Kažnjavanje homoseksualaca u renesansnom Dubrovniku

Homoseksualnost u zapadnom svetu tokom srednjovekovnog i renesansnog perioda u poslednje vreme je privukla znatnu pažnju naučnika. Čini se, pak, da bi neobjavljena građa - ali do sada poprilično poznata - naročito ona iz arhiva Venecije, Firence i ostalih italijanskih gradova, mogla da obelodani značajne nove podatke koji se uopšteno tiču problema homoseksualnosti, a naročito učinka kažnjavanja tog abominandum crimen-a.

Zaista, van svake je sumnje daje u italijanskim gradovima stav prema homoseksualnosti bio daleko od blagonaklonog. Kao stoje Elisabeth Pavan pokazala, Mlečani su bili u velikoj meri užasnuti postojanjem sodomije u njihovom gradu, posebno u 15. veku. Gledajući na nju kao na „gnusan porok" i užasan zločin koji bi trebalo zatreti najgrubljim sredstvima, doneli su u tu svrhu zakone i omogućili njihovo relativno brzo i efektivno sprovođenje. Kazna za sodomiju u Veneciji bila je živo spaljivanje na lomači, ali je sredinom 15. veka zakon predrugojačen ne bi li kažnjavanje donekle bilo manje „varvarsko". Tada je odlučeno da sodomitima prvo treba odrubiti glavu, a potom i glavu i telo zajedno spaliti. Čini se da su zakoni ustanovljeni u Firenci 1432. bili blaži: prvi put pošto bi počinio zločin, sodomita je kažnjavan sa 50 zlatnih fiorina, drugi put sa stotinu fiorina, treći put sa 200 fiorina i lišavanjem svake javne službe u trajanju od dve godine. Za osobu koja je ponovo počinila zločin, propisana je kazna od 500 fiorina, uz trajno isključenje iz svake službe. Naposletku, ukoliko bi sodomita „sagrešio" i po peti put, imao je „da bude proveden ustaljenim javnim trgovima do mesta pravde gde bi bio spaljen tako da umre i duša mu se od tela odluči".

Sasvim je izvesno da se, kako u Veneciji tako i u Firenci, na sodomiju gledalo sa velikim - premda nejednakim - neprijateljstvom, naročito stoga jer je predstavljala zločin koji se, zajedno sa još mnogim drugim, širio obema zajednicama. Otuda je Paolo di Bemardo Bordoni, u 1415. godini, hvalio firentinske klirike koji su pisali o sodomiji „zbog koje je grad prekomerno iskvaren". Stoleće kasnije, godine 1511, patrijarh Venecije, Antonio Contarini, na prilično zanimljiv način je posvedočio o nadiranju sodomije u njegovom gradu kada se, u govoru pred Većem desetorice, požalio: „Gresi bujaju u ovoj zemlji, pre svih sodomija koju počinjavaju svi: da rade do u starost". Neprijateljstvo prema sodomiji i strah od nje izvesno su bili, u značajnoj meri, podstaknuti od strane katoličke crkve i njenih učenja, ali za pragmatične ljude, kakva je bila mletačka trgovačka vlastela, bilo je dovoljno praktičnih razloga da homoseksualce progone i odstrane iz svoga grada.

Naravno, neprijateljstvo prema homoseksualcima nije se zaustavilo na zapadnoj obali Jadranskoga mora, već se proširilo i na njegovu istočnu obalu. Zaista, grad Dubrovnik (Raguza) dobar je pokazatelj toga. Važna luka i trgovački centar smešten na istočnoj jadranskoj obali, vekovima tesno povezan sa italijanskim gradovima, naročito sa Venecijom, Dubrovnik - iako pretežno slovenski - bio je grad u kome su mletački politički i upravni modeli bili u velikoj meri podražavani, ekonomske veze sa Venecijom vrlo snažne, a kulturni i društveni uticaji iz Venecije, i uopšte Italije, umnogome primetni.

