Ko je veći peder?

U Srbiji je i ovoga puta izgubilo društvo, a dobili političari, koji se nisu zamerili biračima, desničari i huligani, jer su pokazali ko je gazda u Srbiji, a LGBT organizacije jer su dobile još jednu priliku da se i dalje utrkuju ko će pre stići do fondova i finansijske podrške za održavanje neke sledeće parade.

Podrška gej populaciji u Srbiji ravna je političkom samoubistvu. To je izgleda glavni razlog zbog kojeg još uvek nema političke volje da se adekvatno obezbedi i omogući održavanje Parade ponosa. Strah političkih partija da bi im pao rejting ukoliko bi podržali gej populaciju najbolji je pokazatelj razmera homofobije u srpskom društvu.

Nema nikakve sumnje da će zabrana Parade ponosa, kao svojevrsna politička poruka građanima Srbije i LGBT manjini, biti shvaćena i ocenjena na „odgovarajući" način i u svim institucijama Evropske unije. Odluka o zabrani jeste politička odluka par excellence, a takva će po svemu biti i reakcija EU. Strane diplomate u prvom satu po zabrani Parade ponosa o tome su momentalno u iscrpnim izveštajima obavestile vlade svojih zemalja.

U prvim i diplomatskim reagovanjima navodi se da sloboda izražavanja i okupljanja u Srbiji, koja predstavlja temelj svih evropskih demokratija, nije zagarantovana svim građanima Srbije.

Zabrana je za njih samo još jedna propuštena šansa, što će se videti već u sredu kada Štefan File donese negativan izveštaj o ispunjavanju uslova za dobijanje datuma pregovora o ulasku u EU. Održavanje Parade ponosa nije, istini za volju, uslov za pristupanje Srbije EU, ali sloboda izražavanja, okupljanja i opšta demokratizacija društva jeste, kao i poštovanje donetih zakona.

Međutim, postupci pa ni reagovanja Evropske uniije nisu lišeni jedne vrste licemerja. Do danas se npr. niko nije izvinio za sramno ponašanje prema preživelim žrtvama koncentracionih logora koje je kancelarija Gestapoa za borbu protiv homoseksualnosti uhapsila i poslala u logore samo zato što su homoseksualci, a čije ponižavanje nije prestalo ni nakon Drugog svetskog rata, budući da nisu bili priznati ni kao žrtve nacističkog progona, niti su dobili nadokanadu kao ostale žrtve drukčije seksualne orijentacije.

Pobeda ili poraz

Vest o zabrani Parade u Srbiji preneli su svi svetski mediji, očigledno unapred očekujući takav razvoj događaja. Najtužnija činjenica u vezi sa čitavim galimatijasom oko održavanja Parade ponosa jeste to što država nastavlja da poraze pretvara u pobede, i tavori začaurena u sopstvene fobije i nepoštovanje ljudskih prava i sloboda. Nisu to samo prava na drugačije seksualno opredeljenje. Ugrožena su i prava osoba sa invaliditetom, kojima ni pristupne rampe nisu obezbeđene, Roma, a sutra mogu biti prava i neke druge manjinske grupe.

Da hoće država može da obezbedi i omogući njihovo poštovanje. U jednom slučaju ne ume, u drugom ne zna, a u trećem neće jer nije politički ni popularno ni poželjno.

Zato je pitanje sloboda u Srbiji još uvek političko pitanje. O vladavini prava da ne govorimo.

Srbija je 2009. godine donela zakon kojim je zabranjen svaki vid diskriminacije. Dakle, formalno pravno nema nikakvih prepreka za održavanje Parade, ali političkih očito ima na pretek.

Premijer i ministar unutrašnjih poslova objašnjavaju ovih dana javnosti kako niko nije jači od države. Ako zaista nije, znači li to da država zapravo nije želela da se povorka ponosa zaista održi? Za srpsko društvo bilo bi korisnije da je država preduzela konkretne mere u obezbeđivanju Parade ponosa i obračunala se sa nasilničkim grupama, umesto što je i ovoga puta iskoristila bezbednost kao izgovor za zabranu skupa. Licemerno.

S druge strane, osim srpske političke elite u celoj ovoj priči licemerni su i organizatori Parade koji se pozivaju na toleranciju i poštovanje ljudskih prava, ali nisu spremni na bilo kakav kompromis, čak ni sa konzervativnijim pripadnicima gej populacije u Srbiji, koji se protive održavanju Parade ponosa i predlažu druge vidove borbe protiv seksualne diskriminacije, smatrajući da je drugačija seksualna orijentacija deo njihove intime.

