Ja sam fudbaler i ja sam gej

Svako autovanje je posebna priča, ali se uvek radi o hrabrosti koja LGBTIQ+ osobama vraća odavno oteto dostojanstvo. Veoma je važno da se ne pristaje na homofobičnu stvarnost, jer život ne traje večno. LGBTIQ+ osobe su deo društva i mesto im je svuda - na ulici, u opštini, na venčanju, na porodičnim ručkovima, u umetnosti, na filmu, u roditeljstvu, na plaži, u klubu, u školi, na poslu, u svim zemljama sveta i svim profesijama, pa i u fudbalu.

Autovanje je zamoran proces, najpre zbog toga što nikada ne prestaje. Sa svakom promenom okruženja kreće se ispočetka, pa slobodno može da se kaže da je životna priča svakog LGBTIQ+ građanina između ostalog i priča o autovanju i reakcijama okruženja.

Svakako je najteže ono prvo, koje obično dolazi nakon što osoba sama sa sobom raščisti pitanje sopstvenog identiteta. U tom prvom krugu zastupljeni su najbliži - roditelji, braća, sestre i ostala rodbina, bliski prijatelji, ponekad komšije i kolege. Početni korak je obično i najbolniji, posebno u konzervativnim sredinama. Mlade LGBTIQ+ osobe i dalje često ostaju bez podrške odmah nakon autovanja, pa je to jedan od najčešćih razloga da se ostane u ormaru.

Ljudska bića možda i mogu da preživljavaju u kutijama, ali nikako da žive. Za rast je potrebna sloboda da se istinski bude, u skladu sa onim što neko zaista jeste. To je ipak lakše reći nego učiniti, pa su retke LGBTIQ+ osobe koje nisu doživele neki od oblika nasilja zbog svog identiteta. Pored fizičkog tu je i psihičko, te ekonomsko nasilje - dok si pod mojim krovom u obavezi si da budeš strejt, ili da bar dobro glumiš.

LGBTIQ+ osobe se često optužuju da drugima „nameću svoje identitete", čime im se u startu zabranjuje da govore o svojim životima. Ljubav tako prestaje da bude ljubav i postaje teret za slabašna pleća heteroseksualnih građana. Time se kvir pojedincima i pojedinkama dodaje još pritiska, budući da svakodnevno moraju da se bore za svoje parče slobode. Ljubav na kraju počinje da bude i politički čin, bunt, način da se poveća sopstvena, ali i vidljivost drugih članova zajednice, što nije lako.

Sa svakom promenom dolaze nove grupe koje bi trebalo obavestiti o sopstvenoj homoseksualnosti. Heteroseksualnim osobama je to dato, pa se podrazumeva da mogu slobodno da govore o svojim partnerkama/partnerima, da nose burme, drže porodične fotografije na vidnom mestu. Kada neka LGBTIQ+ osoba učini isto, često nailazi na otpor, a okruženje na kvir ljubavne priče reaguje kao na teške uvrede.

Poznate ličnosti su značajni saborci u bici za slobodu, ali je autovanje njima često teže nego „običnim" građanima. Tako je najpre zbog toga što ne samo da mogu da ostanu bez porodice i prijatelja, već i bez posla koji im donosi ogromne zarade. Zbog toga i danas mnoge slavne kvir osobe žive u tišini, pa neretko podražavaju strejt život. To posebno važi za sportiste, jer navijači i saigrači homoseksualnost teško praštaju.

Dugo se verovalo da gej sportisti ne postoje, posebno kada se radi o muškarcima. Atletske veštine su rezervisane za „muškarčine", jer većina i dalje veruje da tako nešto zaista postoji. Poslednjih godina se to polako menja, pa velike sportske figure javno govore o svojim LGBTIQ+ identitetima, partnerima, čak i deci. Na primer Tom Daley.