Stoga ne čudi što vidimo da Dubrovnik, grad kojim je, kao i Venecijom, vladala pragmatična trgovačka vlastela, u odnosu na homoseksualce usvaja stav vrlo sličan mletačkom. Međutim, do 1474. godine, svi dubrovački zakoni i odluke, koje su se ticale seksualnog ponašanja i problema, bavili su se heteroseksualnim radnjama, kao što su prostitucija, silovanje i ostala nasilja nad ženama. To je vidljivo već 1272. godine, u jednom članu gradskog ustava koji glasi: „Ako neko napastvuje ženu protivu njene volje i to se može dokazati, ima da plati 50 hiperpera, a ako nema da plati ima da izgubi oba svoja oka, izuzev ako sebi za suprugu prihvati ženu koja na to pristaje; u tom slučaju, ako je volja obostrana, neće platiti ništa, već će je uzeti sebi za suprugu". Takođe, svi slučajevi seksualnih nepočinstava zabeleženi u sudskim zapisnicima odnosili su se na opasnosti od zlostavljanja i na samo zlostavljanje žena. Jedina pominjanja sodomije mogu se naći - vrlo retko - kada bi se pojedinci dobacivali uvredama tokom tučnjava i svađa.

Do promene je došlo u 1474. godini. Na dan 30. marta te godine, dubrovački Senat je jednoglasno odlučio da naimenuje trojicu vlastelina da ,,u pisanoj formi podnesu sadanjem Veću svoje mišljenje koje se tiče najgorega greha sodomije". Dana 18. aprila, odbor je prihvatio njegove predloge. Senat ih je, posle manjih prepravki, usvojio sa 30 prema 5 glasova,4 i potom prosledio Velikom veću, koje je 6. maja 1474. godine potvrdilo rešenje sa odnosom u glasovima 104 prema 4. Tekst toga zakona, kako je zapisano u Liber Croceus (Žuta knjiga), slovi sledeće:

„Želeći da predupredimo da se najgori zločin sodomije u našemu gradu raširi, i ukoliko je gnusni zločin u ovom našemu gradu već pustio korenje koje bi trebalo iščupati i zatreti da naš grad ne bude đavolje svratiste već sveto obitavalište Boga, odlučujemo i nalažemo da, od sada pa nadalje, ako se iko nađe u našemu gradu ili pod ukupnom našom nadležnošću da počinjava narečeni zločin, bilo aktivno ili pasivno, glava da mu se odseče, a potom čitavo njegovo telo da se sagori i spepeli. Inkviziciju, suđenja i istrage imaju da vode prekršajne sudije, a iste prekršajne sudije rukovodiće donošenjem i izvršenjima presuda, uz posredovanje gospodar-rektora, kao što se činilo u ostalim slučajevima kada se život čoveka imao okončati na lomači. A ukoliko okrivljena strana optuži drugu stranu ili ostale okrivljene strane, gospoda sudije verovaće tužećoj strani, te ako se njenim optužbama, pod pretnjom kazne za krivokletstvo, razotkrije istina, biće oslobođena i dobiće na dar 300 hiperpera od novca naše komune. Ukoliko tužeća strana nema krivice, imaće 1000 hiperpera od novca naše komune, a protivu optuženog biće primenjeno mučenje i sva ostala sredstva ne bi li se razrešila i razotkrila istina. Za takav prestup ne može biti pomilovanja, izuzev ako ga ne izglasaju svi u Malom veću - Malo veće broji dvanaestoricu (većnika) - kao i svi u Senatu i u Velikom veću, i svi u ovim većima moraju glasati tajno (odn. prikriveno). Onima koji glasaju drukčije, što će reći javno, glas se neće uvažiti. Uz (dodatnu) izjavu daje tužeća strana podvrgnuta kazni talionis ukoliko ne bude nađena krivica za narečeni zločin kod optužene strane.

Očevidno je da je kažnjavanje sodomije u Dubrovniku sledilo u stopu ono u Veneciji. Pravo pitanje glasi: zašto je dubrovačka vlada našla za nužno da donese takav zakon u 1474. godini? Da li je to bilo puko podražavanje primera Venecije i ostalih italijanskih gradova? Ilije postojala osnovana potreba da se u Dubrovniku ustanovi jedan tako strog zakon? Na ovo pitanje nije lako dati valjani odgovor. Arhivska dokumenta iz toga dubrovačkog razdoblja ne ukazuju na postojanje bilo kakve homoseksualne aktivnosti u gradu. Istina, može se pretpostaviti da neke od ovih aktivnosti, makar tajno prisutne, nisu bile dokumentovane, ili da su, pak, neka dokumenta, koja se tiču slučajeva sodomije, potom uništavana, naročito ukoliko je upleten bio neki od mladih vlastelina. Kako bilo, da je zaista došlo do pravog talasa sodomije oko 1474, tragovi bi se neizbežno očitovali u arhivskim beleškama, kao što je to bio slučaj sa ostalim nezakonitim radnjama.