Još bolji primer licemerja organizatora ovogodišnje Parade ponosa je kontroverzna izložba „Ecce homo" švedske umetnice Elizabet Olson Valin, čija postavka od 12 fotografija pokazuje Isusa Hrista sa HIV pozitivnim osobama, transseksualcima i gej muškarcima... Beograd je prvi grad Istočne Evrope u kojem je prikazana izložba. Imala je premijeru u Stokholmu 1998. i izazvala je burno reagovanje crkve i, kako je procenjeno, najveću medijsku pažnju u Švedskoj u proteklih 100 godina.

Izložba, često pod policijskom zaštitom, prikazana je širom Švedske, a zatim i Skandinavije i Evrope.

Trebalo da bude prikazana i u Evropskom parlamentu u Strazburu 1999. godine, ali je otkazana posle dužeg dvoumljenja. Prvobitno je samo jedna fotografija, na kojoj je Isus Hrist prikazan nag, trebalo da bude cenzurisana, ali je posle opsežne debate izložba u celini otkazana.

Nije li veliki uspeh onda što je u Beogradu izložba prikazana? Jeste, i to veliki. Ako je policija obezbeđuje u jednoj uređenoj Švedskoj nije najstrašnije što to čini i srpska policija. Ona je sama po sebi je odraz umetničke slobode i viđenja današnjice, i to je u redu. Sasvim je sigurno da bi u polarizovanom srpskom društvu izazvala iste reakcije i uznemirenje javnosti i da je održana nevezano za Paradu ponosa.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedene činjenice, organizatori su morali da znaju da izostanak podrške konzervativnih pripadnika gej populacije i pomenuta izložba ni na koji način ne mogu da pomognu atmosferi pripreme Parade. Naprotiv. Ako to nisu uočili organizatori, morali su to da vide oni koji za sebe tvrde da su oličenje poštovanja prava i ljudskih sloboda, tolerantni i nenasilni.

Podjednako su licemerni i svi oni tradicionalisti, desničari, ali i SPC, koji zdušno osuđuju Paradu ponosa, a niko od njih nije reagovao u slučaju vladike Pahomija, koji je bio osnovano osumnjičen za homoseksualno zlostavljanje maloletnika. Neki od njih otvoreno najavljuju nasilno razbijanje Parade, drugi sa kamenjem u džepovima i ciglama u cegerima kunu se u „mirne" porodične šetnje i proteste, kao u vicu u kojem se prvoborac hvali ordenjem za bratstvo i jedinstvo i upozorava da bi onome ko bi mu u tu svetinju dirnuo odsekao glavu ko Šiptaru. Licemerno. U svakom od navedenih primera primaran je trenutni finansijski, politički, marketinški i neki drugi interes, ali ne i iskrena borba za bolje društvo i uspostavljanje jednog drugačijeg sistema vrednosti.

Ponos i predrasude

Niti svi homoseksualci žele da paradiraju niti su svi heteroseksualci nasilnici i huligani. To bi što pre trebalo da prihvate svi oni koji su iskreni u nameri da menjaju Srbiju nabolje, rušeći svakodnevno zid predrasuda, diskriminacije i licemerja.

To bi trebalo da prihvati i bivši predsednik Srbije Boris Tadić koji je deklarativno i ove godine podržao održavanje Parade, a sam ništa nije uradio da se ona održi prošle godine. O tome da ne daj bože stane na njeno čelo nije bilo ni govora. Danas spočitava Dačiću bizarnost izjave da je zabrana Prajda pobeda, a prošle godine zdušno je podržao odluku o zabrani, objašnjavajući da država ima pravo i treba da zabrani skupove koji kao ideju vodilju imaju nasilje prema onima koji su drugačiji, i predstavljaju pretnju po javnu bezbednost.

Boris Tadić, 2011 godine: „U cilju zaštite svih građana, a u skladu sa bezbednosnom procenom nadležnih, država isuviše rizične događaje mora da odloži ili zabrani. Na taj način štite se građani, pripadnici LGBT populacije i preveniraju posledice nasilja i mogući gubitak ljudskih života."

U Srbiji je i ovoga puta izgubilo društvo, a dobili i političari, koji se nisu zamerili biračima, desničari i huligani, jer su pokazali ko je gazda u Srbiji, a LGBT organizacije jer su dobile još jednu priliku da se i dalje utrkuju koja će pre stići do fondova i finansijske podrške za održavanje neke sledeće Parade.

Ponos i predrasude u Srbiji očito su dve strane iste medalje.

Nataša Milinković