Karlos Frenklin: Od Kolumbije do Londona, gej chat je isti!

Karlos Frenklin, mladi vizuelni umetnik iz Kolumbije, pre osam godina napustio je tu državu i otišao u Pariz, te zadnjih godina živi na relaciji između Velike Britanije i Francuske. Njegovo područje rada su videi, crteži i instalacije, a tematski često koristi krajolike, arhitekturu i portrete budući, kako kaže - puno putuje. Razgovarali smo s Carlosom povodom njegovog predavanja koje je održao prošle sedmice u Zagrebu u Francuskoj medijateci.

Opisujući svoj razvoj kao umetnika, rekao nam je da je odrastao u gradu Bogoti koji zovu malim Parizom. Zbog sukoba i komplikovane geografije velike države u kojoj je odrastao, njeni su stanovnici u to doba čak izbegavali putovati - ali, naglašava - sada je ipak drugačije. Politički razvoji Kolumbije nisu međutim izravno uticali na njegov rad - ‘Moj rad nije izravno političan', kaže, nego se više bavi jezikom:
„Umetnost, video ili kinematografiju doživljavam kao posebne jezike u kojima onda istražujem granice njihove izražajnosti. Jedan moj rad se, primera radi, temelji na operskom delu i sarađivao sam s kompozitorom, tamo sam istraživao kako mogu kao vizuelni umetnik delovati na području koje nije primarno moje - opera ima drugačiji jezik i spoj kodova od mog a izlazak van granica mog umetničkog domena bio je predmet istraživanja."

Jezik smatra naročito živim mehanizmom u cyber komunikaciji: „Na predavanju sam govorio o fotografiji kao načinu na koji ljudi koriste medije i kako prisutnost medija, a posebno digitalnih medija, menja način naše komunikacije. Pitanje osećaja bliskosti koji proizlazi iz recimo razgovora s majkom na skajpu, jer me ona uvek želi videti ne bi li stekla taj osećaj blizine. Primećujem da ljudi imaju sve veću potrebu pokazati se, primera radi, korišćenjem društvenih mreža i sličnih medija i na taj način se čine prisutnima u medijima. Svi imamo fejsbuk, e-mailove, razne profile. To je sve veći zahtev, biti pristuan, i razvija se samosvesnost po pitanju online prisutnosti; recimo ja na svom profesionalnom faceprofilu stavljam određene fotografije koje su u skladu s njime. I ljudi su sve svesniji koda odnosno jezika dotičnih medija i načina kako putem njih mogu komunicirati."

Qhr: Koliko je to vidljivo u LGBT online komunikaciji? Ili čak da suzimo - gej online komunikaciji, s obzirom da se time baviš u svojim radovima?

K.F.: U jednom sam delu radio s osobom koja koristi gej chat - u tom radu se reflektuje ono o čemu ljudi pričaju na chatovima. Ljudi često kritikuju kratkoću novih medija jer smatraju da se se kod na primer Twittera ne mogu izraziti na pravi način ako su ograničeni na samo 250 znakova. Na osnovu toga se bavim istraživanjem načina na koji ljudi pod tim okolnostima transformišu jezik i reči, gramatiku i izraze, korišćenjem skraćenica, slova i brojeva te simbola.

Qhr: Na predavanju si spomenuo chat rooms, pa si nastavio o Facebooku i Twitteru. Da li se gej cyber komunikacija značajno promenila razvojem tih platformi?

K.F.: Mislim da su društveni mediji učinili da su naši lični životi postali platforme komunikacije u smislu da svako objavljuje informacije o sebi ne bi li ih svi mogli videti. Platforme su, stoga, javne. Chat, s druge strane, je odvojena komunikacija budući da postoji odvojen ‘prozor' i pristup informacijama je identičan - tako da je to paradoksalno ipak gotovo osoban razgovor. Utoliko su te dve stvari potpuno drugačije kao i njihove granice i kodovi. U chatu možes reći ono što stvarno misliš i izraziti ono što stvarno jesi nezavisno o javnosti i opštim utiscima.

Qhr: Jesi li uočio razlike na potezu od Kolumbije do Londona u gej chatu?

K.F.: Ne postoje nikakve razlike - komunikacija je identična. Ista je - to je cyberworld. Razlika koju sam primetio je da smo otvoreniji nego pre, pre je komunikacija bila anonimnija. Ljudi i otvorenije kažu da su gej. Ponekad se koristi i ta vrsta anonimnosti radi sigurnosti.

Qhr: A dešavaju li se promene u gej online komunikaciji tokom godina?