Druga pretpostavka koja bi se mogla postaviti jeste da je dolazak Osmanlija u neposrednu blizinu Dubrovnika, u 16. i 17. veku, povezan sa umnožavanjem svih vidova odnosa sa njima, uključujući i rastući broj posetilaca iz zaposednutih osmanskih oblasti, naveo dubrovačke vlasti na strah od širenja homoseksualnosti, za koju je Turke već bio glas. Međutim, ponovo nema dokaza da su turska blizina ili odnosi sa njima podspešili homoseksualnu aktivnost u Dubrovniku ili među Dubrovčanima. Naravno, izvesno je postojao snažan uticaj Rimokatoličke crkve - budući da je Dubrovnik katolički grad - što se mora uzeti u obzir,'9 ali bi trebalo imati na umu da se Dubrovnik, poput Venecije, u svom vladanju nije prevashodno rukovodio verskim načelima. Štaviše, ponovo nema niti jednog dokaza bilo kakvog crkvenog uplitanja s ciljem da se isposluje ustanovljenje antisodomitskih zakona u Dubrovniku. Sledstveno tome, dok se zasigurno opravdano može pretpostaviti da su svi ovi elementi odigrali ulogu u dubrovačkom odlučivanju po pitanju sodomije, verujem da bi trebalo potražiti i druge povode za zakon iz 1474. godine i za potonje mere.

Poput propisa protiv raskalašnosti i „raspusnog života", usvojenih u mnogim drugim gradovima toga doba, takođe se i zakon iz 1474. godine nije pokazao naročito dejstvenim u Dubrovniku. Na margini teksta zakona u Libercroceus nalazi se napomena: „Videti dodatak uz propis donet u Senatu dana 19. januara u 1534. godini, str. 265". Zaista, toga dana Senat je razmatrao i potom usvojio Provedimentum contra vitia. Ovaj drugi propis je znatno duži od onog prethodnog iz 1474. godine i daje mnogo bolju predstavu o pobudama Dubrovčana po ovom pitanju. Tu, između ostalog, piše:

Ne bi li se predupredila pojava kakvog poroka u ovome gradu, a u skladu sa odredbom zapi- sanom u Žutoj knjizi na strani 50 (tj. propis iz 1474), trebalo bi osigurati sledeće: Iz iskustva je poznato, ostavljajući na stranu drevna kazivanja, da svemogući Bog nikada svoj gnev ne pokazuje na nekom narodu izuzev ako nije prvi izazvan njihovim nepopravljivim porocima, i ovaj je gnev raznojako ispoljavan. Videvši nevolje i štete koje je naš grad pretrpeo zbog pređašnje kuge, i smatrajući da se ta katastrofa zbila po božanskoj promisli, te želeći svom svojom snagom da predupredimo svaki porok nameran da se u našemu gradu ukoreni i nadovezujući se na napred pomenutu zapoved na 50. strani Žute knjige, čini se da bi ovako trebalo odrediti:

Kao prvo, da uposlimo našu mladež raznim učenjima kako se rđave misli ne bi uvukle u njihova lenja srca, javne škole bi trebalo da budu otvorene, a u njima bi se naša narečena mladež okupljala na propisani način. A učitelji da im čitaju po dva teksta od valjanih autora dva puta na dan; što će reći, dva izjutra i dva naveče - u zavisnosti od učeničkih sposobnosti - a posle časova da ih vežbaju dobroj naravi, shodno običaju narečenih škola, i moraju u ovome istrajavati svakodnevno bez izuzetka. Trebalo bi uložiti napore da se na te javne položaje naimenuju dobro osposobljene osobe, ne bi li momčad, s obzirom na njihovu dob, mogla steći dobre navike i znanje, do čeg dolazi svaki puta kada se učitelji dobro vladaju i dobro su obučeni.