Čini se da je gej fudbalerima najteže. Švajcarska ljubavna drama Mario se još 2018. godine pozabavila tom tematikom, a priča se vrti oko dva zaljubljena fudbalera. Pored ljubavi, ovaj se film bavi i ekonomskim, te političkim aspektima života gej osoba koje su i dalje zarobljene u heteropatrijarhatu. Gordan Duhaček u svom tekstu piše da je „Mario na prvi pogled jednostavna priča o ljubavi koja se rađa između dvojice mladih nogometaša, no reditelj Marcel Gisler suptilno nudi slojevitu sliku homofobije koja vlada u nogometu i koja je uvjetovana ne samo mačo kulturom tog nedvojbeno homoerotičnog sporta, nego i ekonomskim interesima. Dapače, o tome da je Mario iznimno političan ljubavni film osmišljen po logici toga da je i privatno političko, svjedoči i službeni opis filma koji govori o "dvojici mladih igrača uhvaćenih između politike nogometa i politike ljubavi".

Svaki film potiče iz stvarnog života, pa se sve jednom zaista i dogodilo, ili će se tek dogoditi. Tako u poslednjih nekoliko godina imamo brojne primere fudbalera, fudbalerki i fudbalskih timova koji su se na ovaj ili onaj način našli na meti homofoba.

Na Facebook stranici Manchester Uniteda tako su se 2018. godine mogle videti sledeće objave: "Reci ne LGBT-u", "Bog je stvorio Adama i Evu, ne Adama i Lukakua", "Gaychester United" i "Fudbal je zdravi sport. LGBT životni stil učiniće situaciju nezdravom". Svi postovi su dobili po više od 10 hiljada lajkova, a pojavili su se nakon što je fudbalski klub objavio svoj logo u duginim bojama, u znak podrške svim LGBTIQ+ osobama, što se navijačima nije dopalo.

Jedan pozitivan primer iz 2019. godine je akt danskog fudbalera Viktora Fischera, koji je odgovorio na homofobične psovke nezadovoljnih navijača, što i ne bi bilo naročito zanimljivo da uz to nije ponudio i objašnjenje u kojem kaže da mu najveći problem predstavlja to što mladi ljubitelji fudbala smatraju da je „gej" reč koja može da se koristi kao uvreda. Fischer, koji je u to vreme igrao za fudbalski klub Copenhagen, se dva puta našao na meti navijača protivničkih timova koji su pretpostavke o njegovom seksualnom identitetu pokušali da uklope u psovke i navijačke pesmice.

Iste godine je pažnju privukla i priča o švedskoj fudbalerki Magdi Eriksson, te danskoj Pernilli Harder, koje su za medije govorile o poljupcu koji se dogodio na Svetskom prvenstvu u Parizu i brzo postao viralan. Pored toga su pričale i o značaju autovanja, i tome koliko je važno da se poznate ličnosti priključe „zajedničkom cilju".

U junu 2021. godine je u centru pažnje bila Mađarska, a zbog sve češćih homofobičnih incidenata. Nemačka je rešila da u znak protesta Allianz arenu u Minhenu pretvori u veliku dugu, a uoči utakmice između Mađarske i Nemačke tokom EURO 2020.

