajet - ko ode kajaće se, ko ne ode - kajaće se (još više). Sigurno je samo da celu stvar treba posmatrati campovski - što u biti ona i jeste. Najbolji način da represivni main stream uništi jeste da se on u potpunosti prihvati i samoparodijom razori. Pri tome se ne treba obazirati na tako iluzorne stvari kao što je poljuljana reputacija - ako se nešto ljulja, treba ga gurnuti da se sruši do kraja. Zato, ako vas neko pita da li bi izašli u X, ili to već uveliko radite, samo nehajno klimnite glavom i recite: "Naravno, ja nisam snob!" - kao da se to već podrazumeva. And be proud of it. Viva la X!

Vlada T.
vlada@gay-serbia.com