A stoga što su tajna okupljanja glavni razlog počinjenja nebrojenih grešaka, od sada se određuje da niko ne može - pored svoje kuće u kojoj stanuje - imati kakvu drugu kuću, mesto ili radnju za sastančenja sa družbom radi kartanja ili čega sličnog, ili radi večeravanja.

Za prvi je prekršaj ustanovljena kazna od 100 hiperpera za one koji bi dozvolili da se takve družine okupljaju u njihovim domovima radi „igara i večerinki". Za one koji bi prekršili zakon po drugi put, kazna je bila izgon iz Dubrovnika i sa njegove teritorije u trajanju od pet godina. Saučesnici u tim okupljanjima imali su da budu kažnjeni prvi put kaznom od 10 hiperpera, a drugi put sa 20 hiperpera.

Štaviše, „budući da se uvukao vrio rđav običaj nepristojnog i besramnog govora, ubuduće, svako za koga se nađe da se usudio govoriti o tom najgorem od poroka javno ili tajno, bilo u šali ili u zbilji, takva osoba biće proterana iz našega grada i sa naše teritorije u trajanju od pet godina (...) i to iz razloga jer loši razgovori kvare dobre običaje". Međutim, „zato što zakoni i propisi nemaju uticaja niti vrednosti ukoliko nisu valjano sprovedeni", vlada Dubrovnika odlučila je da godišnje izabira trojicu islednika čija je dužnost bila da se sastaju najmanje triput nedeljno u rektorovoj palati, da tajno nameću gore pomenute zakone i organizuju suđenja za prekršioce. „ A u slučaju da ubuduće nađu koga zaraženog ovim porokom", moraju izneti sudenje pred Senat, koji će potom postupiti u skladu sa zakonom.

„Tako da svako ko u prošlosti nije živeo u skladu sa pravilima može dobiti priliku da popravi svoj život u budućnosti, ako ne zarad sopstvene časti, ono barem iz straha od kazne", odlučeno je da se ovo rešenje proglasi javno u gradskoj Lođi, „pred svima, tako da može biti svima znano". To je učinjeno 22. januara 1534. godine. Tekst ovog obimnog dokumenta završava se važnom napomenom: „Ovim sadanjim propisom nije namereno da se umanji bilo kakva vlast data prekršajnim sudijama narečenom Žutom knjigom na strani 50, koja na snazi ima da ostane".

Ova poslednja formulacija znači da smrtna kazna za slučajeve sodomije, uvedena 1474, ostaje na punoj snazi do 1534. godine. Pitanje, međutim, glasi: da li je zaista došlo do takvog talasa homoseksualnosti u Dubrovniku u prvoj polovini 16. veka koji bi zahtevao ovu novu i vrlo iscrpnu odredbu? Još jednom, teško je to reći na osnovu postojećih dokumenata. Slično onome što smo videli 1474, arhivska akta iz perioda oko 1534. tu i tamo pominju reč sodomita kao uvredu, ali ne može se naći ništa sadržajnije. Ipak, iscrpnost propisa iz 1534 godine, naročito njegovo pominjanje mladih ljudi, njihove lenjosti, potrebe da se uposle učenjem i tako dalje, ukazuju na drukčije stanje i verovatno veću zabrinutost dubrovačkih vlasti nego li u 1474. godini.

Briga zbog stanja u Dubrovniku, gradu narastajućeg bogatstva i obilja, vidi se iz drugog savremenog vladinog propisa namerenog da zauzda svaki vid „nepravog ponašanja" naročito među mladim ljudima. Na primer, dana 20. novembra 1528. godine, Senat je odlučio da poveća broj stražarskih izvidnica u centralnoj oblasti grada. Stražari treba izjutra da izviđaju glavnom ulicom, Plakom, sat vremena ili više, nakon što se gradske kapije otvore, ,,jer ljudi počinju da se sakupljaju". Slično tome, stražari bi trebalo da izvidaju centrom grada sat vremena pre i sat vremena nakon večere „kada se ljudi u grupama spuštaju na Plaku". Štaviše, stražari uveče treba da izviđaju glavnom ulicom, pre i nakon zatvaranja gradskih kapija, i da nastave sa izviđanjem i po noći ,,da ne bi došlo do nečasnih stvari". Pored toga, ,,da bi se obezbedio miran život u našoj zemlji", sve ranije odredbe koje su se odnosile na nošenje oružja po danu i po noći, i nametnuta obaveza da se noću nosi jasno vidljiva svetiljka, bile su na- novo potvrđene.