Situacija je nešto drugačija kada je gej fudbaler sam na prvoj liniji odbrane. O tome govori slučaj australijskog fudbalera Josha Cavalla, koji je odlučio da početkom novembra obznani da je gej. „Danas sam spreman da govorim o nečemu ličnom, o čemu mi je napokon ugodno da pričam", napisao je na svom Twitter nalogu „Ponosan sam da javno objavim da sam gej. Prevalio sam ozbiljan put da stignem do ove tačke i ne mogu biti srećniji. Protiv svog pravog identiteta sam se borio više od šest godina i srećan sam što je s tim konačno svršeno. Dok sam odrastao, uvek sam se krio jer sam se stideo. Najviše zbog toga što sam mislio da nikada neću moći da se bavim onim što volim i da budem ono što jesam. Krio sam svoje pravo ja da bih mogao da ostvarim san iz detinjstva - da igram fudbal. Kao gej fudbaler u ormaru bio sam prinuđen da krijem svoja osećanja, a da bih se uklopio u sliku o tome šta profesionalni fudbaler jeste prema shvatanju većine. Živeo sam svoj život u uverenju da o tome nikada neću smeti da govorim javno. Znam da ima i drugih igrača koji žive u tišini i želim da pomognem da se to promeni. Želim da pokažem da su na fudbalski teren svi dobrodošli i da zaslužuju da budu svoji. Zapanjujuće je da trenutno nema profesionalnih gej fudbalera koji i dalje igraju, ne samo u Australiji, već u čitavom svetu. Nadam se da će se to uskoro promeniti. Beskrajno sam zahvalan za podršku najbližih. Hvala mojoj porodici i prijateljima, posebno Tomiju i Davidu koji su mi omogućili da ovome javno progovorim. Hvala i Adelaide Unitedu što su me dočekali s najvećim poštovanjem i prihvatanjem. Srećan Pride i napred United!"

Kao što to obično biva, tvit je izazvao homofobičnu javnost. Zbog lavine komentara dvadesetjednogodišnji Cavallo je u razgovoru za Guardian rekao da se boji odlaska na Svetsko prvenstvo koje će se održati u Kataru. „Tužan sam kad vidim takve stvari. Pročitao sam da postoji smrtna kazna za gej ljude u Kataru. To je nešto čega se bojim i ne bih hteo da idem u Katar zbog toga. Za fudbalera je odlazak na Svetsko prvenstvo najveća nagrada, ali ne u zemlju koja ne podržava homoseksualce i gde bih strahovao za vlastiti život. Moram da se zapitam šta mi je važnije - karijera ili život", rekao je u intervjuu.

Napadi su došli i od pojedinih kolega, pa je ukrajinski fudbaler Artem Yuriyovych Besedin nakon što se njegov mladi kolega autovao rekao "Podržavam li parade ponosa? Ne, nikako. To nije normalno i u principu - homoseksualci ne bi trebalo ni da postoje. Postoje dečaci i devojčice i to je to. Postoje neka udruženja, imaju svoju zastavu i svi im udovoljavaju. To ne mogu da gledam". Čini se da svi homofobi funkcionišu po istoj matrici, pa su i ovakve izjave uglavnom slične - nežno heteroseksualno oko ne može da gleda svoje gej sugrađane, te svet deli na „devojčice i dečake" u nadi da će zadržati privilegije koje nudi heteropatrijarhalno uređenje.

Srećom, ima i onih koji zdravo razmišljaju o svetu koji ih okružuje. Jedan od njih je i Zlatan Ibrahimović koji je podržao mladog fudbalera, te na Twitteru napisao „Ti si šampion. Fudbal je za sve. Veliko poštovanje". I upravo je ta rečenica sve što je mladim LGBTIQ+ osobama potrebno - reči kojima im se poručuje da su prihvaćeni i poštovani, te da ih okruženje doživljava bez ali, od vitalnog su značaja za zdrav i ispunjen život.

„Ja sam fudbaler i ja sam gej" izgleda kao sasvim obična rečenica, ali se zapravo radi o istorijskom činu. Cavallo je te reči izrekao dok se još aktivno bavi fudbalom, čime je napravio veliku stvar za sve mlade LGBTIQ+ sportiste. Prvi korak je uvek najteži.

Svako autovanje je posebna priča, ali se uvek radi o hrabrosti koja LGBTIQ+ osobama vraća odavno oteto dostojanstvo. Veoma je važno da se ne pristaje na homofobičnu stvarnost, jer život ne traje večno. LGBTIQ+ osobe su deo društva i mesto im je svuda - na ulici, u opštini, na venčanju, na porodičnim ručkovima, u umetnosti, na filmu, u roditeljstvu, na plaži, uklubu, u školi, na poslu, u svim zemljama sveta i svim profesijama, pa i u fudbalu.

Piše: Milan Živanović
*Tekst objavljen u magazinu Optimist