K.F.: Digitalni mediji olakšavaju komunikaciju među ljudima ali ona je takođe i redukovana. Ako ti se sviđa neko lajkuješ mu sliku. Ljudi time više gledaju na fizičko, na ono što proizvodi seksualnu privlačnost negoli što su usmereni na upoznavanje drugih ljudi. Skupljao sam vlastite chatove i primećujem da je na početku bilo više pitanja, komunikacija je bila više nalik razgovoru, brbljanju, a sada je redukovana, naročito u velikim gradovima.

Qhr: Želiš reći da su se s godinama same konverzacije - skratile?

K.F.: Da, konverzacije su se skratile... Da budem direktan - pre je do pitanja ‘Jesi li napaljen, šta bi da radimo - želiš li doći do mene ili da ja dođem do tebe?' trebalo proći više vremena, odnosno više chatovanja, a sada je taj tren prisutan već gotovo u prvoj rečenici. Kada sam pozvan na rezidenciju u Rijeku, pregledavao sam svoje razgovore koje sam skupljao s naprimer Grindera. Raniji materijali više su usmereni na izgradnju dijaloga a sada se sastoje više od slika, golih slika zapravo (smeh) i eksplicitnih pitanja - poput ‘na šta otkidaš u seksu'?

Qhr: Napomenuo si da puno putuješ - kakva su iskustva po tom pitanju drugde?

K.F.: Pa, dok sam putovao, chatovao sam s raznim ljudima. U većim gradovima poput Londona, Pariza primećujem da su ljudi direktniji i manje im je bed, a u manjim sredinama je bilo više dijaloga, ljudi su pitali za više detalja...

Qhr: Dakle što je urbanija sredina veća je seksualna eksplicitnost u komunikaciji?

K.F.: Pa to je logično, osećaj zaštićenosti je drugačiji. Ako ljudi žive u manjim sredinama biće svesniji svoje javne slike i iako drugi možda i znaju da su oni gej ili lezbejka, ne žele biti tako javno izloženi odnosno na taj način javno potvrditi, žele se zaštititi.

Qhr: Osim potrebe za zaštitom, koja si druga područja zatvorenosti primetio?

K.F.: Ljudi radije stave da su u komplikovanom odnosu nego da kažu da imaju dečka ili da su u vezi. Zapravo imaju nekoga, al taj neko ne zna da su bili s nekim preko chata, tako da je to opet zaštita - informacija odnosno intimnosti. Video sam naslovnicu jedne knjige jednom - javni prostori i privatne prakse. O tomu je tu reč.

Qhr: A ti? Postoji li više Karlosa? Koliko je Karlos online drugačiji od ovog Karlosa koji sedi ispred mene?

K.F.: Mislim da jednostavno ne možeš biti ti na internetu. Takođe je komunikacija drugačija od one uživo: ako ti se ne sviđa neki profil možes ga blokirati, izbrisati ili napraviti novi. A preko chata isto tako dekodiraš druge osobe i njihovo ponašanje i možes davati informacije za koje proceniš da oni žele čuti. I obrnuto. Zapravo možes dati informacije o sebi koje će drugoga na neki način zavarati.

Qhr: Tvoj rad u Rijeci nadovezuje se na ovo područje tvog istraživanja. Možeš li nam reći malo više o tome?

K.F.: Projekt se zove The last place, my place, i radi se o javnom prostoru sačinjenom od dijaloga koje sam uzeo kao inspiraciju za film i instalaciju koju ću raditi. Progovaram o prevelikoj količini tela i telesnosti, fizičkog kontakta, a da se sve na kraju svodi na tu usamljenosti svojstvenoj cyber flertu. O slikama koje se šalju samo tako, o tome kako u pola sata možeš završiti kod nekoga i onda se vratiš kući i imaš osećaj da je sve nestalo. O tom osećaju govori moj rad kojim se bavim u Rijeci. Dakle pokažeš se nekome go na fotografijama i onda odlaziš kod nekoga na seks. Toliko intimnosti a ništa ne ostane nakon nje. Sve se, nakon što upoznaš tu osobu - vraća na nulu. I postavljam pitanje - kad bi se uopšte trebao razviti dijalog između dvojice muškaraca u takvoj situaciji?

Karlos se nalazi na rezidenciji u Rijeci do 28. februara, a 21. februara će u Molekuli (Delta 5) u 19 sati održati predavanje naslovljeno Transgresija u tranziciji, u kome će se osvrnuti i na druge kolumbijske umetnike. Predavanje i rezidencija deo su Queer Zagreb Sezone 2013.