Briga za ponašanje omladine je još očiglednija u odluci Velikog veća od 4. juna 1535. godine, koja je usvojena sa naročitim ciljem ,,da ispravi razuzdano ponašanje naše omladine". Stražari treba, pre svega, da izviđaju dva puta dnevno - jednom izjutra, a drugi put nakon večere - izvesnim ulicama i delovima grada ,,gde se mladi ljudi obično okupljaju". Stražari treba da se uvere u to da niko ,,ne govori rđavo, da ne ometa žene da idu u Crkvu ili u njihovom poslu, i da ne dozvole nikom da sedi pred vratima bilo koje žene". U Dubrovniku „svako treba na njihov posao da gleda kao na svoj, i da im ne smeta". Naredba od 20. novembra 1528. godine poziva se na to da „puno doprinosi časnom življenju" i da je treba u potpunosti spovesti. Štaviše, kazna za upadanje u kuće po noći, koja je do 1535. godine iznosila godinu dana u nižem zatvoru, sada je preinačena, te će prestupnik morati da plati stotinu dukata i da provede godinu dana u jednom od „obalskih zatvora, sa okovima na nogama". Ukoliko ne može da plati kaznu, zatvorska kazna će trajati dve godine „tako da od straha od kažnjavanja, niko se neće usuditi da počini takavzločin".

Uprkos ovim odredbama, proglasima, zakonima i pretnjama, prilike su očigledno ostale nepromenjene, ako ne i gore. Gradska vlada je ponovo proglašavala odluku iz 1534. godine u gradskoj Lođi u 1547,1589, i iznova u 1614. i 1639. godini. Februara 1547. godine, Senat je imenovao poseban odbor od tri patricija, za sprovođenje odredbi „o poroku" od 19. januara 1534. godine.

Što je još važnije, Senat je, krajem maja 1589. godine, raspravljao o istom problemu i 7. jula 1589. godine doneo dve odredbe. Odlučeno je da se „postave u Senatu pet zvaničnika - a da se ne okrnji od vlasti drugih magistrata koju oni drže na osnovu našega poretka - i da služba tih pet zvaničnika bude tajno ispitivanje ... o svima onima koje bi mogli obeležiti najgorim porokom, pošto su izazvali pažnju [zvaničnika], i da im organizuju tajna suđenja. Ako se tim suđenjima njihova krivica ustanovi, moraju se dovesti Senatu ... A ako se krivica optuženih nije dokazala, oni (tj. zvaničnici) moraju izvestiti Senat da nisu ništa našli. Ti zvaničnici moraju čitavu godinu bez prekida biti u toj službi i ne mogu je napustiti dok se ne imenuju naslednici.

Zvaničnici takođe moraju biti izvršioci odredbe donete u Senatu 1534. godine, 19. dana u januaru, kao dobre i zdrave za našu omladinu, uz objavu da se kazna koja je sadržana u drugom poglavlju narečene odredbe treba da uveća, što će reći ona od 10 hiperpera na 25 hiperpera, a ona od 20 hiperpera na 50 hiperpera". Ova odredba je obnarodovana u Lođi narednog dana, 8. juna 1589, i nanovo 1639. godine

Iz ovoga teksta je jasno da je ista vrsta problema sa kojima su se vlasti suočile u trećoj deceniji 16. veka bila u velikoj meri prisutna i docnije u tom veku. Očito, mladi ljudi i njihovo ponašanje ostaju ozbiljna briga za vlasti. Zanimljivo je napomenuti, međutim, povećanu tajnost antisodomitskih postupaka tokom 1589, kao i činjenicu da su kazne za učesnike u sumnjivim okupljanjima bile znatno uvećene. Da li to samo odražava inflatorno regulisanje ili ukazuje na značajan porast broja „najgorih zločina"?

I opet, vrlo je teško doći do pouzdanih zaključaka, jer arhivska dokumenta ne pružaju neophodne podatke. Značajna činjenica jeste neprestana svest o postojanju sodomije i strah od nje u Dubrovniku, od prvog propisa iz 1474. godine pa nadalje. Zaista, propis iz 1534. godine odnosi se na zakon iz 1474, a rešenje iz 1589. odnosi se na zakon iz 1534. Uz to, trebalo bi imati na umu ponovljena proglašenja ovih zapovedi 1614. i 1639. godine (i možda kasnije). Vidna je, dakle, jedna istrajna zaokupljenost dubrovačkih vlasti homoseksualnošću, koja premošćuje raspon od preko 160 godina - što nagoveštava da je moralo biti ozbiljnih razloga za takve brige. S druge strane, sama činjenica da su nova rešenja izdata i iznova proglašena, dozvoljava nam da pretpostavimo kako je sprovođenje ovih zakona u Dubrovniku, kao u italijanskim gradovima, u rešavanju dotičnog problema bilo bezuspešno i uzaludno.

Da bismo potpuno shvatili uzroke i značaj propisa protiv sodomije u renesansnom Dubrovniku, verujem da ih treba staviti u širi okvir ekonomskog, društvenog, političkog, demografskog i kulturnog razvoja grada. Dubrovnik se u 15. veku proširio velikom brzinom. Ekonomski rast bio je snažan, zahvaljujući trgovini rudama i metalom iz balkanskog zaleđa (prevashodno srebrom) preko Dubrovnika, kao i zahvaljujući dubrovačkoj pomorskoj trgovini. Demografsko širenje grada bilo je izuzetno, naročito naprasni prirast vlastele. Kulturni život se snažno razvijao i menjao. Ukratko, život u Dubrovniku postajao je bolji, ugodniji i zanimljiviji, ali u isto vreme kompleksniji i komplikovaniji.

Među mnogobrojnim problemima koje su stvarali narastajuća urbanizacija i bogatstvo, homoseksualnost je zasigurno bila jedna od „najužasnijih", ali u stvarnom životu verovatno i jedna od najmanje pretećih. Međutim, svi ovi problemi bili su, za Dubrovnik, neizmerno uvećani teškim i nesigurnim vremenima koje je grad preživljavao u to doba. Sa turskom senkom koja se preteće nadvijala nad dubrovačke granice, bez obzira na nesiguran suživot koji su Dubrovčani uspeli da uspostave sa novim gospodarima zaleđa, osećanje neposredne propasti bilo je uvek prisutno u svesti dubrovačkih vlastodržaca.

Osmanska pretnja i, možda, suočenost sa turskom blizinom, uticaj - moguć, ali nedokaziv - platonskih ideja i njihove idealizacije muške Ijubavi, teškoće koje su narastajući mirazi stavljali pred brak, povezano sa uticajem Rimokatoličke crkve i njenih učenja - sve ovo skupa moglo je okuražiti vladu Dubrovnika da donese antisodomitske zakone i propise. Verujem, međutim, da je urbanizacija sama po sebi, sa svim svojim pratećim fenomenima, bila glavni razlog koji je u Dubrovniku prouzrokovao ovaj vid zakonodavstva.

Sve je bilo deo truda da se obezbede „dobri stari običaji" i pristojan i stabilan način života u vreme kada je starim vrednostima pretila lavina novotarija. Među tim nadirućim, opasnim i zabrinjavajućim novotarijama, jedna od najstrašnijih zasigurno je bio abominandum crimen sodomije. Postupajući protivu nje, dubrovačke vlasti su, naprosto, sledile vekovima star primer tolikih drugih gradova i država: pokušaj da se, u nesigurnim vremenima, privije uz stare i oprobane vrednosti, a povede borba protiv svakog opasnog novačenja, koristeći se čak i najstrožim merama.

Iz: B. Krekić, Abomindum Crimen: punishment of homosexuals in renaissance Dubrovnik, u: Viator (Medieval and Renaissance Studies), 18 (1987), str. 337-345.

Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić